Danas sam, ćaskajući sa finom
slušateljkom na bazenu, (sve plivuckajući,
jasno) shvatila da znam puno neobičnih i običnih
bračnih i ljubavnih priča koje bi možda valjalo
ispričati… “Radi ovih mladih ljudi koje stalno
neko nešto pritiska, te kad ćeš diplomirati,
zaposli se, nađi nekoga da se ženiš, udaš, kad
će deca…” - kaže mi plivačica sagovornica.
Evo, jedne obične: Mina je bila
odlična prilika u malom gradu uže Srbije, što
smo i tada zvali UŽAS. Tata načelnik neke
klinike, mama profa u gimbi, palanačka elita.
Još u Gimnaziji spari se sa skoro isto tako
dobrom prilikom, sincem jedincem (imao je sestru,
ali ona se ne računa, bio je Sin-jedinac!) Šefa
policije i majčice domaćice, ako se dobro sećam.
Shodno tome, Mina beše nešto bolja prilika od
svog izabranika, premda je on bio upadljivo
zgodniji i lepši. Nije doduše bio neki
kremen-kamen-karakter, želeo je da bude
slikar,imao je talenta, ali ga je otac, svojim
metodama, ubedio da završi nešto normalno kao
što je geodezija. Mina je završila književnost
poput majke joj, ispoštovala porodičnu tradiciju,
premda ne znam kada je to postalo tradicija,
pošto joj je baba po maminoj liniji bila
seljanka. Dobro, bila je pismena... valjda. Baba
po ocu zapatila je dugu medicinarsku tradiciju,
beše babica al o tome posle. Venčaše se još na
fakultetu, roditelji im obezbediše stan na Novom
Beogradu, kola, splav na Savi, kao što je
priličilo socijalističkoj eliti. Oni su ipak
smatrali da zaslužuju više. Prezirali su rodni
gradić, rodnu zemlju na brdovitom Balkanu i
rešiše da odu u Kanadu. Mada su im i posao našli.
Svi smo ih pitali: “Šta ćete tamo, bre, oni
trifrtalja godine moraju da nose bunde?!” -“ Od
čega?” pitala bi duhovito Mina. Kao nije važno
što nosiš bundu, važno je od čega. Uglavnom
dobiše oni iseljeničke vize i pompezno odoše.
Zašto, zapravo? Mina je imala 7 godina mlađu
sestru, koja joj je ličila kao jaje jajetu, samo
je bila za broj, ili broj i po manja. Tvrdila je
da Kopija kopira njen život do u detalje, nosi
istu tršavu frizuru, našla je sebi istog dečka,
koji je pustio istu bradu, sve isto, samo 7
godina mlađe. Nije više mogla to da trpi i
odlučila je da odu. A i lekari su ovde bili
nikakvi i nisu nikako uspevali da se izbore sa
njihovim bezrazložnim sterilitetom. Ispostavilo
se, da u Kanadi nikome ne treba profesorka
srpskohrvatskog jezika i književnosti a geodeta
može da se zaposli gore, na severu, praktično
kod šarafa na globusu, gde se bunde nose i u
iglou. A što mora da se rinta čitav dan, to
obaška! Dušu bre nemaju, ako uđeš u galeriju
odmah te pitaju jesi li iz Evrope. Vratiše se
iduće godine, njega opet tata zaposlio, a ona
odluči da se ozbiljno poleči pa da produže vrstu.
Ništa joj nigde ne nađoše, ali je nafilovaše
hormonima, kao da joj pospeše ovulaciju. Ugoji
se ko knedlica, ali ćorak. Privedoše i njega,
ništa mu jebiga ne fali, pa njega ne naružiše sa
hormonima. U međuvremenu i mlađa seja, zvana
rospija Kopija, završi fakultet spremi se za
udaju i iselenje u Australiju (izgleda ona nije
volela bunde). Dilber otišao prvi da pripremi
teren. Nakon godinu dana nju opremiše mirazom
kompletnim, i otpremiše na donju poluloptu, mada
su otud stizali neki aberi da tamo nije baš sve
regularno. Što se ispostavilo kao tačno, kad je
zatekla verenika u vanbračnoj zajednici sa
majkom troje dečice. Angažovalo se više od pola
Srbije da se rasturi taj sramni seks sa
razvaljenom strankinjom i da se đuvegija vrati u
matično jato, verenici Kopiji. On se vrati i ona
ga, jebote, primi! Srpsko poimanje Pobede, meni
je oduvek, od Kosovske bitke do bežanije preko
Albanije bilo prilično sumnjivo, al da će cura
smatrati pobedom kad otme jebača od trostruke
majke… to je ipak previše. Ali udade se Kopija
za njega, ponosno i - jebeš takav ponos! Dobro,
šta se to mene tiče. Minin je verni, neokaljani
muž imao na poslu koleginicu, koja je sa svojom
boljom polovinom takođe meračila Australiju.
