Mislim da je FDU upisala godinu, dve, pre mene, pošto se nije zezala po raznim fakultetima, kao neki, ali je se otud slabo sećam. Mislim da je bila jedina otvoreno pravoslavna studentkinja u vreme kada to nije bilo uopšte pupularno. Išla je kod Svete Petke po svetu vodicu, poštovala sve crkvene praznike, a kad je odlazila u Njujork na postdiplomske studije, majka joj je zapakovala grudvu srpske zemlje, koru hleba i ne znam šta se još pakuje da ti se dete iz belog sveta vrati. Uza sve to, kao dodatnu siguraciju, ona se još bila i „zaljubila“. U igumana nekog manastrira. Pričala nam je to lično, pred svojim mužem, inače visokim, zgodnim pilotom, za kojim su dahtale krasne stjuardese. Zaljubljivala se skroz platonski, apsolutno neizvodljivo, ali bi o tome pričala kao šiparica. Jednom sam, pred njom, pitala muža joj: „Kako ovo, trpiš, Šo brate?“ a on će veselo: „Eh, kako. U'vatim, Miko, pa ubijem od batina.“ Bila je to njihova igrica, meni ovako sklonoj momentalističkoj realizaciji ( ili konzumaciji, kako se danas vulgarno kaže) ljubavi, sasvim nerazumljiva. Pamtim sjajnu frku koja se podigla oko Kamena za pod glavu 1975. Svi su ga igrali i svi su ga režirali, a pamtim i nezgodaciju sa Brisanim putem, posle. Rado sam čitala njene poetične i punokrvne drame, ali režirati sam želela samo komad Kokoška Enči preleće Atlantik. Nosila sam ga posle uspešnih Slika žalosnih doživljaja u HNK Osijek (jer su u ansamblu imali dve klase divnih mladih glumaca meni potrebnih za podelu), ali je tamo nisu razumeli. To je fina sentimentalna fantazija o deci koja čekaju da se rode. Međusobno se lepo kapiraju dok se ne rode i ne postanu Španci ili Srbijanci. Jure po svetu da upoznaju buduće roditelje, e da im se ne bi buduća ljubav rodila prerano i sl. Behu tu i blizanci Filip i Fedor, od kojih su jednoga jako priželjkivali roditelji (ali je on odustao od rađanja) a drugi je želeo da živi, pa se rodio. To mi je bilo najzanimljivije. Kakva mašta! Par godina kasnije, kad mi je akušer, posle poroda, rekao da sam imala još jedan embrion na posteljici, koji je odustao, odmah sam se setila Micinog teksta. Čim sam stigla kući nazvah je da pitam, da li je ona to znala, da to postoji? Nije znala, kaže, već je izmaštala, ali se oduševila što postoji. Eto kakav tekst nisu razumeli u HNK Osijek! Ili im je bilo previše srpskih pisaca kao što su mi jednom, kasnije, rekli. Sve druge tekstove koje sam im donosila na čitanje i predlagala za rad, od Erdmanovog Samoubice, do Kamijevog Kaligule... posle su davali drugim, zapadnim, rediteljima. Sve osim Milicinog. Bila sam im kao besplatni dramaturg, jbt. Ma nema veze, bio je to tada moj grad. Početkom devedesetih, Buha je poručila od Milice dramu o Nikoli Tesli za otvaranje renoviranog pozorišta. Napisala je divan poetičan komad, Naš Nikola Tesla, ali se mi nismo rekonstruisali. Hteli smo ipak da je odigramo, ali je ona birala reditelja, pa smo ga čekali... Uvek je birala trendi-fensi reditelje, ali oni su se oćkali i nećkali. Ovaj se ponašao kao da se oćka, ali se zapravo nećkao. Mica nam se posle 3 godine, što je bio ugovoreni rok za izvođenje, bila naljutila i povukla dramu, sa namerom da je pošalje Nikiti Mihalkovu. Ne znam da li je ikad igde izveden. Nadam se da će biti. Mada se kod nas domaći tekst koji provede godinu-dve u fioci, smatra izgubljenim a zapravo je to jednostavan način da se tekst „izgubi“. I igra se koreodrama.
