Ne znam tačno kako nam je taj Munja bio rođak. Ne pamtim mu ni pravo ime. Svi smo ga zvali Munja. Sa kratkim silaznim akcentom na „u“ (kao u reči sila) a ne sa dugačkim uzlaznim, kao u reči munja. Meni je bio dalji ujak, dakle mamin burazer, sigurno od Sretenkinog nekog brata, čim se prezivao Mirković, što je i njoj bilo devojačko prezime. Ali ne znam od kog brata. Brat Pajto imao je u Vinkovcima sina i kćer ali Munja nije bio njegov. Anđelko, oficir, imao je dve kćeri u Beogradu i dve sestre u Puli, ali nisam sigurna da je on bio Sretenkin brat, mislim da je bio dete od nekog brata. Sestra joj Keka imala je u Gabošu dva sina, a sestra Mica u Pačetinu sina i kćer, ali oni nisu Mirkovići, nego po očevima Stanisavljevići i Hadžići. Možda je taj Munja od onih što žive i danas u Pačetinu, u prababa Vidinoj i pradeda Miškovoj kući, pored crkvene porte? Njima ne znam imena...

Munja je sa ženom i dva sinčića živeo u Vukovaru. Bio je trgovački putnik ili nešto slično. Često je putujući, nenajavljen, posećivao mnoge rođake, kako bliže tako i dalje. Takav je tada bio običaj, većina nije uopšte imala telefone. Svaki čas zaticala bih ga u našoj kujni kako jede, pije kafu ili makar jednu rakijicu s nogu, pošto ne može više, mora da vozi, žuri. Isto tako često je svraćao i kod Sretenke i kod Keke, i svuda. Nikome to nije smetalo, bio je veseo, pozitivan, dobroćudan, šaljiv, vrlo druželjubiv. Ali žena mu je bila teška namćorka ili smo barem tako mislili. Uz to je, pričalo se, bila snobulja i svako malo menjala čitav nameštaj u stanu! U to vreme snobovi nisu bili uopšte na ceni. Bilo je to stamota! Ovo ja sad sklapam pačvork priču od svojih izbledelih dečijih sećanja i od sumnjivih, iskrzanih porodičnih tračeva...

Munja je voleo da donosi poklone. Vrlo lepo je slikao, mada je bio amater, pa je poklanjao slike. Kod nas je u dnevnoj sobi visio jako zanimljiv i lep Violinista, ulje na platnu, Munjin rad... (Sve dok ga 1996. sa svim ostalim stvarima, tatinim instrumentima i mojom arhivom i knjigama nije izbacila na avliju jedna sudkinja, inače lakoma i besna rođaka pobednika domoljubnog rata... koja nam je otela gajbu...) Moja prijateljica Lela, takođe slikarka, i danas žali za tom slikom.

Izgleda da je, osim darivanja, Munja voleo i da pozajmljuje pare. Ili da ti proda sliku koju ti je već bio poklonio. Tj. samo da mu daš za novo ulje i platno, slikanje je skup hobi. Ne tvrdim ništa, samo se prisećam tračeva. Moj tata mu je davao rado, ali mama se ljutila. Prema Munji su svi bili tolerantni. Sve dok nije pukla bruka da je naš slikar zapravo kockar i da činjenica što svako malo menja nameštaj i belu tekniku nije posledica ženinog snobizma, nego što on sve rasproda da bi platio kockarski dug. Da ga neko je ojadi, ili ne unakazi. U odnosu na ove današnje kockare bio je čisti naivac, ali tada je kocka smatrana strašnim porokom! Sve do raspada Juge Munja je bukvalno bio jedini živi kockar koga sam ja upoznala do svoje četrdesete godine. (Tek posle ratova sam upoznala ove klince što prokockaju roditeljsku kuću i krevet ispod bolesnog dede.)

Ne znam kada, kako i šta se tačno desilo, bila sam klinka, ali pamtim da su svi odjednom počeli da ga izbegavaju, a ženu da mu sažaljevaju. Sa dečije tačke gledišta, to je čudan preokret. Tokom gimnazije i fakulteta izgubila sam ga iz vida. Posle su mu i sinovi porasli. Jednoga mi je poslao u Beograd da ga zaposlim i upišem na fax. Svirao je gitaru, pa sam ga uposlila da mi svira u Dvorištu, ali fax, mislim da nije tada upisao, a za posle ne znam. Mislim da je baš on kao dete imao epilepsiju, koja mu je prošla u pubertetu...

Kad je počeo rat u Vukovaru sinovi su mu već bili odrasli, a Minja je postao ozbiljan srčani bolesnik. Zato je među prvima evakuisan preko Dunava, u Vajsku na Vojvođansku stranu gde je već sve masovnije pristizala srpska nejač. Starci, žene i deca, preko širokog Dunava, čamcima. Onako bolestan, zbunjen i zabrinut za sinove koji su ostali u Vukovaru, pomagao je, Munja, kod prihvata i raspoređivanja novih izbeglica. I stalno se raspitivao za svoju decu. Ostali su na nekim poslovima, nadajući se da pravog rata ne može i neće biti, nego je ovo neki komšijski nesporazum...  koji će brzo proći... Svi smo se nadali... Osim onih koji su zakuvavali...

