Arundati Roj
MINISTARSTVO NEIZMERNE SREĆE
izdavač: LAGUNA, 2017.
prevod: Maja Trifunović
tiraž: 2000
 

Hidžra je žena zarobljena u telu muškarca i sudeći po ovom romanu čak i ona je slobodnija od žene zarobljene u telu - žene. Diskriminiše se telo, jer žena je prljava, ima menstruaciju, a hidžra je obično nema. (Da je žena “prljava” našla sam na više mesta u islamskoj literaturi, sa raznih krajeva sveta, ali nigde ne nađoh da li posle, kad prođe klimaks, postaje opet čista, kao pre puberteta?)

Sva ona silna krv koju, od pobede patrijarhata, prolivaju vrli, časni, i prečisti mužjaci, međusobno, ženama i deci, životinjama, (biljke ne pominjem jer nemaju krv) pod raznim izgovorima od verskih i ekonomskih do prosvetiteljskih - to eto uopšte nije prljavo, ali žena jeste. Kao da je prljavije rađati nego ubijati?!

Dečak, koji će postati važna ličnost romana a koji, na žalost, ima i onu žensku stvarčicu, čim na ulici ugleda prelepu, visoku, prenašminkanu i jako seksi curu, zna da ona ne bi smela ni tako da se oblači, ni da se tako kreće sama, da je obična, stvarna žena. Odmah zna da to nije žena nego je hidžra. U muslimanskom svetu Indije one su cenjene na neki način. Veruje se da ih ne valja ubiti jer to nosi zlu sreću. Plaše ih se zbog fame da kradu i kastriraju dečake. A one se samo međusobno podržavaju. Žive u nekim vrstama veštačkih porodica i primaju svakog zbunjenog dečaka koji je pobegao od kuće jer se oseća kao žensko. Pomažu mu da se oslobodi muškog organa, ako on/a to želi… dakle ne kastriraju ga silom. Najčešće se bave raznim vrstama prostitucije što nikome ne smeta. Logično, jer korisnici tih usluga su prečisti muškarci, koji vladaju svetom. Pogotovo patrijarhalanim o kome je ovde reč. Nasuprot tome muškarac zarobljen u telu žene, za koga takođe imaju posebnu reč kakvu mi nemamo - je izgleda na samom dnu društvene lestvice. Kunu se u dušu, ali računaju samo telo.

U Indiji je društvena lestvica stara i isključiva, a Arundati kaže da svi, ne samo Indusi, prihvataju zlu podelu na kaste. Čak je i Gandi smatrao da ljudi treba da ostanu u okvirima svoje kaste i rade ono što im je bogom dato. (Možda se zato sad priča da je bio peder?) Postoji podkasta nedodirljivih,  koja čisti govna i nosi raspale leševe. Ni časni hrišćani, ni verni muslimani, ni čisti budisti, čak ni komunisti idealisti nisu se borili protiv ove diskriminacije. Toliko o verama i idealima. A u svakoj kasti, u svakom sloju i podsloju, žena je uvek ispod muškarca. Krasno društvo!

Anžum, hidžra koja je postala od onoga dečaka, napušta svoju “komunu” posle pogroma muslimana koji je preživela samo zato jer hidžru ne valja ubiti. Preživela je radi “dobre sreće ubica” koji su pobili sve osim nje,  i to je muči. Odlazi na groblje, spremna da umre, ali pošto je smrt ne želi, ona vremenom tamo napravi malo penoćite Dženet (raj) sa sobama nad grobovima. Krevet i dva groba, soba.

“Nije da su im nedostajali planovi. Anžum je čekala da umre. Sadam je čekao da ubije. A kilometrima daleko odatle u izmučenoj šumi, jedna beba je čekala da se rodi…” Beba koja čeka da se rodi, potpuno će preokrenuti tok priče, jer će je majka ostaviti na demostracijama u Delhiju. Anžum i njeno nadrealno društvo postaju epizode, a pokretači radnje postaju Tilotama (tamnoputo kopile koju je majka, sirijska hrišćanka, prvo ostavila u sirotištu, pa je posle usvojila) i trojica bivših studenata, prijatelja, koji su svi bili, i ostali, zaljubljeni u nju. Ovu priču počine da priča braman, visoki funkcioner državne bezbednosti, koji se zove Revolucija (po dedi, što je svakako ironija jer je ovaj pravi aparatčik). Tila je duboko vezana za Musu, koji je postao vođa islamskih separatista u Kašmiru (Indija ih jasno smatra teroristima), ali je ipak odbila da se za njega uda. Posle jednog tajnog susreta sa njim Tila je uhapšena. Šalje poruku Revoluciji (čije ime ne mogu da zapamtim u originalu). On šalje trećeg bivšeg kolegu Tilinog obožavaoca Nagu, sada čuvenog “istraživačkog” novinara, da je izvadi iz pritvora. Gde je Revolucija već javio da je puste. Kad je izvadi, pa pošto se za njega uda i ostavi ga posle 14 godina, Tila se nađe na onom velikom protestu u Delhiju, odakle ukrade napuštenu tamnoputu bebu…

            Anžum, koja je takođe nameračila tu bebu, sa svojom nadrealnom svitom otkriva gde je Tila odnela dete i priče se sretnu ponovo.

