SMEH JE GREH A ŠARM JE SRAM

Ljiljana Habjanović Đurović NAŠ OTAC
treći roman porodične trilogije
petnaesto legalno izdanje (da li ima i ilegalnih?)
tiraž 3000 (x 15=45000 primeraka!)
dizajn korica Hadži Aleksandar Đurović
izdavač Globisino d.o.o Aleksandrija

       Počele kišurine i čitanje ispada najsigurniji spas od televizije. Roman mi dade manje poznata književnica, sa komentarom „ Ne znam da li je potrebno baš toliko slina...“ Greh mi na dušu pomislih da možda malo zavidi poznatijoj koleginici na uspehu, pa šta ja znam... ne znam puno o zavisti. Moj tata je govorio da nema goreg jeda od zavisti nerotkinje, a kad neko rodi troje dece ne vidim zašto bi ikome na ičemu zavideo. Ipak, palo mi na pamet, da možda malo ko zaviducka, s obzirom da je gospođa Lj.H.Đ kažu najčitaniji domaći pisac. Ne znam šta to dokazuje. Tadića i Nikolića je izabrala većina, Šešelj je 90-tih pobedio Borislava Pekića u Rakovici. Hitler je osvojio apsolutnu većinu...
       Da li to dokazuje da pobeđuje bolji ili da budale čine većinu?
       Sad vidim da je i meni trebalo dva dana da isplivam iz mora slina. Ne sporim da gđa Habjanović odlično, profesionalno ume da napiše roman, ali sporim da je roman odličan. Ona ima svoj stil, lep jezik, pismena je, dobro komponuje priču i radnju. Ne smeta njena rečenica, smeta mi njena misao. Smeta idejni fond i vrednosni sistem koji ona promoviše. Divni mili ujak koji prigovara devojčici što se u njegovom stanu smejala sa svojim ocem, koga je videla nakon 8 godina, a komšinica prolazila ispod prozora, pa se jako potresla što se oni tako smeju, a majka joj jadna mrtva, već godinama.
       U više navrata Đurovićeva pominje smeh kao pojam frivolnosti i površnosti, jer treba biti ozbiljan. Kao premila bakica koja na 16-ti rođendan vodi devojčicu na majčin grob gde se baca na ćerkin spomenik i nariče da unuci „više ne teba“ jer se pojavio otac. To je najljigavija emotivna ucena koju sam pročitala. Ona direktno i agresivno suprotstavlja tanatos (kult smrti) svakom mogućem erosu ili ljubavi prema životu. Brižna bakica je još pre braka znala kakav je Toma (otac Ivin) i govorila je kćerki da je neozbiljan, nesolidan i nestabilan. Umesto da joj je rekla istinu: Muškarci sazrevaju sporo ili nikad. Ovako mladi najčešće nisu upotrebljivi za muža, a kamoli za oca. Ovaj ti je dobar samo za igru, proceni sama, ali znaj da se ne moraš udati za svakog s kojim se poigraš. Udati se za nezrelog, isto je kao kad se najedeš zelenih šljiva, dobiješ proliv. Ali ona je svoju kćer, Ivinu majku, patrijarhalno vaspitala da se mora udati i doživotno živeti sa prvim koji je zavede. I devojka je, pod takvim ugrađenim pritiskom pobegla za prvoga, misleći da ga voli (a možda se bila samo malo zacopala). Pošto je bila programirana da svaka greška mora da se plaća, ona je plaćala dokle god je mogla, do smrti.