Vukovar je mali gradić, svi se znaju. Kao i ostale izbeglice Munja je osluškivao sve glasniju, češću i sve strašniju pucnjavu i ekslozije preko reke. Jedne noći doplovio je neko ko mu je ispričao da su mu starijeg sina ustanici iz Borova sela uzeli u dobrovoljce. I da je, „prilikom jedne razmene artiljerijske vatre“u rovu dobio jako jak epileptični napad, sa grčenjem, penom i strašnim posledicama. Da su ga sa ranjenicima odvezli u Negoslavce, ali da je ranjenika bilo puno, pa niko dugo nije primetio da mladić uopšte nije ranjen nego mu je ko zna šta. Sad kaže, leži tamo kao biljka, ko proštac... Diše ali k svesti uopšte ne dolazi, a ono malo prezauzetih lekara i sestara tek su otoič saznali da je to mogla biti epilepsija i nemaju pojma šta bi s njim. Poslaće ga u Beograd sa najtežim ranjenicima ako ikako bude neke prilike...

Munja se zamalo ugušio od te vesti, ali okolo nije bilo nikoga ko bi prepoznao srčani udar. Spasila ga je, vele, žena. Nije mu dala da umre! Posle ga je još tešila da im je sin zdrav i jak, u najboljim godinama. Tolike je napade još kao dečak bio preživeo, preživeće o ovaj... Što se posle ispostavilo kao tačno! Na VMA su ga zbilja podigli iz kome, ali prekasno da bi Munja čuo tu divnu vest. Jer u međuvremenu ga je pronašla neka druga zloguka ptica kukačica, koja mu je sve plačući dočarala kako su njegovog drugog sina i trudnu mu ženu obesile ustaše ispred bolnice u znak odmazde zbog njihovog mešovitog braka! Poverovao bi Munja u tu groznu priču jer mu je buduća snajka zbilja bila medicinska sestra u bolnici i Hrvatica... poverovao bi, ali nije stigao. Ugušilo ga je rođeno srce! Žena je ostala sama i pošto nije imala zašto više da živi, vratila se u Vukovar. Da ako joj dozvole, sahrani svoje sinove i da umre od tuge, kao sve ratničke majke. Tamo je našla onog mađeg i snajku koja uopšte nije bila trudna. Bili su u teškoj i nezavidnoj situaciji, ali bili su živi, a ko je obešen ispred bolnice, nisu znali. Fala Bogu, i za starijeg joj rekoše da će se oporaviti u Beogradu... javio neko. Ima dobrih ljudi koji javljaju dobre vesti... Ali!

Postoje ljudi, na koje nas niko ne upozorava, a trebalo bi. Oni podsvesno biraju, skupljaju i prenose samo najstrašnije i najjezivije vesti ili čak laži. Svejedno im je šta je, samo dok je užasno. Ima ih svuda mnogo, za njih se proizvode horor filmovi. To su preispoljni bednici koje, zbog sopstvenog patološkog straha i kukavičluka, baš najgori užasi uzbuđuju na nekakav perverzan način. Oni pričaju najjezivije laži sa biblijski morbidnim detaljima. Poznaćete ih po tim morbidnim opisima. Normalan čovek će vam možda reći da su nekoga surovo ubili, a takav bolesnik će vam pričati kako su ga pre toga naterali da pojede svoje oči... Bilo ih je i na tv tih godina koji su tvrdili kako je neko nanizao ogrlicu od dečijih prstića... Ne samo da nas ne upozore na njih, nego oni uvek ostanu nekažnjeni.

Ponekad mislim da su upravo te zloguke kukavice moćna i važna osovina mnogih ratnih strahota i nesreća. Oni šire najgori užas, paniku i mržnju među zbunjenim sunarodnicma. Čuvajte se zlogukih kukavica. Poznaćete ih po mitski morbidnim detaljima, koje perverzno koriste da bi vas izludeli. A sve to skroz nesvesno! Ratni huškači koriste druga gadna sredstva i to svesno, pa ponekad i zaglave, ali ove zloguke kukavice, niko ne smatra krivcima...

Munjini sinovi sa porodicama danas žive u Australiji. Ne znam kako su dobili vizu, valjda zato zbog mešovitih brakova?! Sreća, jer je u Vukovaru i danas, 27 godina posle rata i razbijanja Jugoslavije, nemoguće živeti u mešovitom braku. A tamo je bilo baš mnogo tih mešovitih... Danas deca idu u odvojene razrede i uče dva odvojena, ista jezika hrvatski i srpski.

Jedna naša rođaka živela je sve do nedavno u takvom braku. Udala se srećno polovinom sedamdesetih, rodila dvoje divne dece, i živeli su lepo sve do rata. Posle su trpeli pritisak i od Hrvata, pa od Srba, pa opet od Hrvata... Prošli su Scilu i Haribdu od 1991. do 2019. i deca i ona i muž... a onda se on slomio... Razboleo se jako i obesio... pre par dana...

Munjina žena je ostala u Vukovaru, u stanu u soliteru, pored Dunava. Sa pogledom na drugu obalu, sada druge države, gde se nalazi Vajska, gde se slomio njen muž Munja. Kad sam zadnji put nešto čula o njoj još je bila živa. Danas, ne znam...