Miljenko Jergović
MAMA LEONE, priče
Izdavač: Europres holding d.o.o.
Zagreb, 2006.
 

        Enigmatično je, čak i mistično, kako je ova knjiga mogla kriti u mojim policama neznano dugo, neopažena i nepročitana! Mislila sam da je u pitanju roman Buick Riviera, koji tu čeka zaslužnog dobitnika, kad mu dođe rođendan. Knjige na koje se neću vraćati, ako su dobre, poklanjam prijateljima, da bih imala mesta za nove. Ako nisu dobre, muče me dugo, jer ne mogu da ih poklonim takve nikakve, a ne mogu ni da ih bacim, ipak su knjige. Davno sam iz svog života rasterala budale koje bih rado zeznula lošim štivom. Zato što oni ne bi ni shvatili kad je štivo loše. Trenutno imam na lageru par takvih nepoklonjivih hitova (svi su hitovi!), ali srećom ni jedan nije Jergovićev.

Tiraž Mame Leone nije naznačen, možda izdavač izbegava porez? To pozdravljam, jer me nervira izdržavanje države od kulture i literature. Na netu ima puno raznih izdanja iste knjige, od izdavača diljem „regiona“. Ne volim reč region, Juga mi je bila lepša. Pre možda 15-ak godina, kad sam uređivala Ludus, objavila sam sjajnu vest da je Jergović, sa nekom knjigom, ne sećam se kojom, možda baš sa ovom, pobedio najgledaniji hrvatski film te godine, jer je imao preko 100 000 čitalaca. Mašala!

Većinu njegovih debelih romana i pesama pozajmljivao mi je Panta. On se onomad udao u Kanadu, pa sad moram da ih kupujem, što otežava vladina kastracija moje penzije.

Baš me je obradovalo kad sam otkrila stisnutu Mamu Leone između Makinovog Rekvijema za istok i mojih Pobedničkih bajki.

Zbirka od 33 priče podeljena je u dve grupe. Prva Kad sam se rodio, zalajao je pas na hodniku rodilišta ima 21 autobiografsku priču ali zapravo deluje kao roman. I funkcioniše kao roman. Završava se pričom Mama Leone, po kojoj je knjiga dobila naslov. Ne znam zašto baš po njoj, jer ima mnogo boljih naslova, pa je pročitah ponovo. Zato što u njoj počinje rat! Priča je povezana sećanjem na trenutak kad je sedmogodišnji dečak, idući sa majkom, peške ka Zaostrogu, osetio tri mirisa zajedno: miris mora, miris borovine i miris maslinovog ulja. Iste mirise oseća i 15 godina kasnije kada se u kampu na Korčuli posvađao sa devojkom Natašom, a pet godina posle toga već je počeo rat. On je u Sarajevu, Nataša u Beogradu i razgovaraju preko radioamatera u Jevrejskoj opštini, jer su sve ostale veze pokidane. Na kraju mu radioamater prepusti slušalice da bi on lično viknuo u etar Nataša, volim te najviše na svijetu zbog čega će zaplakati svi nesrećnici koji u Jevrejskoj općini čekaju da se čuju sa nekim voljenim, sada dalekim i odsečenim. Priča je dobila naslov po pesmi koja se slučajno čula sa radija kad je pripovdač ponovo osetio ona ista tri mirisa. Ni sam ne zna šta je veza između mirisa, pesme i naslova, pa kako ću ja znati? Možda Gospodar Slučaj? Ili Gospođa Sudbina? Bog ili Onaj Drugi? Postoji tu negde u pričama jedan lik koji ima dokaze o postojanju Boga, ali neće, odbija da veruje u Njega. Ja ne verujem, ni bez dokaza.

Prvi deo knjige, potpuno je povezan i koherentan. Štaviše izgleda kao pandan romanu Otac, samo što je ovaj o majci i njenoj porodici. U liričnim, lucidnim i duhovitim pričama provejava nežnost prema porodici, rodnom Sarajevu i Drveniku, malom primorskom mestu gde dečak često boravi sa bakom i dekom. Strah od odrastanja i detinjstvo opterećeno stidom zbog straha i strahom od stida, čini mi se oduvek poznatim, kao da je moje. Pola veka mi je trebalo do otkrića da su strah i stid u stvari isto osećanje, odnosno da je stid (sram) samo oblik straha. Ni manje neprijatan, ni manje opasan, ali društveno prihvatljiviji od straha. Stidljiv čovek, a pogotovo žena ili dete, sasvim su prihvatljivi, dok kukavice nisu. Možda je to zato što kukavica lako može izdati, kao kočnica, u odsudnom trenutku, a stidljivko obično ne može.