Jednom sam predložila Udruženju dramskih pisaca da štampaju neizvedene tekstove, jer ih zbilja ima sjajnih, a po vasdan se priča kako nema domaće drame, pa se prežvakuju sto puta igrane. Oduševili su se, i uskoro počeli da štampaju, samo svoje tekstove, izvedene ili ne. A to koji su „svoji“ zavisilo je od promena vlasti i preletanja. Ponekad, kao alibi objave i ponekog pisca. Milica je nasuprot tome uredila jedan broj časopisa Raška 1997. a u njemu 4 drame raznih, podobnih ili pak nepodobnih igranih ili jok, po njenom izboru. Odabrala je i moju „komediju snova“ (žanr odrednica) Gospodar situacije. Posle me je još nagovorila da je prevedem na engleski za svetski konkurs Royal Court theatre i British Council za NOVE dramske pisce. Dakle ne za MLADE nego samo NOVE, koji nemaju više od 3 izvedena teksta. Ona nije mogla da konkuriše jer je nije bila nova, i imala je više izvedenih drama. Ja bejah nova jer sam pre toga bila rediteljka a pisala sam malo, mogla ući u tu konkurenciju. Mada bejah 2 godine starija od nje. Dramče mi prevela šveca Dobrila Nikolić profesorka engleskog sa svojim kolegicama profesoricama. Čak sam se i ja priključila prevođenju pesme Jebem ti sve po spisku, jer profe ne znaju te proste reči a Englezi ne znaju razliku između strica, ujke i tetka pa tu ima neki seksualno-incestni problem oko toga ko koga može da kara. Što reče Aca Popović„Tetku ne smeš, a ujna i strina ako ti daju, to je vaša stvar.“ Prevod je bio savršen, ali sam morala da platim 400 dm native speaker-a, koji nije pomakao ni zarez. Samo što je izrazio divljenje, 400 dm, ali to je bio uslov konkurCa. Posle mi stigne pismo iz GB da sam, ah, ušla u najuži izbor od 25 komada među 1500 svetskih drama, pa da sebi pribavim vizu za slučaj da osvojim neku od 7 nagrada. Gledam onaj spisak pozvanih, od 25 komada skribomana, samo ja i neki Rodrigez nemamo državu. Svi drugi imaju ime, prezime, državu u zagradi, i naslov svog komada. Samo meni u zagradi piše Eastern Adriatic, nema Jugoslavije, a siroti Rodrigez nema ništa, valjda je Kubanac. Znaš kad ću da vam dadem još i neke funte za usranu vizu vam jebem, kad vi računate da ja ni državu nemam, onda ja računam da nemam šanse za nagradu, taman da sam najnaj. E, ali kako su računali, oni su tako sproveli, a pobedio je Hristo Bojčev, odličan Bugarski pisac. Samo što nije NOVI, već demokratski odnosno prokapitalistički. I komad Pukovnik ptica mu je odličan, igran je u JDP, samo što isto nije novi nego je, 'ajde da ne kažem plagijat, nego replika na Let iznad kukavičjeg gnezda. Jer važno je da smo svi mi plagijati ili pak replike na civilizatore odnosno kolonizatore, svakako eksploatatore planete, ako vi mene razumete. Da nije poštovala uslove konkursa, Milica je tog Bojčeva mogla pojesti za doručak sa svojom dramom Zovite anđele, koja je u JDP bila odbijena, dok je Hristo izveden. Haj'mo malo da proćaskamo o tome kako nema domaćih drama?
Poslednji put smo se uživo čule kad mi je za LUDUS poslala priču o naslovu drame Kamen za pod glavu. Priču koja je sasvim u skladu sa mojom uredničkom koncepcijom da za Ludus treba da pišu dramski umetnici, koji su svi odreda pismeni, a ne novinari koji tu objave svoje tezgice i odbijenice iz drugih novina. Koncept je srušen za godinu dana, nisam se ni borila. Nek jedu šta hoće, što da im se ja brinem za jestivost štiva?
Dugo se nisam čula sa Milicom Novković. Kažu da se vratila u zavičaj gde vodi brigu o bratu postradalome u ratu. Znam da su ga regrutovali i da se on, po srpskom običaju, spremio i odazvao, ali su ga posle vratili ranjenog i neizlečivog...
Kad sam tražila fotke za ovaj tekst samo sam je na jednoj, staroj, prepoznala. Ima Gugl puno novih fotki neke nove Milice Novković koja ima 65 godina i piše knjige koje nisam čitala. Možda je ona ista, ali joj je mladež koji je bio na desnoj strani usne sada centimetar i po iznad...