MILENA DRAVIĆ
monografija posvećena dobitniku (dobitnici!) Dobričinog prstena
autor (autorka?): Tatjana Nježić
izdavač: Udruženje dramskih umetnika Srbije, 2017.
tiraž: 300 primeraka

           Petočlani žiri UDUS-a za dodelu 32-og Dobrićinog prstena 2017. godine imao je veliku sreću što niko pre njih nije već dodelio prsten Mileni Dravić. Što je, sa pravom, mogao učiniti bilo koji žiri u poslednje dve decenije. Prepoznali su tu priliku i iskoristili je. Jer, ima nagrada koje glumcima čine čast, ali ima i retkih umetnika koje čine čast svakoj nagradi, kao što se desilo ovaj put. Povodom Dobričinog prstena UDUS je objavio ovu raskošnu monografiju u kojoj su odabrane odlične fotografije, pohvale, priče, sećanja, uspomene, pesme i najviše ocene Mileninog rada, od mnogih takođe sjajnih umetnika, koji su imali sreće da rade sa njom, a i od teoretičara i kritičara (pošto su oni u svakoj čorbi mirođija). „Milena Dravić ... dočaravajući očarava kaže predsednik UDUS-a V. Brajović. „Milena Dravić je poseban sjaj u istoriji filma, televizije i pozorišta... Rad sa Milenom mi je bio izuzetna čast, privilegija i inspiracija... Znali ste da će svojom energijom, intuicijom i nemerljivim šarmom, oplemeniti lik, kao da je reč o rekonstrukciji istinite sudbine...“ napisao je komediograf i akademik Dušan Kovačević u izvanrednom tekstu Najlepša zvezda iznad Zvezdare. Ranko Munitić je 1995. objavio knjigu Milena Dravić, gluma kao sudbina i saznanje, uz nagradu Pavle Vuisić, koju je tada primila. Njegova knjiga je ovde ozbiljno citirana i analizirana. Radoslav Zelenović u tekstu Pokazala je da se uvek može biti najbolji, bavi se Mileninim briljantnim filmskim ulogama i opominje da su i njemu i R. Munitiću izmakle Milenine uloge u komedijama, izvanredne i originalne, kojima bi valjalo posvetiti posebnu knjigu. (Evo teme za buduće magistre i doktorante istorije glume!) Još kaže: “Izuzetno mi je žao što je nikada niko nije angažovao da bude profesor, da to ogromno bogatstvo znanja prenese. A iskustvo je pokazalo da ume da prenese.“ U članku pod naslovom Televizijska ličnost za sva vremena Branka Otašević sa poštovanjem piše o Mileninom vrlo obimnom i raznolikom stvaralaštvu na televiziji, od zabavnog, dečijeg, školskog pa do dramskog programa. Zorica Pašić o Pričama iz Nepričave, gde je Milena igrala barabar sa neponovljivim i nenadmašnim Zoranom Radmilovićem piše sa ljubavlju i setom. Još uvek se mnogi, kao i ja, obraduju kad se negde pojave kadrovi iz tog televizijskog dragulja. Nastalog dok smo verovali da decu treba vedro i zanimljivo učiti, istini o svetu oko nas, o životu, prirodi i ljudima, gradovima i selima, toleranciji i ljubavi. I da to treba da rade najbolji umetnici. Dok je bilo sistema vrednosti... (koji je zamenjen manijakalnim lovom na Lovu)
            Milena je svoju grandioznu karijeru započela na filmu još kao 17 - godišnja učenica baletske škole 1957. Tek posle sedmog snimljenog filma, Prekobrojna, izabrala je glumu za svoj životni poziv. U teatru Atelje 212 je zaigrala 14 godina kasnije 1971. što je sasvim neuobičajen put, ne samo za naše prilike. Možda zbog toga nije ranije dobila Dobričin prsten, jer je ova nagrada prvobitno bila namenjena pozorišnim glumcima?