Nema boljeg načina da saznate nešto o nepoznatoj zemlji, vremenima i ljudima od čitanja velikih pisaca. Znala sam npr. da je Indira Gandi, sa ciljem kontrole rađanja tj. umiranja od gladi, sprovela sterilizaciju muškaraca sa 6+ dece. Pamtim fotos iz vazduha: na ogromnoj livadi cele ulice sa boksovima odvojenim belim zavesama. Bez krova. U svakom boksu po jedan uzak ležaj, i na njemu mršav muškarac… To mi se činilo hrabro i mudro, jer se bolje ne roditi, nego umirati od gladi. Nisam znala da muslimani tvrde da su uglavnom oni sterilisani, a Indusi nisu. Znala sam da je Indira zbog toga ubijena i da ju je ubio Sik. Nisam znala da joj je bio telohranitelj. I nisam imala pojma da su posle atentata Indirini sledbenici, policija i vojska, inače Indusi, napravili masakr nad Sikima u znak odmazde. Sad mi izgleda da su oni ipak napravili masakr radi masakra, a da je Indira bila samo izgovor. Nedavno sam se šoknula kad je iz mog tv-a jedna indijska studentkinja oduševljeno pričala o Nemačkoj civilizaciji i divnim ljudima, Nemcima. Jasno mi je bilo zašto se kod nas ne prikazuje ta reklama, ali nisam shvatala zašto pali u Indiji?! Sad znam da tamo već duže vreme, možda isprovociran islamskim separatizmom, postoji ekstremni nacionalizam Indusa. Koji bi se mogao smatrati fašizmom prema mulsimanima. Njima je nemački nacistički pokret - ideal, kome teže i kome se dive! Dok muslimane smatraju svojim Jevrejima za koje žele “konačno rešenje” (kao što Jevreji žele za Palestince.) Zamišljam kako bi se osećala ona TV Indijka kad bi došla u sanjanu joj Nemačku i tamo saznala da su ti civilizovani plavušani pobili i više miliona njenih rođaka, Roma.

Znala sam takođe da se vodio neki rat u Kašmiru, ali nisam znala da to traje frtalj veka “jer mirovni proces omogućava drugačije poslovne mogućnosti nego mir…” i da zapravo nikome osim nesrećnom narodu ne odgovara da se rat završi. Ovo liči na zaključak do koga sam ja došla tokom naših besmislenih ratova: manje je bitno ko ratuje nego gde ratuje. Onaj čija deca postaju “kolateralna šteta” i čije kuće gore, taj gubi rat, a pobediće već neko od zločinaca. Koji, posle te pobede, više nije zločinac!

“Sračunala je (Tilotama) da je prošlo 30 godina odkad su se svi oni, Naga (“istraživački” DB novinar) Garson Hobart (Revolucija, tj DB-ovac) i Musa (terorista ili oslobodilac) prvi put sreli na probama za predstavu Normane, jesi li to ti? Od tada su nastavili da kruže jedni oko drugih na razne nesvakidašnje načine.”

Major Amrik Sing, dvometarski Sik, (inače sluga režima i sadista) komandant vojnog isledničkog centra u bioskopu Širaz (zapravo mučilišta), emigrira u Ameriku gde dobija azil kao progonjen od Indusa. Opisi mučenja koje je dao socijalnom radniku bili su tačni, samo što on nije bio žrtva nego mučitelj. Posle dobijanja azila pobije ženu i tri sina pa izvrši samoubistvo, o čemu su pisale sve novine. Do samoga kraja mislićemo da ih je verovatno ubio Musa, kriveći Singa za smrt svoje žene i trogodišnje ćerke, koje su poginule na svojoj terasi od jednog metka što je prošao kroz glavu deteta i ušao majci u srce. Sing je posle toga ubistva, poslao patrolu po Musu, dovezli su ga u Širaz, gde mu se Sing izvinio za ubistvo porodice i izrazio mu saučešće. Pa je pokušao da pošalje flašu viskija Musinom tati, a svom prijatelju, Godzili… Posle čega Musa odlazi u duboku ilegalu. Kroz koju godinu Sing će mu hladnokrvno ubiti i najboljeg prijatelja i uhapsiti Tilo. Ali će na kraju Musa reći Revoluciji da nije on ubio Singa, nego su ga Kašmirci, motajući se stalno oko njega - naterali da se ubije. (A našli su ga zato što je prebio ženu i dospeo u američke novine). Hm! Da se ubije, da ga ne bi ubili? Zanimljivo.

