Postoje ozbiljni ljudi što sebe smatraju velikim dušebrižnicima i dobročiniteljima, koji nikad ne primete koliko nekome kvare raspoloženje. Mada se kunu u moć pozitivnih misli. Mnogo je takvih i među lekarima, koji će vas često toliko uplašiti da nećete spavati noćima, a sve u "najboljoj nameri" da im budete poslušni i da ih smatrate bezgrešnima. Ali, na Svetski dan (mo) mentalnog zdravlja ostavimo ih po strani i pogledajmo malo svoje prijatelje-ice.
Imam jednu koja se vrati iz Beča, nazove me " da čuje kako sam" pa mi dugo kuka kako joj od lekova "protiv raka" koje će morati da pije 5 godina, omekšavaju zglobovi i nesnosno je bole, dok pre lečenja nije imala nikakvih simtoma. Slušam... možda će joj biti lakše? Ne, nije joj lakše, razvija temu:
- Znaš li da su Sarinu mamu skinuli sa morfijumskih flastera?
- Kako bih znala kad ne znam ni Saru, ni njenu kevu?
- Pričala sam ti. Ona ima 94 godine...
- Sara ili keva?
- Nemoj da se zezaš, sram te bilo! - a smeje se!
- Dakle babu od 94 godine su skinuli sa lake droge da se sirota ne navuče?
- Ne, bre! (pa tiše, u poverenju, a telefonom) Morfijum izgleda dovodi do zatvora i ona sad ne može...
- Alo! Jesi li ti mene zvala da mi pričaš kako neka bečka baba ne može da kenja?!
- Ali ona umire!
- A šta bi pametnije mogla da radi u tim godinama?
Moja drugarica Samarićanka se smeje i neće da se naljuti i da mi spusti slušalicu, dabogda ne kenjala 15 dana, mamu joj drogiranu! A ja moram da... izvinite. Kraj priče!

PS. Na fotografiji je Agata Kristi, jer nigde nisam našla ni jednu simpatičnu babu.