<<

          PARTIJA I NJENA INKVIZICIJA

          Pročitala sam Makinov REKVIJEM ZA ISTOK pre 15 godina. Kad sam mu se vratila, shvatila sam da nisam zapamtila fabulu, ali misli jesam. Zaključim da ovo i nije špijunski triler kakvim se predstavlja, nego je ozbiljna literatura. Kao Dostojevski, kao Tolstoj na čiju se tradiciju oslanja. Tada mi se tri citata sa početka knjige nisu činila bitnima, a sad mi se čine, pa citiram citate.

          „Zli nemaju uopšte pesama. Otkuda onda Rusima pesme? Niče. Sumrak bogova. (Nikad mi se nije sviđao das Fridrih. Koliko zlih pevaju strašne pesme! Uključi tv i smrzni se)

            Postoje još samo dva naroda. Rusija koja je još varvarska, ali je tako velika... Druga mladost je Amerika... Budućnost sveta je tu, između ta dva velika sveta. Oni će se jednoga dana sukobiti i tada će se voditi bitke o kakvima prošlost nema nikakvih pretstava...

Sent Bev. Sveske za 1847

            Jednoga dana našao sam predratnu beležnicu sa adresama. Na svakoj stranici morao sam da upisujem krstiće i tužne beleške: Proteran... Nestao... Umro... Poginuo u borbi... Streljao ga neprijatelj... streljhali ga njegovi...

Alfred Fabr- Lis: Dnevnik Evrope 1946-1947.“

          Pošto se fabule ne sećam, prepričaću da je opet ne zaboravim. Radi se o hladnom ratu između USA i SSSR-a koji nije bio uopšte hladan, samo što se nije vodio na njihovim, nego na tuđim teritorijama, Aziji, Latinskoj Americi, Africi.. Govori o korenima i uzrocima toga predugačkog rata sastavljenog od previše manjih ili većih krvoprolića diljem ove nesrećne planete.

          (U romanu nekog Kubanca čitala sam o nadrealnoj situaciji u kojoj se našla Kuba okružena USA sankcijama i posle pada Berlinskog zida, i prestanka ruske pomoći.)

          Makinov roman prati ruskog lekara, inače siroče, koji po tim svetskim ratištima krpi ranjene vojnike i vraća ih u proces ubijanja. Prilikom povlačenja iz jednog rata, angažuje ga ruski specijalac koji se bavi lovom na konkurentske dilere oružja, izvesni Šah.

          Kao novi specijalac, junak romana sparen je sa sličnom mladom ženskom, takođe siročetom. Taj par siročadi, regrutovanih jer nemaju šta da izgube, pod izmišljenim identitetima žive izmišljene živote, pokušavajući otkriti prodavce oružja neprijateljske strane. Dileri beže čim ratovi počnu ali ovo dvoje ostaju jer je važno da nađu i „voajere“. Snimatelje koji dokumentuju učinak novog oružja (vrste rana i ruševina) da bi se što bolje prodalo za buduće ratove.

          Negde ih razdvoje i on je od onda traži...

          Tokom te osnovne priče saznajemo i mrvice istina o njihovom poreklu.

          Ona je plod silovanja jedne ruske robijašice i rođena je na nekom raskršću u Nemačkoj tokom povlačenja fašista i dolaska komunista. Nema nigde nikoga.

          Lekarev deda bio je seljak iz Dolšanke. Vratio se iz Prvog svetskog rata i iz revolucje živ, sa konjem i dva nova vedra za vodu. Na domaku sela na jednoj peščanoj obali nailazi na stratište sa leševima zakopanim u pesak do grla. Jedan od zakopanih je živ i nije muško nego trudnica. On je spašava, saznaje i da joj je jezik odsečen. Živeće skupa sve do njene smrti. Umrla je od pneumonije koju je dobila spasavajući decu što su s mosta pala u zaleđenu reku. Tek tada, iz pisma koje mu je ostavila, seljak saznaje da je ona iz veleposedničke porodice sa susednog poseda i da mu je zahvalna na njegovoj ljubavi i na tome što ju je naučio životu. (Na ženu zakopanu do grla već sam naišla romanu Altin Tolobas, Borisa Akunjina, ali on se odvija u 17 veku i ta je žena ubila muža a nije trudnica kao ovde. No i tu je glavni lik bio ratnik. Nemački plemić-plaćenik što dolazi u Rusiju da zaradi ratujući.)

