Ne sećam se da je u našoj familiji iko slavio Slavu, mada su svi bili pravoslavni. Rođena sam 1951. kada slavljenje slave nije bilo preporučeno, mada nije bilo ni zabranjeno. Moja majka (baka) po majci Sretenka, odrasla je u Pačetinu, kraj crkve, samo žičanom ogradom odvojena od crkvene porte. Znajući šta se sve tamo zbiva, govorila je da “…tu slabo ima boga, nego je to samo popovski vertšaft”. Ne znam tačno šta znači ta, ko da je nemačka reč. Tatini roditelji, Milka i Jovan, su poštovali božićne i uskršnje običaje, ali takođe nisu voleli popove. Pričalo se da je čiča Jandra, tatin brat, čekao svoju ženu, isto Milku, sedeći na kolima, dok se ona ispriča sa popom ukraj groblja, na zadušnice. Ako bi ćaskanje potrajalo, Jandra bi glasno viknuo preko druma i groblja: “Milkaaaa, ‘ajmo kući, žedni su mi konji, jebo te i bog i pop!” Nisu mu to zamerali jer je selo bilo pretežno šokačko, katoličko. Da li su oni stvarno verovali da on to psuje nekog drugog, svog Boga?!

Roditelji su nam svi bili kršteni, inače ne bi imali dokumente, jer se tada evidencija o rođenima i umrlima, bar po selima, vodila u crkvama. Te su crkvene knjige u drugom svetskom ratu spaljivale ustaše, a u domovinskom ratu dragovoljci. Sa istim opravdanjem da su “pisane nerazumljivim pismom”. Ćirilicom. Zato i danas priče o tome koliko je Srba stvarno bilo u Hrvatskoj variraju za više stotina hiljada. Večite prljave igre sa brojkama! Nas poratne unuke nisu krstili, nego smo upisivani po matičnim uredima. Iz cele generacije unučadi Jovana i Milke Ojdanić krštena je samo jedna unuka, Dobrila. Od nas 11 unuka! Njena mati Mara čekala je celu deceniju da se uda za svoju jedinu ljubav, jer je tetak Anta bio Hrvat. Udala se tek posle rata, pošto je 1946. u Beogradu poginuo najstariji brat, koji se bio protivio tom mešovitom braku, govoreći: “Ne daj bože sutra nekog novog rata, pa da se ne zna čija su deca!” Možda je zato teta Mara krstila kćer u pravoslavnoj crkvi? Ili je htela da izbegne veronauku, na koju su katolici morali nositi svoju dečicu ranom zorom, već od 6-te godine. Ne znam, ali eto ta moja šveca je živi dokaz da postoje i pravoslavne Hrvatice.

Kod Ojdanića su u ogromnoj slavsko-svadbenoj sobi, sećam se, visile velike reprodukcije slika Paje Jovanovića Kićenje neveste i Borba petlova. A kod Ćirića su u gostinskoj sobi barabar visili mladi Ivo Lola Ribar i Sveti Alimpije, jedan stari što viri iz bureta.

Kućne slave, dakle, nisu bile slavljene, bar ne javno, ali su i dalje slavljene seoske slave, zvane kirbaji, a rođaci na selu su doba godine i radove vezivali za verske nazive, kao što je Vrbica…

Moja mama nije podnosila popove još od detinjstva kada ju je neki pop, na času veronauke, gadno izmlatio šibom po prstima, jedva je čašu mogla držati. Tata Bogoljub je zapretio “božijem čoveku” da mu neće davati pare za crkvu, bude li mu tukao kćer i ovaj je naglo postao tolerantan.