            Ima glumaca koji počnu rano kao naturščici na filmu, ali se samo retki od njih pojave kasnije, isto toliko uspešno i na „daskama koje život znače“ ( a koje su često, čamove, trule i lako je propasti kroz njih). Gluma je svugde gluma, ali u pozorištu treba još i poseban zanat, tehnika, što za memorisanje teksta i predstave, što za partnerske i međuljudske odnose, za kontinuiran razvoj i rast sukoba i radnje, kao i za raspoređivanje energije. Treba još i drugačija vrsta izdržljivosti, nego na filmu. A nužna je i snalažljivost u nepredvidivim situacijama pred živom publikom. Sve je to Milena savladala bez problema, a da bismo shvatili koliki je to poduhvat, možemo se prisetiti nekih drugih glumica, uslovno rečeno sličnih, iz stranih kinematografija. Svaka kinematografija (osim „obojenih“ što bi rekli rasisti) treba i ima bar jednu prekrasnu, najljupkiju, čežnju svih muškaraca, prešarmantu nežnu, ženstvenu plavušu poput Merilin Monro ili Brižit Bardo. I, ma kakve zvezdane visine da dosegnu, one skoro nikada ne opstanu duže od svoje mladalačke lepote i seksipila. Neke zato što, poput Merilinke ne izdrže preveliki pritisak, pa odu premlade, a neke jer poput Babet odustanu od glume, ne želeći, ili ne znajući, da se menjaju s godinama, koje jesu neumoljive. (Kasnije im čak zlobnici poriču talenat i priznaju samo prohujalu lepotu, što je naravno posledica patrijarhata i zavisti.) Milena je pak živa i zdrava, sve voljenija i sve cenjenija, što je bivala zrelija, prošla kroz to minsko polje bez vidljivih posledica. Ovo je, naravno, rezultat njene izuzetnosti, ali i nekih okolnosti koje možda valja pomenuti. Čini mi se da je mala jugoslovenska kinematografija, (koja za naše sadašnje prilike izgleda ogromna, ali u odnosu na Holivud ipak beše malena) izgleda da je bila neuporedivo humanija od velike filmske industrije. Kao umetnička manufaktura u odnosu na serijsku proizvodnju. Pritisak beše manji a mogućnosti, začudo, veće. U svetskoj filmskoj industriji polovinom XX veka glumci određenog faha, dakle skoro svi, nisu se nikada mogli izvući iz datog šablona. Ni Merilinka, ni Brižitka uopšte ne bi dobile da igraju klasike, tragediju, dramu pa čak ni ljutu karakternu komediju. U Evropi je bilo humanije i opuštenije, ali Jugoslovenska filmska produkcija nije se ni bavila profitom, nego samo kreativnim rezultatom. Koji je postizan sa promenjivom srećom i uspehom, ali sa čistim ciljem. Istina, nekad bi se bahato ili trapavo umešali komunistički aparatčici, što je sigurno bilo bolno ali je ipak bilo manje prljavo nego kada je svime ovlada biznis. I to tuđi biznis, kao danas kod nas. Koji je jednim potezom, jednom privatizacijom pobio sve srpske bioskope, zato što su u njima domaći filmovi bili radije gledani nego američki blokbasteri (reče Kusturica). I u ovoj monografiji citirani su mnogi kritičari što hvale takozvani Crni jugoslovenski talas, koji je navodno zbog svog umetničkog kvaliteta bio omiljen na Zapadu i svetskim (zapadnim) festivalima, dok je nasuprot tome u Jugoslaviji bio zabranjivan iz političkih razloga. Kad mi se već pružila prilika, moram reći da mislim kako je na zapadu bio priznat takođe iz političkih razloga, jer je kritikovao socijalizam, a ne baš uvek iz umetničkih. Milena Dravić, pomirljivo i vrlo taktično kaže (str 86.):“ Bila je velika produkcija. Puno se radilo. Živelo se za umetnost, za prave stvari. Bilo je pritisaka, ali filmski radnici su ipak imali mogućnost i uspeli su da naprave filmove, da kažu šta su hteli. Čak i ako je film zabranjen, on postoji i nekad će biti prikazan. Najbitnije je snimiti film, uraditi ga bez obzira... (jako me zanima šta je rekla umesto ove tri tačke, ali eto ne piše!). Naravno, ružno je da se filmovi zabranjuju, ali kažem, ipak se uspevalo da se filmovi urade, da se kroz njih govori o tom vremenu u kome smo živeli. Ti filmovi sada postoje i kao svedočanstvo o vremenu i kao argument za sve naše karijere.“
