U Srbiji je NEMOGUĆE POBEĆI OD MRTVIH! Kud god kreneš čekaju te, mirno i strpljivo, prazne oči pokojnika. Okreneš li se od jednoga, naletećeš pogledom, na drugoga. Izlepljeni su po banderama, između ilegalne prodaje Kamagre i sobica za poštene samce, sa upotrebom kupatila. Ojačani su širokim selotejpima da ih kiša ne spere, da ih sunce ne izbledi, da se siroti ne izližu. Sve dok ih neko bešćutno ne prelepi sa „tražim povoljnu garažu u komšiluku“. Bar mesec dana vrebaće vas sa vrata komšijskog stana. Nasuprot nas živela je baba, usedelica, veštica i smaračica, koja je visila kod špijunke i spopadala sve koji prolaze hodnikom. Razumem ja da je teško ne izlaziti godinama, ali zašto mora baš mene napasti sa pričom kako se ona doduše nije udavala, ali ima jednog Crnogorca koji joj tajno dolazi noću!? Zašto, kad ja živim nasuprot njenih vrata i znam da tu niko nikada ne ulazi, osim podstanara koji nije Crnogorac nego je gay, i sestričine sa četvrtog sprata, koja nije ni gay. Ta bi dolazila dva puta dnevno da se izurla na tetkicu, najgorim tonom, rečima i lelecima, a sve sa deminutivima, da joj izprigovara sve: zašto je sipala vodu, gde je piškila, što nije papala, što je pojela, da li je kakila. Kad me drugi put tetkica spopala sa pričom o noćnom Crtnogorcu zapretila sam da ću je tužiti Milu Đukanoviću što mu bruka naciju, ali ona nije znala ko je Milo. (A ja nisam znala da to ... ne bi bila bruka.) Kad je gospoja sa vrištećom crvenom perikom „ na sarme“ otišla Bogu na istinu, pogana sestričina, koja je nasledila stan, nalepila je tetkinu smrtovnicu na vrata tako da je mi ne možemo pogledom mimoići ni kad nam zazvoni poštar. Bez imalo obzira na činjenicu da je kod mene živela mama, starija par godina od veštice i da bi je ta čitulja mogla potresti. Jer je opšte poznato da se matorci uzrujaju samo kad ode neki njihov vršnjak, kad umru mlađi to ih nekako manje boli... Druga je zalepila svog stogodišnjeg tatu na ulazu zgrade, gde nije ni živeo, u nameri da mu izreklamira sahranu, što joj nadam se nije uspelo. Bilo je preko 38 stepeni i mogao je još neko da ostane, neplanirano, na Novom groblju.
Jednom sam nasmotreno rekla majci, zato što se uporno ponašala kao da mi je 30, a ne 60 godina i da mogu amabašsve, što ona ne može zbog starosti... rekla sam joj da su više od pola onih što vise po autobuskim stanicama bili mlađi od mene... a ona me je proglasila ludom čitačicom smrtovnica, koja ne čisti svoj um i ne pazi na mentalno zdravlje. Nisam ni bila svesna da sam ih čitala!
U Srbiji su živeli ljudi o kojima nikada, ni od koga, ni slučajno niste čuli lepu reć. Da bi, kad najzad umru, počeo cunami hvalospeva i ljubaznosti. Zbog jednog takvog (koji nije bio Tito!) prekinuli su tv program, da nas, u sred noći, obaveste o nesreći. Kao da je pao avion! A on umro u bolnici od smrti. Znam da ima ona poslovica „O mrtvima sve najbolje!“ koja se kažu zasniva na pristojnosti, ali mislim da ipak stoji na strahu od mogućnosti da ima Boga, i da mu pokojnik može došapnuti neku zlobnu istinu o nama. Pošto Bog sigurno nema nikakva pametnija posla nego da sluša tračeve friških paklenih dođoša. Da ima, svet ne bi bio ovakav kakav je. Ne mogu se baš tačno setiti kad su se počivši počeli pojavljivati, ne samo na zadnjim stranama Politike i Novosti, nego i na televiziji. Posle Tita sigurno, ali mislim da je to počelo tek u doba krize i sankcija. Valjda TV nije imala para da pozdravlja svoje mrtve po konkurentskim štampanim medijima, a i zašto bi kad imaju svoj medij, moćniji i slikovitiji? Ili je i to jedan od “lepših” običaja reprize kapitalizma, tj. prvobitne, otimačke, akumulacije kapitala? Najpre su objavljivani samo na kraju trećeg Dnevnika i nije odmah iza tužne vesti puštana neka idiotska reklama, kao ova koju pevaju četiri debele babe: „ Udvara mi dida svake noći, bez Afričke šljive, ne znam oćel moći!“... koja bi bila vrlo primerena! No, već neko vreme redakcije Vesti i reklama ne sarađuju, pa se svašta dešava. Relativno nedavno su se pokojnici pojavili čak i u izlozima pozorišta... čak i dečijih, o čemu je bolje da ćutim! Nego da urlam.
Jedna prijateljica mi je (neupitana!) pričala sve najgore o zloj kevi svoje drugarice, da bi mi sad kad je umrla, pričala o tragičnom kraju 96-godišnje dobrice. Kada sam rekla da se žena zapravo spasila jer se mučila 15 godina, bila je invalid, u kolicima, kaže: - Pa to samo u poslednje vreme!- Kolko? – pitam! Ispade samo 15 godina! Naljutila se što ne volim gadne detalje o ljudima kojima više nema pomoći. Ja sam gad što ne dam da mi kvari raspoloženje, a ona pak ipak nije i ako mi kvari dan... koji mi je možda poslednji. Nikad ne znaš koji ti je poslednji!
Ne mogu vas počastiti tačnim podatkom kada su mrtvi počeli da zauzimaju i facebook, pošto tek od nedavno imam „lice-knjiga“, ali se nekako ovde izrazito vidi da se radi o mentalitetu, a ne o modi. Niti o slučaju. Dnevno se pojavi bar 10 objava nečije smrti, a svakih 10 dana jedno rođenje. Zato što se beleže skoro svi koji su umrli u svetu, a samo oni koji su rođeni oko nas.
Možda bi trebalo otvoriti posebnu stranicu za pokojnike, pa ko želi ili mora, da može lepo i dostojanstveno tamo opisati svoju tugu i bol. Ili objaviti koliko je bio blizak sa čuvenim pokojnikom, koji mu sada nedostaje, ali može barem da mu digne cenu. Da se ne mešaju nekrolozi sa karikaturama o političarima i sexi vicevima. Kao što, u nekim uređenim zemljama, na grobljima postoje oglasne table za smrtovnice, a ne lepe ih svuda, kao predizborne plakate. Sad mi nešto pade na um: ovi likovi sa predizbornih plakata kao da nikad ne umiru. Zašto?