U zgradi bivše Robne kuće Beograd, u kojoj sam pre frtalj veka kupila nepromočivu jaknu „na rasklapanje“ (otvara joj se kragna za kišnu kapuljaču, skidaju se rukavi, da postane prsluk) koju još nosim po kišama i na putovanjima, danas se nalazi MAXI samiška na spratu. (I velika Lilly drogerija u prizemlju.) U Maxiju imaju iritantan običaj da premeštaju robu. Uđeš da kupiš jogurt i sapun, znaš gde stoje, ali tamo nađeš Colu i majonez, tražiš po rafovima i šiziš, pa najzad kupiš krompir i serpapir, te odeš na jednu od dve blagajne koje rade. Od potencijalnih pet! Na prvoj kasi neka maxigospa vadi iz kolica tri careva grada, pa ja sa svoje dve sitnice zapucam na susednu. Gde je bilo manje robe. Al' mi se kasirka sa prve kase dere ko sa Ovčara na Kablar: „Ne radi ti ta kasa pređi 'vamo!“ Gledam kako radi, ali prelazim „'vamo“ da vidim ko se to meni tako intimus dere, pošto se isto biće iza kase ne vidi. Dok sam čekala da traka odnese ona tri careva grada, posle mene su na susednu kasu došla još dva kupca, kojima se ista isto tako izderala, ali su je oni izignorisali i već su prošli, a ja još cupkam u redu koji se iza mene stvorio!

- Izvadi to iz korpe! – viče kao da sam na izlazu, a ne kraj nje. Vadim
- Stavi korpu u korpe! – naređuje dok mi provlači serpapir i uzima krompir. Zagleda ga pomno, prevrće, čita kao Rat i mir, koji nije čitala ziher! Pa urlikne: - Ovo nije beli krompir! Ovo je crveni krr... Idi, bre Smiljo u taj klozet, šta stalno primaš nove mušterije! (to je naglo prešla na koleginicu koja nije otišla da piški) Pređite 'vamo!
- To je prljavi krompir koji prodajete kao oprani – savladavam se ja.
- To je crveni krompir koji je skuplji!!! – krešti isprdak besno.
- Pa naplatite mi taj skuplji, ja sam samo stisnula sliku krompira na vašoj vagi za idiote. Na kojoj ćete se vi puno bolje snaći od mene. - šapćem joj ja uljudno ali razgovetno. Čitav red prisluškuje. Biće divlje silazi sa stolice, smanjuje se još i hrli do vage. Da mi izvaže skupoceni crveni krompir. Vraća se i ljutito ga baca na traku.
- Stara žena a vara na krompiru! – Red sluša, a ja ću tiho i opasno:
- Slušaj, govno jedno, slinavo golubije, nisam ja tebi kriva što nisi porasla, što te nikad niko nije slušo pa si morala da se dereš i što si toliko kržljava da te niko nikad nije ni primetio, nego su te gazili ko ovčiji brabonjak. Nemoj da ti se stara žena najebe predaka i čuvaj se svoga jezika! – Dok uzimam kupljenu robu, ugledam i novu cenu na krompiru. Nije 38 nego 39 dinara! – Pohvali se šefu da si spasila čitav 1 dinar vašem belgijskom kapitalisti! Umesto 38 din, koliko je meni otkucala vaga za idiote, tebi je otkucala 39! Srećo! –

E sad, vi meni ne morate verovati, ali ja sam dobila prilično srdačan aplauz od nekolicine ljudi iz podugačkog reda, koji se bio stvorio.
Ipak izlazim ljuta u vlažan jesenji mrak i kujem ljutu osvetu. Doći ću ja isprdku jedne večeri pred samo zatvaranje. Uzeću najveća kolica i pretrpaću ih najsitnijom i najbezveznijom robom. Sve ću to da joj povadim na traku. Sačekaću da ih sve provuče kroz čitač i da mi odštampa račun dugačak ko serpapir. Onda ću se uhvatiti za novčanik i samo što neću zaplakati : - Jao, pa ja sam zaboravila karticu, sad nemam čime da platim. Ako hoćete da me sačekate, gospođice, doneću je za 10 minuta, ako vam se žuri kući, izvinite i stornirajte ovaj računčić. Jako mi je žao... –
Ako pristane da čeka otići ću kući i neću se vratiti. Ako neće, neka stornira račun. Sa toliko artikala koje mora da stornira svaki posebno i da vrati u rafove, ostaće bar do ponoći. Posle još samo da počisti radnju i uhvati zadnji bus, pa da ode kući. Pevajući ili plakajući?
Gustiram taj genijalni plan već treći dan, ali kadgod se pojavim u samiški i opazim je, spazi i ona mene, pa o'ma zaždi u magacin i ne pojavljuje se više. Kukavica jedna bedna!