Profesor Stanislav Bajić predavao je Istoriju svetske drame i pozorišta, tri godine, šest semestara. Ispite smo imali svake godine, kao u gimnaziji a ne tek na kraju odslušanog predmeta, kao na drugim fakultetima. Udžbenika nikakvog, a ni skripti, naravno nije bilo. Dolazili smo na sve časove, hvatali beleške i šta god bi on od knjiga i drama pomenuo, to smo nabavljali i čitali. Ispalo bi to otprilike puna polica visoka do prozora a dugačka oko 4 metra. Bila se u nekom času pojavila neka debela crna knjižurda sa sitnim slovcima a bez slika koja je pretendovala da bude neka istorija teatra, ali beše smrtno dosadna i beskorisna. Po mom prgavom mišljenju, onoga ko je uspeo da svetsko pozorište prikaže dosadnim, valjalo bi, ako ne baš streljati, onda barem uštrojiti. Mada tu sigurno ne bi ni bilo ništa za štrojenje. Molinarijeva divno ilustrovana, Istorija pozorišta pojavila se prekasno za nas, mada je u Milanu izašla još 1972. Znam da sam ipak sanjarila o tome da mi je neko kupi na poklon, i neko mi je najzad kupio, ali da me sad obujete u špansku čizmu ne bih se setila ko. Zahvalnost mi izgleda nije jača strana. Ili se lik posle izbrukao? Prodaću je ovih dana, sa ostalim knjižurdama koje su mi prevelike za selidbu. Nebitno.
Išli smo, dakle na Bajićeva predavanja kao u gimbi, sve sa sveskama, u razred sa katedrom i tablom. Nikakav anfiteatar.
Bilo nas je najviše 25-30 na godini, 4 studenta režije, nekoliko dramaturga, 10-12 glumaca, i malo više organizatora. Pričalo se da ima različite kriterijume ocenjivanja za razne studente i da studenti režije mogu da dobiju 10 tek na trećoj godini, dok je prema drugima navodno bio puno blaži. Pričalo se takođe da u biblioteci ima nekoliko njegovih tragedija pisanih u aleksandrincu, koje niko živ i budan nije uspeo da pročita. Ja nisam ni pokušala, zašto bih se izlagala razočarenju, profesor Bajić je bio sjajan predavač i šta me briga kakav je tragičar!?! Časovi su mu bili pravi doživjaj. Pričao nam je kako je na egipatskim freskama otkrio da su stari Egipćani imali igru sličnu fudbalu, psovao je život isto kao Rucante i predavanje bi prošlo dok trepneš. Mogli smo izostati sa najviše 3 časa, bez ikakvog opravdanja, ali smo znali da nas na ispitu čekaju prvo pitanja sa tih časova. Tako sam jednom došla na ispit, zaboravivši da sam preskočila jedan čas. Sedela sam nasuprot njega za stolom a on je sitnim slovcima napisao “1. majuma”. “Jebote, šta je majuma?” pomislim i shvatim da sam propustila taj čas. Onda je izvadio na sto fotografiju Ester Vilijams (američka plivačko-gumačka zvezda) i razglednicu sa rimskim Koloseumom i pitao:
- “Na šta vas ovo asocira?”
- “Paaa, na majumu…” - kažem nesigurno, bilo bi me strašno sramota da se izbrukam pred tim čovekom.
- “Aha, a šta je majuma?” - ukebao me, naravno!
- “Pa, valjda neko plivačko pozorište u starom Rimu…”
- “Pogodili ste. Ali pogodili ste, niste znali.”
- “Ne, nisam znala. Nisam bila na tom času.”
- “Znam.” - pa zapiše nešto, što ovaj put nisam mogla da dešifrujem, sitan mu je bio rukopis.
- “A da li znate čime se ubija Pentezileja?”
- “Pentezileja, oštri svoj bol. Dakle ubija se svojim bolom.”
- “ Bravo. Znao sam da ćete vi to zapamtiti.”
E sad, kako je on mogao znati da sam ja to zapamtila iz prilično staromodne Klajstove romantičarske tragedije Pentezileja? Teška je i za čitanje. Skoro da se ništa konkretno ne događa tu na sceni, nego se sve prepričava kako se tamo negde dogodilo. Ili se prenosi šta se tamo daleko dole vidi da se događa. “U trenutku kad je senka Pentezileje na konju, prekrila Ahila i njegov četveropreg…” Dugačke stihovane priče nekih sveštenica ili ratnica. Kao da je pisana za radio, pre radija.
Uglavnom, Pentezileja, kraljica Amazonki, prolazi ispod Troje koju opseda i Ahil sa ostalim Grcima. Zaljubi se u njega na prvi pogled, usred jeseni, pa proglasi proleće, jer se Amazonke samo u proleće zaljubljuju. Pošalje svoje sveštenice da naberu cveće za veselje i okrene konja na Ahila u nameri da ga u borbi osvoji, kao što je običaj. Tu se svašta ispodogađa a ona nekako padne, ili je Ahil obori? sa konja, udari glavom i onesvesti se. Te je Ahil normalno zarobi, sve sa pratnjom. Njena pratilja izmoli Ahila da ne prizna Pentezileji da je ona zarobljena, jer će je stid i ponos ubiti, nego da se on prikaže kao njen zarobljenik, dok se ona malo ne oporavi. Tako i bude, te Pentezileja osvestivši se, i misleći da je pobednica, započinje jednu od najlepših ljubavnih scena, u kojoj priča Ahilu o svojoj zemlji, koja će biti i njegova, a gde će mu svi izlaziti u susret, sve će mu davati i svi će ga obožavati “Samo reci da si moj!” Jer, naravno, on mora da bude njen, a nipošto obratno. Utom utrči nekakav glupi vojnik sa replikom. “Amazonke se vraćaju!” i ona shvati da je, ne samo zarobljena, nego i prevarena. Kad je Amazonke oslobode, izazvaće ga na dvoboj, gde će Ahil izaći sa namerom da se preda (budimo tolerantni i Klajst je ipak bio muško!) ali će ona izaći na megdan sa besnim psima za borbu, sa kojima će ga na kraju zajedno raskomadati. Posle toga oštri svoj bol i ubija se njime. Možda su romantičari stvarno verovali, a možda i nisu verovali da se čovek, pogotovo žena, može ubiti svojim bolom. Ja i danas verujem da može. Bilo bi ovo jako komplikovano za režiranje (i verovatno predstava ne bi doživela uspeh), ali bih je ja ipak režirala samo da sam ikada srela glumicu koja je rođena za Pentezileju. Ali nisam. Može biti da mi se zato svideo i Kaligula, koji je na neki način sličan Pentezileji. Ona u sred jeseni proglasi proleće, a on traži da mu sluga Helikon donese Mesec. Apsolutnim vladarima, koji u životu nemaju pravog protivnika, ostaje samo sukob sa Bogom. Koji mora da se izgubi.