Jedna od najdramatičnijih scena u ovim prvim pričama, odvija se na bazenu bez kupača, kad se majka penje visoko na odskočnu dasku, iznad bazena, odakle muči strahom, stidom i kukavičlukom nesrećnog oca, neplivača. Ironija je što se sve to događa na mestu gde su došli da piju Mušku vodu. Realno, nema nikakvog razloga za paniku, mama je plivačica, bazen je pun, može samo da pokvasi haljinu. Ona zapravo pokazuje bivšem mužu kakav je jadnik, jer se oseća izdanom od njega. Ipak, zar se mogao odreći majke, kakva god da je veštica? Zbilja je strašno kad je čovek kukavica, užasno je kad je to neko tvoj, neko blizak, a najgore je kad si ti lično nemoćan da savladaš svoj strah.

Umesto veronauke, seksualnog odgoja i frizirane istorije u škole bi trebalo uvesti predmete Upoznavanje sebe i Savladavanje straha i stida. To nam treba celoga života, a za šta će nam Kosovska bitka? Da znamo da se ponavlja? A kako da sprečimo reprizu?

Ovde je vrlo raskošna galerija različitih likova, od relistične majke Javorke, koja ima migrenu i lupa tepihe a doima se nezrelijom od sina, do kraljice Zaboravke, iz neznane bajke. Mamino ime, za koje sam mislila da postoji samo u smešnoj pesmi Rokera s Moravu, pominje se samo jednom pa sad sumnjam u sebe da li se baš tako zove.

Priču o Zaboravki dečaku ispriča teta Doležal, bakina prijateljica, kojoj su ubili muža u Jasenovcu a kćer u nesreći, pa je jadna morala zaboraviti čitav svoj žvot, da bi otupela bol veći od života. Dečak pak, posle, pod stolom, stalno pravi dvorac za Kraljicu Zaboravku.

Među glavnim likovima je deda, mamin otac, koji je pisao šifriran dnevnik ćirilicom na talijanskom jeziku, u zarobljeništvu. Moći će ga pročitati tek onaj potomak koji bude znao i talijanski i ćirilicu. Ako takvoga bude. Zatim, tu je posvećena, ali neshvatljiva baka, što je pipetom hranila macu-baskućnicu, da bi joj kasnije podavila čitav nakot. Takvo davljenje mačića ima kod Miljenka u par knjiga, kod Prilepina ima spaljivanje u peći, kod Jesenjina nisu mačići nego kučići, ali ni kod koga nije jasno zašto su neki ljudi tako grozno surovi prema ljubimcima. Razumljivije je kad zakolju pile, jagnje ili prase, pošto ih posle pojedu. Mada! Sigurna sam da velika većina ne bi mogla da jede meso ako bi prethodno morala da zakolje životinju. Moja mama je mogla, ja ne bih. Kad ubijem komarca, moram da mu kažem: Što si ti mene, brate zujkavi, ujedao, da me svrbi danima?! 

Kukavac, otac Dobro (čudno ime), slabić, mamin sin, neplivač i lekar koji će svog sinčića voditi da vidi ljudske organe u formalinu, ne misleći da ga to može odvesti u strašne košmare. Uvek se iznova čudim lekarima koji stalno govore o opasnosti od stresa, a prvo što ti naprave – je stres i strah. Da li ga je tatica vodio među plutajuće leševe i leševske delove, da bi mu pokazao kako ipak nije kukavica, ili zato što su leševi bezopasniji od živih ljudi? Tu je i očeva zla majka, koja je unuku poklonila oglodanu goveđu kost i time rasturila sinovljev brak. Nije jasno je li to pokušaj neke „vračke“ (pošto je deda odneo kost negde daleko) ili je samo pogana i zlobna uvreda? Uglavnom izgleda da je ekstremno neprijatno imati vešticu za pretkicu, te bih se i ovom prilikom zahvalila mojoj majki Sretenki (mada me jednom išibala kandžijicom) i Milki koja nije nikada tukla decu. A posebno tati Ljubi jer je bio hrabar!

Prava Miljenkova baka, mamina mama, priča i o Starom Vragu, svom pokojnom svekru, Slovencu iz Zenice, od čijeg je alkoholizma umrla žena i dve kćeri, a on sam je, tek u devetoj deceniji, zaspao pijan u snegu i umro smrću za koju se priča da je najlepša Smrzao se.