Posle rasturanja Juge, kad je već sav komšiluk, pogotovo onaj što je ranije bio najzadrtiji komunistički, uveliko slavio svoje stare porodične slave, tvrdeći da su sada “pravoslavni ateisti” mi ipak, opet nismo. I da smo htele ne bismo umele, nismo mi bile taj kalibar domaćice. Ali se moja Anđelija setila da jako voli slavsko žito! Svako malo bi se prisetila da “… je danas slava moje tetke Keke” i da bi joj u to ime valjalo doneti koljivo. Ne Keki, nego Anđeliji. Ili “Evo nama svetoga Nikole, porodične slave Ojdanića” Pa ti trči Ojdanićka i donesi majci žito sa šlagom od Brace iz Svetogorske ili od Snežane sa Skadarlije… A ja trk kao zvrk! Ili: “O, pa danas je kirbaj u Boboti!” - “Šta se nas tiče bobocki kirbaj, mama, nismo nikad ni bile tamo?!” - “Nismo, ali je moj tetak, Spasoja, baba Kekin muž bio iz Bobote, zar se ne sećaš da su ga zvali bobocki?” Kako se ne bih sećala, hitam ti po žito, o’ma, da nam se Keka i Spasoja odozgo ne sekiraju. Istina, i ja volim žito sa medom i orasima. Smatram ga zdravom poslasticom, pogotovo u poređenju sa ovim industrijskim slatkišima prekrcanim šećerom. Za koji dan, opet, uzdiše mi majka “E da je meni otić do Gaboša, na naš kirbaj…” a ja šta ću, trčim po utehu sa šlagom. Nikad joj nisam rekla da sam jedared, u njenoj sobi, opazila mali crkveni kalendarčić sa sitnim crvenim slovcima, koja ja već nisam mogla ni da pročitam, ali ona je mogla, oko sokolovo. Šta će žena, morala je malo da se podseti, sve su njene drugarice donedavne ateistkinje, ćaskale po parkićima na tu temu. Znala je da ja za to ne marim i da se neću sad krstiti nakon preko pola veka nepraćenja nikakve mode niti moranja. Moj problem sa svim maloazijskim religijama je u tome što su mizogine i diskriminišu žene, a ja se evo ne dam!

          Ne bih se zaklela, ali mislim da smo ranije slavili mamin rođendan negde oko prvog juna, a posle raspada Juge premestio se na sam Vidovdan, pa je ispadalo da sva Srbija slavi njen rođendan. Šta’š! Kasnije sam u smrtovnici videla skroz neki treći datum. Valjda je popa bio pijan?

          Mogao bi se o njenom životu napisati roman, ali mogao bi stati i u desetak rečenica. Rođena u mladoj Kraljevini SHS, u doba diktature 1929. Rasla je skoro mirno do 13 godine, kad su ustaše nju i majku Sešu uhapsile za prinudni rad na severu Nemačke, gde su skoro umrle od gladi i fosfornih bombi, koje su Englezi bacali svakodnevno. Seša je pričala:”Ima tam neka rijeka, tak ko Vuka, al nije to Vuka, Rajna on’ to kažu, pa kad Englezi bace te bombet’ne cijela rijeka gori!”Vraćene su oporavjene tek 1946. Srećno se udala Anđa u 21-oj za svoju jedinu veliku ljubav, moga tatu Ljubomira, a mene je rodila tačno 9 meseci posle svadbe.

‘53. je sahranila obožavanog oca (ubio se posle komunističke pljačke) ali je sa sahrane otišla u bioskop, srdita na baću što ju je ostavio. Nije mu to oprostila. Seša je umrla puno kasnije, tiho, u snu. Možda zato što je svako veče legala sa rečenicom “Sutra, ko bude živ…” - “Samo dan pre Pabla Pikasa. Imaće dobro društvo.” rekla je Anđelija i obukla crninu. Noć pre toga sanjala sam Anđu sa crnom mokrom kosom (a bila je plava) i crnim suzama. Pitam je zašto plače, a ona kaže da ne plače nego je ofarbala kosu. Ujutro mi je tata telefonirao da je Seša umrla.