Odoše i oni, ali dok se nisu snašli, gostovali
su neka tri meseca kod Minine seje-kopije.
Zemljački.
I tako jedne večeri Mina
krene da izbaci đubre, obuče muževljevu jaknu
koja joj se našla pri ruci i sagne se da zaveže
pertle. Kad iz unutarnjeg džepa jakne ispade
svežanj namirisanih pisama iz Australije.
Iznenađena, pošto su im istim rukopisom pisana
pisma, stizala i porodično sa “Dragi naši”ona
sedne da pročita, začuđena što su ova sa
“Ljubavi, moja …” adresirana samo na muža i na
kancelariju. Tu naleti na kičerske rečenice tipa:
“Moji prsti u tvojoj prosedoj kovrdžavoj gustoj
kosi sredovečnog muškarca” i normalno poludi. Na
“kovrdžavu kosicu sredovečnog muškarca” meni bi
ispala petica gore desno, a i Mina je imala
prefinjen literarni ukus. Nesrećni švaler stigne
kući u nevreme te popije more kletvi, plakanja i
sranja, pa pobeže. Ona nazove mene u suzama do
kolena. Ona, ne ja. Ja sam bila u dobokom snu
pravednika. “Mile je otišao!” - kaže, a ja
bunovno: “Kuda, u kurac?” - “Otišao je, ostavio
me. Ima drugu. Šta da radim?” -“ Zameni bravu!
Vratiće se govnar…” Plakala mi još par sati, ne
znam tačno, zaspala sam, ali sutra je pozvala
bravara da stavi novu bravu. Mile dođe po svoje
stvari, stršno se uvredi što je zamenila bravu i
ode. Popodne ona opet zovne bravara da vrati onu
staru bravu. Sad se ja naljutim i odbijem da
slušam detalje! Stalno me je, bre budila, ko da
niko osim mene nema uši.
Uglavnom, razvedoše
se, podeliše, čak joj je i svoje slike, ulja,
ostavio i otišao kod svoje friške raspuštenice
da joj iz prvog pokušaja napravi sina. Što ga je
raspametilo.
Smirila se Mina, nakon par godina,
našla mu kopiju (isti, samo malo deblji i niži)
nije se udavala više, ali je jedared malo
presisala, nije bila baš dobro baždarena, nekog
crnog vina, pa mi se rasplakala, kako joj nije
žao što nema dece, nego što nikad nije doživela…
Ispade, jebote da je još i
frigidna posle toliko godina braka! Sumnjala sam
ja da bračni seks nije baš… ali! Pobegnem na
bus, mrzim jadikovke.
Seja joj tamo na
donjoj polulopti presrećna, sa svojim jebačem
trostrukih majki, dece ni oni nemaju a za
orgazme nisam upoznata. Mina ovde sa svojom
kopijom od muža takođe sretnija ne mož biti, ni
dece ni orgazma, šta će im seks uopšte, da
prljaju čaršave?
I ostala bi ova roto-roman priča
bez pristojnog kraja, što se kaže bez poente, da
se Mina jedared na Adi Međici nije opet malo
raskilavila i setila se svoje mile predivne
bakice babice, koja je bila krasna jedna i
pametna žena pa ih je obe, i nju i Kopiju, već u
12-oj godini, tajno, da niko ne zna, lepo odvela
da vide - abortus! Uživo!
Da im se to nikad ne desi!
I eto tako - nije im se desilo!
Izvinjavam se mojoj
baki Sretenki što me onomad ošinula kandžijom za
svinje, kad nisam oprala noge pre večere! Sad
bih je poljubila, samo da nije mrtva već četiri
decenije! Amin! |
|
|