Neuporedivo više od prof. Belovića volela sam njegovu suprugu Maju Dimitrijević, divnu glumicu. Kad sam je upoznala već je jedva malo igrala u JDP-u. Slutili smo da plaća “dugove” koje je Belka napravio dok je bio upravnik. Zato je svake godine pravila po monodramu, uporno, posvećeno, mesecima. Gledala sam je jednom u Stupici u predstavi koja se praktično krila od javnosti. Sreo me tad Ćirilov i ozaren pitao: - Ideš na Ptice? – Ne, idem u do Stupice! – Ih! – reče i odleprša. Predstava beše odlična ali se o njoj ćutalo, dok se stalno razglabalo o Pticama, koje nisam gledala, iz inata.

Na katedri režije bilo je tada 3 profesora, 4 asistenta i 11 studenata, 1 profesorka Borjana Prodanović i 1 studentkinja, ja. Za našu ženstvenost niko ne bi gurnuo ruku u vatru. Kao što ja ne bih turila ni mali prst za njihovu muškost! Stalno su tračarili Belku, te maznuo Maju još kao studentkinju, te pretvorio je u domaćicu i blabla. Jeste, budio je zorom da mu kuca tekstove, jer je lakše ne znati nego kucati. Nije čudo što je on kao veliki umetnik bio egoman, čudo je što ona, kao isto toliko velika umetnica nije bila čak ni egocentrik. Jednom je došao scenograf, Gruzin sa maketom za predstavu i Belka nas je sve pozvao da vidimo kako rade pravi profesionalci. Maketa je bila kao živa, otvarala se vrata, micao se nameštaj, radila zavesa, slike, ma čudo kakvo nismo ovde viđali. Kad krenusmo kući, na prvom spratu shvatim šta sam zaboravila… i vratim se. Maja je već skidala kilometarske zavese sa staklenog zida, jer je Belki smetao dim! Sa osmehom. Imala je onaj malko egzaltirani optimizam koji sam često viđala kod žena koje su kasnije dobile rak. Tripujem da to ima neke veze. Operisana je strašnih 90-ih kad su previjali samo one kojima su od kuće doneli zavoje. I to je podnela stoički. A čekala je 3 meseca da joj dođe kćer iz USA, da se oproste. Jer, tamo nema slobodnih dana samo zato što ti umire mama. Marina mi je ujutro rekla da su se opraštale celu noć i da je bilo divno. Kunem se, rekla je: Divno! Kakva treba biti ličnost i talenat, pa da utešiš kćer jedinicu i umreš?! Kakav treba biti karakter pa da ne umreš dok ti kćer ne dođe? Na komemoraciji u JDP, svi su govorili o njenim monodramama s kojima je putovala i pobeđivala gdegod se moglo putovati i pobediti. Onda je ustao Branko Pleša i rekao da je ona igrala sama jer joj nisu davali uloge u JDP odkad je od njega napravljeno “pozorište za dečake!”. Malo je falilo da dobije aplauz usred komemoracije! Čovek koji je to učinio sedeo je na sceni hladno i nezainteresovano, kao da ni muva nije zzz. Nadživeo je Maju desetak godina. Internet je danas pun njegovih fotografija, mada nije bio umetnik nego intelektualac. Majinih nema uopšte. Jedva nađoh 2 iz Ujka Vanje sa RTS.     Ostale sam preslikala iz knjige. Da li zato što danas postoji nova glumica Maja Dimitrijević, ili zato što se žene brže brišu iz istorije, kao što se manje vide i u životu?

Ko zna?