      Na žalost, umrla je od raka i svaki smeh je postao greh. Ocu koji ju je oterao od sebe pripisuje se sva krivica za njenu smrt jer „rak je smrtonosna bolest duše“ (ponavlja više puta frazu koja joj se očigledno dopala). Mama je umrla od bola za ocem mada je prvi napad raka imala pre odlaska k njemu. On je pak sazreo tek frtalj veka posle svega, kad je u 51-oj godini dobio drugu kćer. Kojoj je bio brižan otac. Nauk: nekim muževima morate roditi tek unuče.
      Na 13-toj strani se tatek raspituje da li je izdala novi roman i na latinici, jer on je čitao sve na latinici, a na 18-oj strani saznajemo da je i u Australiji bio pretplaćen na NIN gde je i čitao o kćerkinom književnom uspehu što ga je i ponukalo da preko nove kćeri uspostavi novi kontakt sa zaboravljenom kćerkom. Jer je ona uspešna! Ima najveće tiraže, stanuje u elitnom kraju na Dedinju, dobro se udala i nosi mobilac sa draguljima i slikom Bogorodice (ovo mi je odala jedna takođe tiražna književnica). Što će reći, ako osvojiš svet, možda ćeš osvojiti i otuđenog oca... (ako ti treba, ne znam za koji krasni).    Iz čega se može zaključiti da i otac ima neke zasluge za njen uspeh. Da ju je bolje i više voleo, možda ne bi postala toliko ambiciozna?
      Naravno da nije lepo od osobe koja je, kao ja, imala naj-najboljeg ličnog (samo svog) tatu da smatra slinavim bol žene koju je otac napustio. Mada nije napustio nju, nego mamu! Ja nisam imala sjajne ujake, pa ne kukam. A mogla bih. Ujak me terao da za svaku čokoladu čučnem i ustanem na jednoj nozi. Živeo u Zagrebu, kao i njen otac... Grozni Zagrepčani!
      Prvi roman ove trilogije Ženski rodoslov donela je mojoj prijateljici komšinica sa petog i ugnjavila nas da pročitamo. To je uostalom mnogo pitkija priča od ove, videlo se da Habjanovićeva zna šta piše i kako se piše. Nije moj broj, ali svaka čast. Drugi Ana Marija me nije volela, nisam čitala. Nemam potrebu ni za čim novim, iz tog pera i kompjutera, pogotovo otkad je počela da radi za Crkvu i postala preuspešna. Ipak, hvala joj što me naučila da će od dva talentovana pisca više uspeti onaj koji otkrije Crkvu, nego onaj koji otkrije samo Boga.
      Prilično je logično da u potrošačko doba, uspevaju pisci koji pišu romane za potrošače koji se sad, bez stida, zovu „konzumenti kulture“. Oni konzumiraju literaturu, šta će drugo u ovom vremenu potrošnje, ako već „nemaju sex“. Gospođa se bavi proizvodnjom romana i uspešna je u svojoj manufakturi literature. Ona je san svakog izdavača, zato je osnovala svoju izdavačku kuću. Sad je ona svoj san. U ovoj civilizaciji gde se uspeh meri novcem, ona piše o detetu razvedenih roditelja, kakvih je trenutno baš puno (jer žene više neće da trpe ono što su trpele njihove babe, kažu statistike). Tema je česta, važna i bolna, nije bitno što spisateljka promoviše prevaziđene vrednosti i vrši jak pritisak na svoje konzumentkinje... Budimo iskreni knjige, kao i svu kulturu, koncerte, pozorište „konzumiraju“ uglavnom žene i devojčice, pošto muški konzumenti češće od knjiga konzumiraju alkohol, kocku i afrodizijake.
      'Ajmo malo o kultu porodice odakle potiču sve naše vrline.