Bila je samo moja mama, kao što je i Ljupče bio samo moj tata. Siromašni, kao i svi posle najvećeg rata, ali lepi i srećni bili su samo 12 godina, dok se ja nisam razbolela od neznano čega (gubila sam vid). Provela je najtežih pola godine uz mene u zagrebačkoj, pa u ženevskoj bolnici, dok mi nisu našli dijagnozu. Tata od svoje skromne operetske platice, naravno nije mogao da nas izdržava u Švici, pa je svirao harmoniku po cele noći svuda gde su ga zvali, po kafana, po svadbama i slavama, koje su se opet slavile. Zvali su ga puno jer je bio popularan još od partizanije. Zamalo životom da plati moje lečenje. (Ovo sam shvatila tek danas!) Dobio je astmu i dijabetes, poslan je u invalidsku penziju, ali mene su izlečili.

Mamu je strašno potresla smrt mlađe sestre Zlate, sa kojom je bila jako bliska. Bilo je to 1978. Išla je baš svaki dan na groblje, neutešna, godinama. Izašla je na 106 kg od teške tuge. Nismo mogli da joj pomognemo sve dok 1986. nisam rodila ćerku, što je mamu vratilo u život. Skromno, ali veselo živeli smo sve dok nije zasmrdelo na novi rat. Tata je umro od toga dolazećeg rata. Anđa je u 60-oj godini ostala udovica i nije verovala da će rata biti, ali 1991. kad je nesreća stigla, dovela sam je kod nas u Beograd, samo privremeno, dok sranje ne prođe. U Osijeku su joj oteli i poharali stan, pa nije mogla da se vrati ni kad je prošlo. Uverena da taj rat nikad neće ni proći, ostala je kod nas frtalj veka. Onih ludačkih,  devedesetih, u doba bratoubilačkih ratova, sankcija, demonstracija, blokada, nestašica, inflacije, i još 7 nedelja Nato bombardovanja živele smo nas tri u garsonjeri od 26 kvadrata, praveći se da je to normalno. Tek 2001. uspela sam da kupim stančić sa po sopčetom za svaku od nas, ratovi su kako-tako prošli, pa je poslednjih 15 godina proživela mirnije. Poživela je 86 a umirala još jednu punu godinu. Davno mi je neki numerolog rekao da on nju “u 2016. više ne vidi.” Ne verujem prorocima, ali taj je bio uverljiv i malo lud.

Jednom sam, išavši na pijacu srela dva sveštenika, pa pošto smo bili sami u maleckoj Homoljskoj uličici, mada se nismo poznavali, mlađi od njih me je veselo pozdravio: - Pomaže Bog! - a ja se, naravno, nisam setila kojom se frazom na takav pozdrav odgovara, a mrzim fraze, pa sam rekla: - Kako kome! Dobro jutro! - On se nasmejao, ali stariji se, bogme, baš smrkao! A može biti i da me je anatemisao, onako s leđa, kad sam ih prošla. Zbog tog matorog i smrknutog sam shvatila da se neki pravoslavni svet u Jugi osećao oslobođen od crkvi i popova. Koju sreću katolici nisu imali. Njima je crkva sedela na vratom i pod komunistima.

Kad nam je 20.6. 2016. došao mlad i moderan Maratonac tj. službenik Pogrebne opreme, u crnom odelu, sa mašnom i tašnom. Iz koje je isukao moderan tablet na kome nam je pokazivao fotke sanduka, jastuka, pokrova i razne opreme koja će biti spaljena sa mamom. Te finih urni u koje mogu da nam spakuju njen pepeo, bila sam apsolutno šokirana. Šta su sve oni smislili da prodaju jadnim ljudima koji prate svoje najmilije na poslednje putovanje! Šta svašta luksuzno ima da izgori sa pokojnicima?! Sasvim me je zbunio kad me je upitao da li želimo krst ili piramidu?!

Ne želim ni jedno ni drugo! Hoću moju mamu!

- Šta znači piramida? Nije bila faraon. Stavite krst, bila je krštena. - Razumem da se krstača sa imenom stavlja na grob, ali zašto treba da se spali, ne razumem. Da li je to ostatak nekog paganskog žrtvenog običaja ili je prosto savremeni biznis?!

Bojim se da je ovo drugo! Razrađena eksploatacija bola.