Zatim bakin brat koji donosi sjajne poklone i ispunjava sva obećanja, osim jednom kad je umro, pa nije stigao. Onda tetka Lola i dundo Andrija koji šute o svom poginulom sinu jedincu, što je kao saveznički pilot bombardovao Sarajevo i preživio rat ali je posle poginuo u pijanstvu, leteći iznad Zagreba. Lola je „ters“. Ne znam šta je to, pa sam prelistavala čak i Vujakliju, međutim ni on nije znao. Ko zna neka mi javi. Šta je ters?

Kad ovako prepričavam, ispada da i u tom prvom predratnom delu, ima puno priča iz ranijeg rata. Zato što je svako vreme, prvo posleratno, a tek posle predratno. Rat je, na žalost, uobičajeno stanje poganog ljudskog roda. Negde sam čitala da je u XX veku bilo samo 4 dana bez rata na celoj planeti Zemlji. Je li ovo pakao ili čistilište za duše sa neke srećnije planete?

Dok sam proveravala podatke o Miljenku, iskočio mi na Guglu nekaki nepozvan čiča koji kaže da mu je tri dana trebalo da stigne do 70-te strane Jergovićeve knjige Sarajevo, plan grada. Brz čitač! Tvrdi da Miljenko mrzi Sarajevo i da se pravi „mali Kusturica“ itd. Pomenutu knjigu nisam još pročitala pa mi je može pozajmiti ko ima, ali sam već ranije shvatila koliko Jergović voli Sarajevo. Čak sam se pitala, šta to ima tamo da se voli toliko.

Bila sam u Sarajevu samo 3 puta i moram reći da mene (kao zadrtu ravničarku) nije oduševio taj grad na dnu kazana, okružen brdima iza kojih sunce izlazi kasno, a zalazi rano. I lako mogu da zamislim kako smrdi plitka Miljacka kad hiljade ljudi ne povuku vodu u klonji, o čemu piše Jergović. Prvi put bila sam sa roditeljima, kad smo se vraćali iz Makarske sa letovanja, možda 1962. Ostao mi je u sećanju masni teški miris pita sa Baščaršije i preslatkih smeđih, gnjecavih, kolača. Drugi put tokom gimnazije, možda 1969. kad se Blanka zaljubila u Mongola Gadžava Dadala iz Ulan Batora, koji je studirao u Sarajevu, pa ona nije našla drugu budalu, osim mene, da je prati autostopom u decembru, u čizmama do kolena sa štiklama do ramena i elegantnim maksi kaputima, s lisicama. Takve smo se penjale sleđenom kockom na Bjelave, kojom prilikom sam ja svakome Sarajcu koji je spretno silazio i smejao se što proklizavamo besno dobacivala: „E, jebem ti klizavo Sarajevo!“ Tada smo prvi put u životu ušle u kafanu gde su u dimu sedeli isključivo muškarci. Na zidovima efendije sa turbanima su svirale na dugovratim tamburama. Nastao je tajac i svi su nas gledali kao da smo drsko upale u muški pisoar a ne u svima dostupnu kafanu. Tako su mučali i gledali me još jedino kad sam u Vestministeru ušla u klub lordova i tražila čašu vode, na francuskom. Samo što su se lordovi fino pravili da čitaju novine, a Sarajlije su nas krvoločno gledali preko čibuka i fildžana, kao da smo im upale u zabranjenu zonu. Treći put sam videla Sarajevo kao studentkinja FDU kad smo došli na MES i na susret Akademija. To pamtim po noći kada je na simsu hotelske terase na 6-om spratu šetao jedan, danas poznati glumac, što je bilo prvi put da vidim mesečara. Srećom i poslednji put. Ne znam kad sam bila na vrelu Bosne u Ilidži, ali bila sam.

Inače, BIH smo, kao autostoperi, smatrali tamnim vilajetom (baš kao i Andrić koji nije bio autostoper). Obično smo na more putovali dan duže, preko Slovenije, pa obalom. Osim onda, sa Blankom, samo sam jednom prestopirala Bosnu i Hercegovinu 1973. kad sam žurila u Dubrovnik da gledam poslednjeg Areteja i napišem esej za prijemni na FDU. Vozila me neka porodica što je išla na sahranu. Na zadnjem sedištu Stojadina, sve sa golom puškom i zabrađenom osobom za koju nisam otkrila je li živa ili pak nju voze da je sahrane. Film Mrtav ladan nije bio ni zamišljen, a kamoli snimljen.