            Najvrednije su i najlepše upravo ove stranice na kojima Milena Dravić lično priča o svom životu i radu. Daleko je najzanimljiviji onaj deo monografije, pod naslovom Gradovi, ljudi, trenuci... u kome Milena govori direktno o Prstenu, o glumi, o Beogradu malo više, Sarajevu malo manje i o svom odrastanju, velikoj familiji, sa mamine vršačke i sa očeve užičke strane... O svom prvom nastupu kao dečije manekenke u đubretarcu i u trofrtaljkama, te o prvoj naslovnoj strani Duge o prvom susretu sa Františekom Čapom i svom prvom filmu Vrata ostaju otvorena. O jegulji koja joj je posle premijere skočila iz večere u krilo i kako se snašla. O susretu sa divnom rediteljkom Sojom Jovanović koja joj je ulogu u Diližansi snova ponudila u Francuskoj ulici, u slučajnom susretu, iznenada...
           Mnogi tvrde da glumci ne treba da imaju jaku ličnost (personaliti), da bi se lakše transformisali, ali ja mislim suprotno. Sopstvena ličnost stoji iza svakog lika u koji se glumica ili glumac transformišu. Na 53-oj strani monografije ima Milenina fotkica kad joj je bilo svega nekoliko godina. Na kojoj se vidi ista ličnost kao danas. Da nje nema, da nije tako jasna i upečatljiva, Milena ne bi bila to što jeste.
           Najčešće reči koje Milena ovde koristi su ISKRENOST i SPONTANOST. Biti iskren i spontan je najlakše na svetu, ako možeš, a nemoguće je ako nisi spontan i iskren, tj. teško da se to može naučiti. Isto kao što je lepima lako da budu lepi a drugima je jako teško. To je talenat, božiji dar, kao i svaki drugi. Milena je kao miljenica bogova dobila sve te darove. I umela je da ih odneguje i primeni. Umela je da im dostojanstveno služi. Negde sam čitala da se može otići u pakao čak i ako ne napišeš pesme koje su ti bile date.
          Milena je napisala (odigrala) sve što su joj date.
          Prelepa je priča o tome kako su u zadnjem času, na Milenino insistiranje i šarm, uz pokazivanje čuvenog jugoslovenskog pasoša i pozivanje na poznanstvo sa Titom, ušli bez karata (kojih nije bilo) u teatar Marinji, u Parizu, i odgledali Amadeusa, sa Romanom Polanskim... Čudi me njeno divljenje slavnom kolegi. Koji je slavniji samo zato što pripada dominantnoj kulturi, mada su i Milena i Dragan Nikolić bolji glumci od njega. Kao i od Bartona, uostalom. Tvrdim!
          Čudesna je i priča o tome kako su u istom tom (civilizovanom) Parizu opljačkani kad su došli sa prtljagom za 3 meseca boravka, koji su ostavili u kolima neke prijateljice dok su čekali hotelsku sobu, pa im je sav prtljag ukraden. Ona je, kaže, znala da ih je opljačkao neki komšija koji je šetao kera, ali naravno to nije bilo dovoljno za pretres njegovog stana. Puno godina kasnije, prijateljica joj javlja da je taj kerošetač zbilja bio lopov i da mu je policija u stanu pronašla gomile pokradene robe. Intuicija je inače bila jedan od njenih velikih aduta. Više puta je Milena pominje, ali nedovoljno da bismo zbilja shvatili koliko je i ta intuicija dar božiji. I koliko treba hrabrosti da je čovek sledi.