          Dečak Pavel je takođe plod silovanja, ali ga seljak smatra svojim sinom. Žena je rodila i njihovu kćer, kojoj se gubi trag u drugom svetskom ratu kad je Dolšanka spaljena. U tom ratu gine i Pavelov otac, a Pavel se vraća u Dolšanku kao jedan od 20 preživelih od 200 iz kaznene čete koja je oslobađala Buhenvald. Nalazi selo zaraslo u korov. Lutajući, na nekoj železničkoj stanici opet naiđe na pokušaj silovanja mlade pripadnice nekog Kavkaskog plemena. Beži s njom od trojice silovatelja i milicije, prvim teretnim vozom. On je zbog sprečavanja silovanja već bio završio u kaznenoj jedinici, pošto je akter nasilja bio oficir... Ispada da su vlasti uvek na strani siledžija, što izgleda nije ni metafora nego prosta ružna činjenica. Vlasti siluju narod, a njih dvoje nemaju ni dokumenata.  

          Žena ga vodi u svoj Kavkaski zavičaj. Iznad njenog sela (koje su vlasti raselile) u brdima, oni naprave dom i dobiju sina. Sin će postati junak ovoga romana. Imaju prijateljicu Pavelovih roditelja, Francuskinju koja im ponekad dolazi i koja će spasiti njihovog sina, kad njih vlasti najzad nađu i „izrešetaju kao pse“ (kako će detetu zamerati ostala deca u sirotištu).

          To dete postaće specijalac špijunske službe SSSR-a koga pisac prati od trenutka raspada Crvenog carstva, kad je već cela specijalna služba prepuštena sebi. Jer je vlast preuzela mafija i tajkuni koji „zarađuju prvi milion“ rasprodaju vojne tajne, uranijum, titanijum, projekte novih helikoptera, lepotice, decu... (Sećam se afere kad je prodano na hiljade ašova, nikom nije bilo jasno kome trebaju toliki ašovi sve dok nije otkriveno da su od titanijuma. Raspleta ove, kao ni drugih afera nije bilo)

          Šah je jedan od poslednjih boraca za spas poražene Rusije i on će našem junaku reći da je njegova partnerka i jedina ljubav poginula jezivom smrću u nekoj afričkoj zemlji, gde je pre smrti silovana i mučena sedam dana. Jer ju je lokalnim krvnicima „prodao“ ex-ruski agent, koji je došao sa svojom mladom saradnicom da preuzme dužnost od njih. Prodao je i svoju partnerku i prešao u Ameriku gde se bavi švercom planova za naoružanje i uvozom poniženih i siromašnih ruskih naučnika.

          Na obali Floride nalazi ga naš junak u nameri da se osveti, u čemu neće uspeti. Demoralisan je vešću da je Šah poginuo „kao baron rasprodaje oružja“ kako pišu novine a i on sam je ranjen... U poslednjem „kadru“ vidimo (čitamo) ga u američkoj bolnici. Zna da mu je neko pred vratima sobe, i čeka konačni susret sa pokojnom voljenom, koju već vidi na rubu nekog zamrznutog jezera...

(Taman pomisliš kako ti Rusi u ratovima ništa drugo i ne rade nego samo siluju, kad ono i Afrikanci siluju i biju. Da su Nemci silovali ne bi ni stigli do Staljingrada! Ipak je upadljiva ta zapadnjačka fiksacija za silovanje. Sećam se kako su stalno pričali o 30 000 silovanih u Bosni. Ako su svi silovali ko je poubijao i pobacao u jame sve te neizbrojane ljude?)

          Radnja Rekvijema se odvija pre nego što je Rusiju sa kolena podigao Putin, inače takođe pripadnik Službe. Da li je ovo pisac anticipirao događaje u kojima će tajna služba ispasti najžilaviji deo državnog aparata SSSR-a? Sličnu ideju videla sam u (inače odličnoj) ruskoj mini-seriji Brigada koja prati uspon maloletničke ulične bande što postaje moćna mafija, poslušna samo Službi.

(Kao što je kod nas bilo lakše prodati i uništiti fabrike i kombinate koji su hranili na stotine hiljada žitelja, ali niko već frtalj veka ne sme da privatizuje pandurski i vojni “sportski“ klub, koji su rak rane državnog budžeta i među najvećim gubitašima u zemlji.)

