Svojom knjigom  anegdota iz pozorišnog života, opšte poznati Zemunac Milovan Zdravković me je podsetio na neke događaje koje on nije zabeležio. Pošto su odviše sočne za profesorki jezik. Neveselih devedesetih godina prošlog veka izniknuli su odnekud mnogi nacoši raznih boja i nijansi, redovno prilično neprijatni za komunikaciju. Jednom sam se zatekla u befeu Ateljea 212 kad se neki pevaljko, sav u crnom, uporno puvao kako je on “veliki Srbin”. Pevaljko je muški rod od “pevaljka”. Dakle, nešto slično, po kvalitetu, samo kržljavo i nema sisa. U bifeu punom sjajnih glumaca, pevaljko drži monodramu tj. stand-up show “Ja, veliki Srbin”. Za šankom sedi reditelj Ljubomir Muci Draškić, okrenut leđima i intenzivno ga ne zarazuje, ali pevaljko navaljuje, na njega, mučki, s leđa “Znaš, Draškiću, ja sam jako veliki Srbin, ali tebe…”

Tu se Muci okrene, onako ne baš sasvim, nego tek preko ramena, pogleda pevaljka odozgo i kaže: “ Veliki Srbin je Vuk Karadžić, a ti si veliko govno!” Uopše se ne sećam kako je pevaljko izašao iz bifea, ali ga odjedared nije bilo. Svima laknulo.