Sinoć. Miroljubivo i tolerantno vraćam se kući sa pola kile milih trešanja, kad me s leđa spopade histeričan urlik: „Gde si pošla, bre? Gde si ti pošla, čuješ š'a te ja pitam, ludo!“ Okrenem se da vidim ko će to sada poginuti od moje tople, prijateljske ruke. Desetak metara iza mene stoji, iza kioska, na mestu gde bi bila trava da nije đubreta, romski par. Tačnije, ona stoji kao prigojena pingvinka, ćuti i drži se za obraz, a on kao nedorasli kržljavi kikirez skakuće oko nje i krešti. Mogla bi u zubima da ga nosi. Kad bi imala zube. Ali kao da drhti pred njegovim, takođe krezubim ludilom... Dok sam procenjivala treba li ženi moja pomoć ili je bolje zvati policiju, koja neće doći, odjednom mi pada na pamet jedna ista takva što me onomad napala na kasi u samosluzi samo zato što sam drsko odbila da je pustim preko reda, pošto iza mene nije bilo nikoga. Psovala me je kao pijani kočijaš, jer me odmah provalila da me je sramota da je ošamarim kraj sanduka sa sladoledom. Derala se, kako sam matora i ružna, na šta sam ipak morala priznati da je ona mlađa ali debela ko svinja i da moje godine neće ni doživeti, jer će je rođena guzica odvući u grob pre četrdesete! Kasirka, kao i mesar, mala je to samiška, su se pravili gluvi, a ja sam platila račun i izašla tresući se od neupotrebljenog adrenalina. Možda je to baš ova prigojena pingvinka kojoj će sada kikirez pregristi grkljan? Ma, ne, neće. Nema zube. Bar ne dovoljno. Ipak mi nekako žao žene kad se toliko boji... da li da ipak... A onda mi padoše na pamet one dve kržljave kurve što su me u po bela dana napale u busu jer sam drsko sela na mesto za starce, koje je jedna od njih rezervisala za svoju koleginicu, dok je lično sela na mesto za majku sa detetom. Skupa nisu imale godina koliko ja, ni kila ko ja. Ni karte. Ali im je rečnik bio deblji od larusovog, pun odvratnih psovki. Složno mi prete batinama, uz najstrašnije psovanje, pominju seksualnu radnju nad ustima moje mrtve majke i takve gnusne detalje... Pun autobus, svi ćute kao kenjci. Zovem policiju, a telefonistkinje me šetaju od stanice do stanice, kao majmuna. Kad sam najzad dobila SUP Palilula, prakljače pobegoše, pravo preko Bogoslovije i još mi pokazuju srednji prst i lupaju u prozor. I one, na žalost, behu ista nac-manjina. Sećam se i jednog para iz doba sankcija, koji su si međusobno jebali majku u prepunoj 16-ici nekih 20 stanica, dok se narod najzad pobunio i počeo da gunđa: „Idite, bre kući pa se svađajte, ne moramo svi da slušamo vaše prostakluke.“ Na šta su se oboje odmah okrenuli protiv pobunjenih putnika sa spremnim replikama: “ Pih, bre, kakva ste govna vi Srbi, celi svet vas mrzi gadna jer ste govna, samo smo mi Cigani ostali uz vas, svi se ostali razbežali, a ni mi vam ne valjamo jer ste govna jedna...“ i tako sve do zadnje stanice, kad se razbežasmo, kud koji mili moji. Dal' smo stvarno takva govna, jebote? Dal' bi još negde u svetu neka manjina smela da ispljuje većinu i da se jebena većina razbeži?
Ovaj kikirez još preti, ali što bi rekli panduri fizički ne nasrće... a meni se mota po glavi epizoda kad sam sa Nadom izašla iz Sava centra sa filma 12 Nikite Mihalkova i onako pod utiskom predložila da presečemo kroz neki mrak do Save, prošetamo obalom do tramvajskog mosta i pređemo... kad se Nada užasne na tu nebuloznu ideju: „Da li si ti normalna, ženo?! Pa znaš li kolika je tu favela? Tu ni danju ne sme da se prođe!“ Te uze da mi objašnjava koliko i gde u Beogradu ima divljih karton sitija u koje običan Beograđanin ne sme da uđe bez oružane pratnje... Ja znala samo onu na Vilinim vodama i onu između Kare i Višnjičke banje, gde su gradske vlasti, o našem trošku, preselile i deo najveće favele sa Novog Beograda, da bi časni tajkun lakše rasprodao svoje novoizgrađeno naselje... Zaključismo da dakle u BG ima barem 10 divljih naselja u koje obični smrtni Beograđani ne mogu da uđu, a da nema ni jednog, da kažem „pitomog“ naselja u koje nac-manjina ne može da uđe? Jel to neka naopaka diskriminacija? Pod uslovom da postoji i normalna diskriminacija... a ne postoji.
Sa tim čudnim mislima, odem kući ne zaštitivši prestrašenu ženu od kikireza. Ne idu mi nekako te zaštite od ruke. Jednom sam potrčala izdaleka da zaštitim detence koje je majka krvnički mlatila pred ambulantom, samo zato što je plakalo. Pobegla mi je u dom zdravlja i odnela vrišteće dete. Drugi put sam klincu kupila čokoladicu, za koju je baba tvrdila da nema pare (pošto je sve dala za najskuplje uoške sa krilcima), a ona se još naljutila na mene: „ Ja imam još troje dece, šta ću njima da dam!?“. Ispostavilo se da mu je keva, a ne baba... jebote!
Dok perem nabrekle trešnje one hoće da mi presednu od neke vrste ... griže savesti? Prigovora savesti? Da li je moguće da su te primitivne, nepismene žene od mene napravile rasistu?