          Uprkos svemu što sam čitala gledala i promišljala nisam dokonala šta je, osim naravno pohlepe, pravi uzrok vekovne netrpeljivosti USA (na čelu Zapada) prema Rusiji. Nalazimo je čim je Amerika proglasila nezavisnost, dok Rusija nije ni sanjala da će biti socijalistička, što je od Oktobarske revolucije osnovni izgovor za mržnju. Posle pada socijalizma, pao je i taj izgovor, kratko su se cmakali sa Gorbačovim, ali čim se Rusija ponovo uspravila - opet ne valja. Zašto sad? Kad je Rusija kapitalistička zemlja. Ima sve razvijeniju eksploataciju i prostituciju, kriminal, organizovani i solistički, tajkune, oligarhe, kockarnice, narkomaniju... Sve što je imao i Zapad u fazi „prvobitne akumulacije kapitala“ iz koje su kapitalisti isplivali kao časni građani i simboli napretka. Dakle, Rusija i USA sada „dele iste vrednosti“ čemu onda služi održavanje i uzgoj mržnje? Izgleda da je nekom jako potreban neprijatelj da bi opravdao svoje postojanje. Proizvođačima oružja?

          ZEMLJA I NEBO ŽAKA DORMA - isti lik u drugačijem životu.

          Ako je Žak Dorm glavni lik romana, a jeste, onda moramo primetetiti da je uvod duži od pola knjige. Prvo nam pisac priča kako je išao u Sibir na kraj sveta, da vidi mesto gde je poginuo Žak Dorm, koji je prevezao više od 300 od onih 8000 aviona što je USA dala (ili prodala?) SSSR-u za rat protiv Nemačke. (kojoj je 1939 takođe prodala avione, kao što tvrdi Džon Štajner u intervjuu Svedoci vekova. Ova saradnja između USA i SSSR-a izbrisana je iz ruske istorije, kao što je iz američke brisano bombardovanje Drezdena što je bila najveća na svetu avio-operacija ikada, po broju aviona i oružja. Ubila je 100 000 nemačkih civila, raznih evropskih zarobljenika što su se iz napuštenih logora kretali ka svojim državama... Od ostatka nemačke vojske bili su tu samo maloletni Hitlerjunged. Ni treća atomska bomba ne bi ubila više, ako vreme ne bi bilo baš idealno, kao nad Hirošimom. To pišu Vonegat i Bel u svojim romanima!)

          Američki borbeni avioni prevoženi su sa Aljaske do Sibira, preko Azije do fronta, i Makin piše da ih je prebačeno preko 8000 da je poginulo preko 100 pilota (zbog uslova leta). Žak Dorm sam prevezao preko 300 aparata, za dve god. Sve dok mu pred kraj rata nije komesar u kožnom kaputu naglo promenio plan leta, pa se Žak srušio u ledenom bespuću Sibira na -72 stepena C.           Aparatčici su bili kao neka partijska Inkvizicija, našla sam ih još kod Šolohova, koji je smatran režimskim piscem, a zapravo je bio prvi kritičar. Organizacija vladajuće partije liči na organizaciju klera, kao i njena rigidna vera. Ne samo hrišćanskog klera, nego i islamskog. Ako zamislimo glupost glomaznog birokratskog aparata, igru pokvarenih telefona i idiotizam poslednjeg izvršioca, dobijemo Inkviziciju ili Čeku ili...

          Makin piše i kako mu je puno izdavača odbilo knjigu, kao pre-realističnu a bez mašte. Inače on smatra da je baš mašta ono što knjigu čini uverljivom.

          Zatim slede dugačka sećanja pripovedača na tužno detinjstvo u domu za siročad, gde živi jer su mu „oca izrešetali mitraljesci, kao psa“, kako mu se deca rugaju. Mada su i njihovi očevi nestali na slične načine. Jedina svetla tačka tog detinjstva je Šura, prijateljica njegove bake, koja ga je spasila kad su roditelji pobijeni, a kod koje odlazi jednom nedeljno u posetu. Što je velika sreća za domce koji najčešće nemaju nikoga na svetu. Saša tj. Šura je Francuskinja. Živi na periferiji Staljingrada u polusrušenoj zgradi gde je i poluizgorena biblioteka nekog trgovca. Ona uči dečaka francuski jezik. Došla je u Rusiju 1921 u okviru Crvenog krsta i ostala zarobljena u istorijskom procepu.

