Bili smo zajedno 1972. u najužem izboru, na prijemnom ispitu za pozorišnu režiju, kod profesora Mite Đurkovića. Uverljivo mi je odigrao zaluđenog fotografa u odličnoj ispitnoj vežbi. Ja sam u njegovoj vežbi igrala patetičnu heroinu (tako je on to bio smislio)  zarobljenu partizanku, koju su, vezanu, bogami gadno mlatili neki fašisti... Popila sam šamara za tri drame. Od nas 7 koji smo položili prijemni Mita je odabrao 5 momaka, a na nas dve devojke je primenio svoju mizoginiju. - Ko zna zašto je to dobro - kaže naš narod i u pravu je, kao i obično. Mene je profesor Belović pozvao da dođem dogodine na njegovu klasu, i sa njim sam se mnogo bolje složila nego što bih sa Mitom. Biban je stigao do diplomske predstave, ali je njegov sukob sa profesorom (koji mi nije detaljno poznat) eskalirao, pa je odbio da diplomira dok je Mita živ... a Mita ga je nadživeo bar deceniju i po... Čak dve moje drugarice, obe lepotice, bile su ozbiljno zaljubljene u Bibana. Jednu je vodio svojoj kući u Sarajevo, odakle se ova hitro vratila sa pričom da je to sasvim muslimanska kuća gde vladaju potpuno drugačiji običaji nego u njenoj Crnoj Gori, ali to je bilo puno posle događaja o kome je ovde reč. Ne znam šta se curama sviđalo na njemu, meni je bio drug, kolega.

Mi se tada nismo razbrojavali ni delili po nacionalnoj osnovi, nismo ni znali ko je koje nacije, a u crkve i džamije nije išao skoro niko. Bar ne javno. Ja sam saznala da je Biban Musliman tek jedne noći kad smo, u ne baš treznom stanju, već na putu kućama, svratili u kafanu Skadarlija, na dnu Skadarske ulice. Akademija je još bila na Knez Mihajlovoj pa nam je to bilo uzput.

Dakle uđemo mi u punu kafanu, još ni mesto nismo našli a Biban stade pred orkestar, zaustavi ih u pola pesme i zahteva preglasno: - Svirajte vi meni onu kad mi potpalimo, a Srbi plaću i pjevaju! - te zapeva - Turci selo zapališe u ponoć... - No, muzičari ne prihvatiše. Meni je prvo bilo smešno (u takvom stanju, sve ti je smešno), ali poustajaše neki takođe ne-trezni Obilići, opasno zapliću jezicima, kao da psuju i pomalo posrću... ali se preteći približavaju. Jedva sam izvukla pijanog Musu Kesedžiju napolje da se ne potuče s njima, Obilićima, i da ga ne razmažu po turskoj kaldrmi. Mada... možda bi se oni izgalamili, pa se onda pomirili i seli zajedno, bratski da loču, ali nisam smela da rizikujem... Baš su blesavi muškarci kad se napiju! Dobro, ni trezni nisu baš uvek trezni... Posle par godina sam mu naišla, sa mamom, na premijeru u Osijeku. Na prijemu mi je rekao - Idi reci majci da ću je poljubit ako te pusti ostat sanama. - ja prenesem Anđeliji, a ona ga pogleda, sa osmehom, onako masnokosog, sve sa minđušom, pa kaže: - Pustiću te, ako me NE poljubi! - i ode kući sama. Pričao mi je kako je u Titogradu režirao neku crnogorsku etno predstavu za koju mu je trebalo 40 crnogorskih kapa. Uprava mu je tvrdila da imaju kape u fundusu ali nikako da mu ih donesu na probu. Stigoše do generalne probe, kapa nema i on se najzad pobuni:

- Imate li vi te kape, dovraga!?

- Imamo čoče, kako nemamo, jadan! Imamo, no su dječije!

- A i ti si našao gde ćeš da radiš takav dugokos i okićen naušnicom (što je tada bilo ljuti bunt!). Oni su narod patrijarhalan, tradicionalan i strog. Da si se ošišao, obrijao, uzeo kravatu i odelo, da vidiš kako bi sve dobio na vreme.

- Što, bona? Mi smo se odlićno razumjeli! Bezbeli! Oni se meni strašno, jako mi se sviđaju! ĆITAV NAROD U PUBERTETU! - kaže.

Eto, po toj sjajnoj definiciji Crnogoraca, pamtim Bibana, a nismo se više nikada sreli.  Kad sam guglala fotografiju za ovaj tekst, jedva sam ga prepoznala...