          Tu je i priča kako su je iždžeparili u Rimu, koju je Ružica Sokić učinila smešnom svojim šokantnim uzvikom: „Iju, šta je tek meni moglo da se desi!“
          Nadrealna je priča o tome kako je Dragan kupio na Kalenićevoj pijaci za siću par kilograma fotografija sa snimanja filma i serije Seobe, koja nikada nije stigla do publike, a da se još uvek ne zna tačno: Zašto nisu stigle Seobe? Kako su fotografije završile na pijaci?
          Neuporedivo radosnije i sa mnogo većim zadovoljstvom i interesovanjem sam čitala sve to što Milena priča, nego hvalospeve nekih kritičara i teoretičara gde ispada da je Milena slavna maltene njihovom zaslugom, a ne zato što je jednostavno sjajna. Sigurno je da su kritika i mediji imali presudan uticaj na njenu, kao i na svaku drugu, karijeru ali ja sam njene lične priče čitala mnogo radije nego neka mudra mišljenja i ocene, koja su uglavnom već bile negde objavljene. T. Nježić je poseban akcenat stavila na osvojene nagrade. Razumljivo jer tako se ulazi u Istoriju (koja je, doduše, često sumnjiva ali bolju za sad još nemamo) pa se tako afirmativno pominje i Kanska nagrada za ulogu Kaće u filmu Poseban tretman. Nagrada koju je u Kanu osvojila samo ona iz celog “regiona” kako nam se sada zove razbucana država kojom smo se ponosili... Milena pak kaže da su neke naše novine tada pisale da je to nebitna i nikakva nagrada, što je nju razljutilo, pa je bacila dobijenu povelju. Kasnije su joj poslali kopiju, ali bez potpisa Kirka Daglasa koji je bio predsednik žirija…
          Da li je kritika važnija od umetnika? Imala sam bar 10 raznih monografija o dobitnicima Dobričinog prstena. Sve su bile pisane po istoj šemi, sa gomilama tuđih mišljenja i podataka (koje su već zabeležene u medijima sa mnogo većim tiražom, pa zašto ih ponavljati i u ovih 300 primeraka?!), a sa jedva jednom četvrtinom originalnog dobitnikovog razmišljanja, sećanja i svedočenja. Mislim da su te monografije prve stradale u „raščišćavanju biblioteke“ (poklonila sam ih, nekim mladim glumcima, naravno da ih nisam bacila!) Poslednja među njima, skrojena po tom starijem modelu i dizajnu, bila je knjiga o Petru Kralju a i prva među novima, po luksuznijem modelu i kroju (i tom malom tiražu) bila je takođe o njemu. Ova monografija je po tom novom modelu i šnitu, koji se od staroga razlikuje uglavnom po luksuznijoj formi. Suština je ista. Dve trećine su citati mišljenja kritičara i kolega, faktografski podaci, a samo jedna trećina je original tj. priča same dobitnice. Koja je najzanimljivija i trebala bi da zauzima najviše mesta. Ne znam, a i ne zanima me, ko je i kada napravio taj kroj za monografiju gde je bitnije šta su rekli mediji nego šta je rekao umetnik o kome knjiga govori. Možda je to tako jer monografije obično priređuju novinari ili kritičari a oni misle da su bitni. Ili dokazuju svoj značaj? Ova čudna zamena teza kulminirala je devedesetih godina prošlog veka kad su kritičari počeli da objavljuju kritike sa svojom slikom, umesto sa slikom iz predstave. Nekako u to vreme zatekla sam ih jednom u UDUS-u kako se dogovaraju koje će predstave podržati a koga neće... pa od tada malo zazirem. Kolikogod tvrdila narodna poslovica da izgled vara, to nije tačno. Stvari su baš onakve kakve izgledaju, pozorišni ljudi i filmadžije to znaju.