          Od nje će pisac jednoga dana čuti za Žaka Dorna, koji je bio njena velika kratkotrajna ljubav (7 dana) iz doba rata i stradanja.

          Zanimljivo da ista ova sećanja, na istu ženu ima i glavni lik Rekvijema za istok, koji će pak postati vojni lekar, a kasnije agent Službe i koji će verovatno poginuti u nekoj bolnici na Floridi.

          Dečak u romanu Zemlja i nebo Žaka Dorma, postao je pisac, od 1989. živi u Francuskoj sa iseljeničkim pasošem, i pravom da putuje svuda, osim po SSSR-u. Devedesetih godina, kad se raspada SSSR on se vraća i putuje u Sibir da bi video mesto pogibije Žaka Dorma. Na tom mestu u ledenim brdima može se još uvek videti krst aviona s kojim se Dorm srušio...

          Na koricama knjige piše da je ovo završni deo trilogije koja se sastoji od Francuskog zaveštanja i ove dve knjige. Ne sećam se da sam čitala Zaveštanje ali me zbunjuje da isti lik, isti dečak sa istim sećanjima na istu Francuskinju, na isti grad, i isti Dom za siročad, u jednoj knjizi tj. u Rekvijemu... postaje šoijun-specijalac a u drugoj pisac. To je kao kad bi Otelo bio danski princ, isto kao i Hamlet... malo bizarno... Ima još sličnosti i neobičnosti.

          Piloti, tri Poljaka i Francuz Žak Dorm beže iz Nemačkog logora, gde su imali povlašten položaj. Beže kroz tunel koji su prokopali. Na isti način beže i engleski piloti iz nemačkog logora u Klanici 5 Kurta Vonegata. Jedino što ovi Englezi ne iskopaju dovoljno dugačak tunel, pa iz svog logora, gde su živeli u blagostanju (pošto je Crveni krst imao podatak da ih je 10 puta više, te su im slali 10 puta više svega, čak i kalodonta). Dakle iz tog obilja oni izrone usred logora za Ruse koji umiru od gladi i najstrašnijih boleština...

          Francuski pisac po povratku u demokratizovanu Rusiju sreće i prekrasnu devojčicu koju baba podvodi na ulici, poput Markesove Nevine Erendire i njene bezdušne babe. Da li ova planeta ima previše pisaca za malo tema ili ja previše čitam? Ili što reče Ljosa „svi krademo jedni od drugih, probem je kad krademo od samih sebe“. Je li Makin od samog sebe ukrao lik, odnosno likovu prošlost?

          Pri dolasku u Dormov grad pisac spasava njegovog ostarelog brata tako što nokautira dvojicu uličnih napadača. Pisca koji nekog nokautira srela sam pre 30 godina u Pekićevom Besnilu. Nisu dakle česti čak ni u literaturi, a u životu ne znam ni jednog. Osim ludih pesnika, kad se „urade“ pa - dobiju batine.

          Ako je Andrej Makin postigao uspeh u svojoj novoj domovini Francuskoj (odakle su mu preci) onda je to i zbog fantastične ljubavi prema francuskom jeziku i kulturi, o čemu on piše neobično lepo, lirično i skoro opsesivno.

          Ali je možda i zato što on kao i mnogi savremenici “meri rep mrtvoga vuka“ tj. prikazuje socijalizam kao dno dna i deveti krug pakla. S obzirom da sam do svoje 40-te živela u istom, čini mi se da se zapravo udvara kapitalizmu.

Uostalom, zašto Haklberi Fin nije postao lekar, ni pisac, tj. zašto nije školovan? Zašto nam tada nisu zakazivali operacije za dve godine, kao u srećnoj demokratiji, nego za sutra?

          Na kraju romana, došavši u rodni grad Žaka Dorma, na razgovor sa njegovim bratom, on primećuje da i taj razvijeni Zapad tone u đubre i agresiju, u divlju degeneraciju. Gde je spas? Ima li ga? Ili je kao i uvek - kako za koga?

       Doduše, krivci za tu degeneraciju su dođoši iz raznih kolonija koji su preplavili Francusku (i doveli do novog procvata fašizma, kao reakcije). Nipošto ne pravi Francuzi i njihova divna stara kultura koja je kidala glave svojim ex-saborcima i naučila revoluciju da jede svoju decu. Pa se revolucija navadila...