I sve naše traume.
      Prilična je mentalna pornografija kad baba od 6 banki plače na ramenu svoga jedinoga supruga zbog spoznaje da je siroče!

U tim godinama skoro svi su siročad! Kuku, ako nisu!
      Na nekoj festivalskoj večeri jedan, inače vrlo ozbiljan i tvrd pozorišni kritičar, je jako buntovno izjavio: „Zašto dođavola toliko mistifikujete te rasturene brakove i odrastanje bez oba roditelja. U mom celom razredu bilo je samo jedno dete sa oba roditelja pa smo ipak svi porasli, odrasli i evo čak i starost dočekali!“ - čovek je rođen 1943 i ima pravo.
      Mog prijatelja i njegovog brata ostavila je majka u snegu i pobegla od njihovog oca. Posle 30-tak godina poslala je svoje nove sinove da pitaju ostavljenog prvenca da li može ona doći da ga vidi, sad kad je srećni otac dvoje dobre dece. Odgovorio je: Ni sad ni ikad!
      Drugi moj drug čija se mati, takođe sa dva sinčića razvela krajem pedesetih i odgajila ih sama uprkos celom patrijarhatu centralne Srbije. (Koji je krivio nju). Sin je čak pričao da im je otac slao poklone, a ona ih sakrivala i sl. Imao je preko 50 kad je pokušao da upozna oca i novu braću, ali je odbijen. I on živi u stabilnom braku sa dvoje zdrave dece.
      Znam i ženu koju je mama ostavila u telefonskoj govornici. Povela je i predomislila se pa pozvala da dođu po dete a ona otišla. Kćer se posle udala apsolutno nerazvodivo. Rodila je troje dece i stalno kuka na muža, te vara je, te naoružani mafijaši joj se šetaju po krovu, te ona nema ni ćošak u vili od 1000 kvadrata, ali nikad se neće razvesti. Ostavljene kćeri ne razvode se nikada. Ovu bi muž ubio da ode, mada su im deca već odrasla. Sina je posumnjavši da je feminiziran poslao na prekookeanski trgovački brod da se malo čeliči, pa ga oteli somalijski gusari... Nije se očeličio, ali je oćelavio. Onaj ko bi mog sina poslao u ropstvo somalijskim gusarima ne bi se nanosio jaja! Sve su ovo stabilni večni prvi brakovi, u kakvima ja, naravno ne bih ostala. Oni ostaju, ali ne zato što su ti brakovi sjajni nego zbog pritiska šire zajednice koja zahteva takve brakove jer su socijalno najzgodniji za kontrolu.
      U prirodi su samo ptice uparene, monogame i verne, a najbolji su muževi pingvini! Sisari su retko monogami i „sisarke“ često same podižu decu, medvedice, tigrice, panterke, gepardice... Neke podižu u poligamnim zajednicama poput majmuna i lavova, a neke pak u matrijarhatima iz kojih su očevi isključeni kao slonice i lemurice. Čest je slučaj da mladunce podiže čopor zajedno, na šta liče i ljudske velike porodice.
      Kojim pravom onda ljudsko društvo, a pogotovo crkva, vrši pritisak na svoje članove da budu kao ptice, kad su ljudi sisari?! Taj pritisak prizvodi kontraefekat, pa žene trpe mnogo više nego što bi valjalo, a deca iz brakova gde majka trpi, tagođe nisu srećna. Još i zabranom abortusa, crkva posebno pritiska žene da rađaju i neželjenu decu koja su najčešće nesrećna. Pogledajmo malo prirodu. Tamo ne samo da nisu svi zauvek upareni, nego ni decu ne prave svi, već samo najzdraviji, najjači i najsposobniji mužjaci produžavaju vrstu.
      Znam dva geja koji žive u srećnoj zajednici preko 40 godina. Nisu venčani, nemaju dece i ne idu na paradu ponosa.

Sreća je uvek moguća, kao i nesreća!
     Dizajn knjige, koji je ako sam ukapirala napravio spisateljkin sin, perfektntno i tačno predsavlja samu knjigu. To je ta etika i estetika! Bravo, sine! Baby roze boja sa preružnom klimakterik-baba-lutkom (Đina) koja ima kuplermajstorske iscrtane obrve, bolesnoplave oči i crnu vunenu frizuru i koja kad se klima plače „mama“. Jedino bi bilo bolje da plače “tata“ ali takvih lutaka nije bilo ni na Ponte Rosu. Bilo je, naravno i gorih u ogromnim organdinskim haljinama koje su sedele na bračnim krevetima dok su bračni parovi spavali u zapećku. Bilo ih je u mnogim kućama, u doba našeg detinjstva (Ljiljana je dve godine mlađa od mene što nije fer!) Deci nije dozvoljavano da se s njima igraju, a većina nije ni želela jer su izgledale zastrašujuće. Bile su kao neki statusni simbol, koga u našoj kući nije bilo, kao ni gondole sa lampicama. Možda mi nismo imali „status“ ali moji roditelji su spavali u bračnim krevetima.
Noću, a i danju i mnogo su se smejali!
     Dizajner mi je pošteno ponudio da ne otvaram knjigu koja se toliko kosi sa mojom estetikom. Sama sam kriva što sam bila znatiželjna i otvorila je. Ispala sam stara Trnoružica
i šta sad da radim? Da pričekam princa ili jok?
     Gospođa Habjanović je uspela da nas ni jednom ne nasmeje, da nigde ni na trenutak ne bude ni malo duhovita što je valjda deo njene pogibeljne vere u ozbiljnost. Uspela je da napiše priču o suprotstavljenosti srpske i hrvatske sredine, a da nacije nigde ne pomene. Valjda zato što se ta suprotnost bazira na rascepu crkve, što je izbegla da pomene. Da je pomenula setili bi se dragi konzumenti da u tome rascepu, koji i danas plaćamo krvlju, ni crkve nisu bile ni malo bezgrešne. Iz nekog razloga, ne pominje ni zašto je otac prestao da svira, čak ni šta je svirao, ni zašto je napustio ugodan i zanimljiv život u Zagrebu i iselio u Australiju ... Valjda sprema četvrti roman porodične tetralogije...

Radujte se konzumenti!