Glušica Žana, od mene uslikana, ne baš ovih dana... Upoznale smo se pre oko pola veka u Dubrovniku. Sedela je na toplom kamenom pločniku, nekom tankom ešarpicom vezana za američkog hipika kome se ne sećam ni imena, a kamoli čupavoga lika. Nešto su jedno drugom bili napisali na dlanove ili podlanice pa su se oko ručnih zglobova zavezali na mašnu (dobro, možda nije baš mašna, možda preterujem u svom antiromantizmu) da ih život nikada ne rastavi. Što je život učinio već sutradan, ali to nije tema. Posle smo se godinama dopisivale, pravim papirnatim pismima, u kovertama, sa markama na listovima istrgnutim iz svezaka za najdosadnije predmete u gimnaziji, gde su pisma i „sastavljana“. Na časovima. Mislim da mi je bila došla i u goste u Osijek, ja njoj nisam išla u Kragujevac, ne znam zašto. To je bilo „ekstenzivno“ druženje, sa pauzama od po par godina, dok sam ja studirala u Zagrebu, pa posle, kad se ona udala i rađala decu da bi se intenziviralo kad su nam deca porasla i kad nam se skoro pola života ispodogađalo. Radila je u Muzeju savremene umetnosti, godinama, retko sam dolazila na otvaranje izložbi, ne volim otvaranja. Ni ona se nije slikala na mojim premijerama, a onda su nam se prvo na dečijim predstavama putevi opet sreli i prepleli. Radila mi je kostime za barem 7 predstava, posvećeno, pažljivo i toliko nenametljivo da smo jednom čak zaboravili da je pomenemo u programu. Živa sam se tad pojela (al sam ipak ostala debela)! Žana je bila dobri duh svake predstave, uvek sa pozitivnom energijom, dobrom voljom i sasvim nekonfliktna. Često i bez honorara. Npr. na monodrami Privatizacija radila je kostim za Žižu Stojanović i služila je kao gromobran od mojih temperamentnih i nesimpatičnih ispada. Žiža me je jako nervirala. Želela da igra na maloj sceni svog matičnog pozorišta Beogradskog dramskog, mada je već bila u penziji. Ja sam bila protiv toga, znajući da Aparatčik Limenko neće prihvatiti moju ljutu satiru, ali je Žiža insistirala pa smo ipak napravile jedan progon za upravnika, koji se ni jednom, ni u zajebu nije nasmejao i odbio je gotovu predstavu penzionisane prvakinje sa rečima da ona „još uvek ima šarma, ali mu se ne uklapa u repertoarsku politiku“. Mislim da ja nisam ništa rekla, a ako jesam bolje da nisam, ali Žana je posle tvrdila da se osetilo po ledenom vetru koji od mene piri, da čoveka ne mogu da podnesem. Rekla sam da to nije istina! On nije čovek, nego robot. Naljutila se nije, nikad se nije ljutila, ili bar nije pokazivala. Žiža je posle, sa istom predstavom, osvojila Zlatnu kolajnu publike na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu. Publika je vrištala od smeha. I za smejanje treba talenat, a ne samo za nasmejavanje! Moju mamu su npr obožavali u HNK Osijek, jer se smejala na sav glas, pa bi se tako i „kaundka“ krasna publika odvaživala na smeh. Najlepše smo se Živka i ja provodile radeći Snežnu bajku i Hogara Strašnog u Buhi i Materinu mazu u Kragujevcu, valjda zato što su to bile predstave za decu pa smo se kao deca zaigravale. Danas je moja Žanka baka četiri dečaka. Bilo bi fino i za te momke nešto veselo napraviti...