Tako sam shvatila zašto kremacija bez prisustva rodbine može da se obavi već sutradan, ali ako ćeš da prisustvuješ onda se zakazuje tek za najmanje deset dana. Za koje vreme ležanje u mrtvačnici valja platiti 1500 din dnevno, skoro kao u hotelu. Osim toga, ako niko ne gleda, ne moraju baš sve što je plaćeno ni spaliti. Mogu da prodaju ponovo, čak i ne kopajući noću, kao Maratonci. Bilo me je stid što sam to uopšte primetila. Prokleta mašta!

Sećam se profesora Miroslava Belovića kad je pričao da je idući za majčinim kovčegom, očajan i skrhan tugom, shvatio da njegov rediteljski  ego leti iznad njega kao neki zli đavolak i sve zapaža… Sve detalje, kako on hoda, kako jeca, briše suze. Šta čine ostali ljudi u svečanoj povorci. Sve za slučaj da mu nešto zatreba u nekoj predstavi. I sećam se, glumice Olgice Spiridonović, koja je zakasnila kod mame, a mama joj ljuto prigovara: - Ja umirem a ti kasniš! - Olga se stidi što je zakasnila, ali ipak pita majku onako prokleto glumački: - Mama, a kako znaš da umireš? Šta osećaš?

Da mi oni nisu to ispričali, decenijama ranije, ja bih mislila da sigurno ludim kad primećujem te materijalne trivijalnosti u sred svoje duboke tuge…

Kad smo, par dana kasnije,  polovinom 2016. ćerka i ja donele “komfornu urnu” sa maminim pepelom na osječko Novo groblje, da je položimo kraj pokojnog tate, bili su s nama samo moja draga prijateljica Jelka Turkalj i njen muž Lacika. Rođak Slavoljub je bio otišao na Anino groblje gde je nekada postojao deo za pravoslavce, ali tamo već odavno nema mesta… ni za mrtve pravoslavce… Ima doduše u Donjem gradu veliko pravoslavno groblje, kraj crkve, ali je i ono prepuno i potpuno zapušteno. Ko i zašto, čak i pokojnike deli?

Dok su grobari zatrpavali urnu, Lela me je šapatom pitala:

- Ti, Glorija sigurno ne znaš ni jednu molitvu?

          - Znaš da ne znam… - onda se okrenula svom mužu i kaže:

          - Hoćemo li mi, Laco? - I tako je moja mama ispraćena sa katoličkom molitvom mojih prijatelja. Bog nije imao primedbi, al jes’ malo zagrmilo…Doduše, oni su molili na hrvatskom, a koliko znam Ora pro nobis se moli na latinskom. Nadam se da barem raj nije izdeljen na parcele za razne vernike i “vernike”. Pakao sigurno jeste, jer se tamo vragovi, đavoli i šejtani stalno otimaju za položaj vlast, silu i moć. Baš kao i ovde! Ali Anđelija je u raju ako ga ima.

Posle mi je Lela rekla da je nju omama, mamina mama, učila i ono “iže jesi na nebesi” ali je ona to zaboravila kad se pokrstila da bi se venčala u katedrali.

Kada smo 1989. u isti taj grob spuštali tatu, još u Jugoslaviji, pratilo ga je pola Slavonije, ali molitve nam se još nisu bile vratile. Odnekud je nevidljivi trubač bolno svirao Tišinu i svi smo plakali. Anđu smo, ispratili samo nas četvero i niko nije plakao. Jer tata je umro naglo sa 68 a mama se dugo mučila do 87. I - oslobodila se.

Važno je da smo mi moju Anđeliju voleli dok je živela!

          Poslednjih mesec dana jela je skoro isključivo jagode sa šlagom. Napravila bih joj punu činijicu, ali bi ona pojela samo zalogaj ili dva. Na kraju sam joj i kašićicu prinosila ustima…

          Pet godina ne jedem ni žito, ni jagode, ni šlag. Volim, ali ne mogu. Retko idem na groblja, palim sveće po crkvama, mada im nisam pripadnik. Svaka je tuga drugačija. I svaka drugačije boli.