(Siki, koji su još u britanskoj vojsci bili vrlo cenjeni ratnici, i danas se često bave tim gadnim zanatom. Zanimljivo je da oni zapravo nisu narod, nego vernici Sikizma, religije nastale u 15 veku sa namerom da se pomire muslimani i Indusi. Koji od tada svaki čas ratuju, vrlo krvavo i surovo. Navodno je i sam prorok Muhamed zasnovao Islam na miroljubivoj ideji, mada Gugl tvrdi da je lično vodio 18 ratova…)

Ovaj roman nekako podseća na pazle. Drži nam pažnju potrebnu da pohvatamo sve konce priče i, kao pazle, sklopimo celu sliku. Apsolutno sjajno štivo, ali za moju gadljivost ima previše odvratnih detalja. Kao što je npr. davljenje čoveka u govnima javnog wc-a. Selidba Tilo i bebe u kombiju sa raspuknutom smrdljivom lešinom bivola koji se prejeo najlon kesa. I umiranje Tiline majke, koja se živa raspada u bolnici, ali je lekari održavaju živom a Tila, koja je godinama nije ni pogledala, danima stenografiše njena bulažnjenja dok i sama ne dobije nešto kao slom živaca. To jeste gernijalan prikaz kako autritarna žena ne podnosi bespomoćnost. Takođe je i perfektna slika užasno komplikovanog odnosa između majke i kćeri, koji je (po meni) najkomplikovaniji međuljudski odnos.

Istovremeno, ovo je i strašna istina o naopakom ljudskom društvu koje ubija zdrave i decu, a bolesnim starcima ne dozvoljava da umru… sve to jeste genijalno napisano, ali je meni odkad sam to pročitala prioritetan cilj postalo da umrem na vreme. Ok, bila sam i ranije sklona toj blagovremenosti…

Indijski rulet je odlazak u apoteku da kupiš lek. 60% su šanse da je pravi a 40% da nije. Tu je i onaj jezivi mirni protest u Delhiju (odakle je ukradena ostavljena beba) gde se nalaze zajedno obogaljeni i slepi koje je potrovala neka američka fabrika u Bopalu (a do kojih je stiglo jedva 3% humanitarne pomoći, dok je svetski prosek 6% koji stignu do ugroženih!) i cela naturalistička galerija nesrećnika, sirotinje i uništenih ljudi, koje je pregazio krupni kapital. Pa scene mučenja u bioskopu Širaz. Još i jezivo silovanje šumske komunistkinje koju siluje (seku, gase cigare po njoj itd.) šest vojnika, pa ona posle rodi bebu koju je prvo htela da ubije, ali će je ipak ostaviti na tom protestu u Delhiju. Bebu koja ima 6 očeva (siledžija) i tri majke (komunistkinju, Tilu i Anžum) i kojom se, kao nekom nadom, završava roman…

Suzana Arundati Roj je bez svake sumnje genijalna književnica. Ali to ne bi bilo dovoljno da postane svetski selebriti. Globalno - selebriti pisci postaju samo oni koji govore o divljaštvu svojih sunarodnika. Indijci se međusobno kasape, dave u govnima, kidaju glave, muče decu, prodaju oči svojih žrtava, a engleski će prekrasni gej-plavušan doći da ih u akademskom teatru, elegantno poduči ljubljenju među muškarcima i uopšte - civilizaciji. “Amerikanci sada Vijetnamce uče ljudskim pravima!” kaže Roj. Japance su već naučili.

Izguglala sam, ne znam da li je istina, da se trenutno u svetu vodi 10 većih ratova. U 8 su muslimani jedna ili više zaraćenih strana. Nema ih samo u Ukrajinskom ratu i u Meksičkom ratu države protiv kartela. Amerikanci pak, direktno ili indirektno učestvuju u svih 10. Oni su poput starih Rimljana shvatili da je najprofitabilnije ratovati na tuđoj teritoriji. Em si izvezao svoje najgore ubice, barabe i sirotinju, em oni mogu da pljačkaju i da se iživljavaju na nekim tuđim ženama i deci, što bi kod kuće stvorilo prebleme. Uz to zarađuješ na oružju koje je sve strašnije i sve skuplje, a još su drugi narodi “kolateralna šteta”. Poznato je da je danas rat najveći planetarni biznis, a humanitarni biznis odmah posle njega. Slede ga farmaceutska industrija i medicina zbog koje se ne dozvoljava starima i bespomoćnima da umru na vreme.

Izgleda logično da divlji muslimanski teroristi nemaju nikakve šanse protiv superiorne svetske sile. Isto kao što Vandali nisu imali nikakve šanse protiv Rima

Moram da priznam, da ma koliko me užasavao imperijalni Rim, još me više užasavaju savremeni Vandali, prvenstveno zbog svog odnosa prema ženama. A obaška kad se setim koliko je trajao i kakav je bio tzv srednji vek, posle pada Rimskog carstva, zahvaljujem se Bogu ili već nekom nadležnom, što sam najlepši deo života već proživela.