Svi su nam Bosanci bili slični, ma isti skroz. Nismo videli razliku između muslimana, katolika, pravoslavaca i Jevreja. I danas mislim da su oni međusobno sličniji nego što njihovi katolici liče na Zagorce, a pravoslavci na Šumadince. Hercegovci, ma koje vere, više liče na  Crnogorce, nego na Bosance. Niko ne liči na Turke, koji su često sitniji i ružniji, samo malo krupniji i malo lepši od Kurda. Kao što sam ja mentalitetski puno bliža slavonskim Mađarima, nego kosovskim Srbima. Na Akademiji smo imali kolegu, Dubravko se zvao, ko bi pretpostavio da je musliman? Jednom smo u sitne sate, ne baš trezni, upali u kafanu Skadarlija a on je urlikom zaustavio muziku i zahtevao: „Sviraj mi onu kad mi potpalimo, a Srbi plaću i pjevaju: Turci selo zapališe u ponoć...„ Jedva sam mu spasila ludu glavu od tolerantnih Beograđana i turista.

Sarajevo je mnogo lepše kod Jergovića u pričama, nego uživo. Kao što je Ikitos mnogo lepši kod Ljose nego na fotkama, na netu.

Međutim, čiča sa interneta tvrdi da Jergović mrzi Sarajevo, isto kao Kusturica! Emira sam pak lično gledala kad je pričao da mu je Izetbegović rekao za Andrića da je „udvoričko kopile“!?! Kad može za Andrića, što ne može i za Miljenka?! To je prokletstvo talenta i slave. Mrze te netalentovani i neslavni. Mislim da je stvar u tome što dotični čiča ne prepoznaje ljubav, on prosto svuda vidi mržnju, kao daltonista.

Zanimljivo je da mi se često, dok čitam Jergovića ili mislim o pročitanom, pojavljuje Andrić kao njegov prethodnik. Ne samo zbog Bosne kao teme, nego i zbog jezika, zapažanja, mudrosti, topline, fatalizma. Mislila sam u nekom času da bi se Jergovićeva literatura mogla nazvati „balkanskim magičnim realizmom“ ali ne. To je neki balkanski nadrealni fatalizam.

Drugi deo knjige pod naslovom Tog dana završavala je jedna dječja povijest ima 12 priča o raznim ljudima, u raznim delovima sveta koje je iz Sarajeva izbacio besmisleni rat. Ove ljude ne povezuje ništa osim tog rata koji im je prelomio živote i razbacao ih po svetu kao eksplozija neke jake ali (za njih) ne smrtonosne bombe.

Od glavnog junaka u prvom delu, Jergović je u drugom delu postao samo pripovedač.

Uvereni da su negde drugde počeli svoj novi život iz početka, izbačeni su ga zapravo počeli ipak od sredine, samo bez korena. Nije, naravno nigde kazano da moramo čitav život provesti na istome mestu, ali bi ipak bilo dobro da je promena mesta posledica naše volje a ne surovih, nepredvidljivih okolnosti. Isto tako ne moramo ceo vek biti u istoj emotivnoj vezi ali je jezivo kad ljubav prekine glupi rat. I ja znam mnogo takvih priča, možda me zato one posebno rastužuju. U mladosti su mi zamerali što sam, čim se malo zacopnem, upozoravala momka da ga iz vojske, rata, niti iz zatvora neću čekati. Obično bi se branili „pa, moraću u vojsku, zdrav sam“ ili „šta ću ako izbije rat?“-„Ako moraš ti idi, ja ne moram da te čekam!“

I verovali ili ne, ili su uspevali da se oslobode obaveznog vojnog roka ili nisu, pa ne znam šta im se posle desilo. Još uvek se smrznem kad počne javno zagovaranje ponovnoga uvođenja obaveznog vojnog roka (mada podržavam dobrovoljno služenje) kad se kupuju ratni avioni (dok narod gladuje) i posebno kad se priča o „namenskoj“ industriji. To jest onoj što je NAMENJENA ubiljanju. Još kad priču zalepe za „humanu zabranu“ abortusa, tj. za prinudnu proizvodnju neželjenih „ljudskih resursa“ pogodnih za rat i seksualnu eksploataciju. Ma, jebi se civilizacijo!