           Naravno lepo je što su najveća imena našeg filma i teatra izrazila svoje divljenje prema Mileni, neki čak i vrlo poetično. Dejan Mijač kaže da je Milena Čudesan umetnik, blistav čovek (ali zašto u muškom rodu?) i oduševljen je njenom neviđenom apsolutnom koncentracijom na rad. „Čudesno je kod Milene i to što je prirodno i bez ikakvog zazora lepo starila, lepo se menjala, lepo nosila svoje godine. Prelepo. To može samo čovek takve veličine. ... Milena je nepogrešivi indikator za čovečnost. Ljudi koji je ne vole, pokazalo je iskustvo, su oni u kojima ozbiljno pretežu mane.“ Mađeli je pak iskoristio i ovu priliku da izjavi nešto o sebi, kao i na dodeli Prstena Mikiju Manojloviću u JDP. Jagoš Marković lepo kaže da Ostajemo dužni i Mileni i Draganu za sve ono što su oni poklonili svima nama. I saradnicima i publici.
          Branka Krilović citira deo davnog (proročkog) intervjua: „Mislim da još jedino umetnici odolevaju katastrofi koja preti ovoj zemlji. Umetnici najbolje znaju da sužavanje prostora znači i nestanak, zajedno sa tim prostorom. Ja lično sam u nekoj fazi iščekivanja. Ako se ova situacija ne reši, tu života više nema. Ukoliko bi se sve prevazišlo na kulturan i civilizovan način, onda možda ima nade za sve nas.“ Situacija se nije rešila ni na civilizovan, a kamoli na kulturan način. Nije rešena uopšte. Milena je negde pomenula kako su jednom otišli na gostovanje iz jedne zemlje SRJ a vratili se u - drugu SRCG. Kako li se oseća velika umetnica kad se sruši nebo na kome je bila boginja?
          Bilo bi neumesno reći da se Milena Dravić rodila u pravom trenutku, pošto je rođena na početku najvećeg svetskog rata, ali ipak je ispalo da je to najbolji trenutak za njen srećni dolazak na ovaj nesrećni svet. Koliko je anđela čuvara bilo potrebno da je u najranijem detinjstvu sačuvaju, sa svim njenim darovima, od najveće dosadašnje nesreće čovečanstva?
          Da se ova monografija više oslonila na sećanje i priče same Milene Dravić možda smo mogli saznati, ili barem pretpostaviti, kako je uopšte bilo moguće da se neko rodi u najstrašnijem istorijskom trenutnku, da sve to preživi, i da posle još proživi prekrasan, ostvaren, bogat i dostojanstven život, sa divnom karijerom i životnom velikom ljubavlju i dugovečnim srećnim brakom, sa isto toliko velikim umetnikom i divnim čovekom. Gde su bile zvezde koje su to omogućile našoj najvećoj glumačkoj zvezdi?

p.s.  Ovo možda i ne treba da kažem, ali moram. Ako je previše prgavo, izbaciće urednik. Arundati Roj je napisala dva genijalna romana za koje može (a i trebalo bi) da dobije Nobelovu nagradu. Zahar Prilepin napisao je više genijalnih knjiga za koje sigurno neće dobiti Nobela (mada bi trebalo), ali ni na jednoj od tih knjiga ne piše „autor“, nego samo ime autora. A ovde imamo monografiju u kojoj su dve trećine napisali neki drugi (često važniji) ljudi, a samo jednu čine intervjui koje je Tatjana Nježić napravila sa Milenom Dravić, gde su dakle Milenine, a ne Tanjine misli, ali na impresumu piše da je Tatjana „autor“. Zar ne bi bilo logičnije reći da je ona urednica monografije? Odlična urednica, ali autor znači nešto drugo. Ili je barem značilo dok su reči još imale značenje i smisao. Zbilja poštujem rudarski rad hroničara, nekih novinara, kritičara i analitičara, ali uz sve poštovanje to ipak nije autorski rad. Kao što kustos nije slikar a dirigent nije kompozitor. Šta će nam tolike reči, ako ih brkamo?