|
ISTORIJA NA DELU
Borislav Pekić Knjigu mi dade Nada Radović, kao lek od Vanje Bulića. Pomaže, mada je gorka, kao i mnogi lekovi. Laguna je izdala Vanju u 6000 primeraka (+ reklama na RTS), a Pekića samo u 500, 12 puta manje. Ipak, i bez reklame ovo je četvrto izdanje. Ukupno 2000. I dalje tri puta manje od Vanje! Zašto narod rađe jede palačinke sa eurokremom i plazmom, nego npr. banane ili jabuke? Zato što prvo ima 2000 kalorija, dovodi do dijabetesa ili debljine, a drugo je zdravije i jeftinije? Zašto čips, a ne šargarepa? Zato što niko ne reklamira šargarepu, prejeftina je. Ovo, kao i tiraži knjiga dokazuje tezu da su budale uvek u većini, jer se njima „potreba za potrošnjom“ može nametnuti. To je glavna mana demokratije i osnova na kojoj se bazira stalna manipulacija masom. Pre frtalj veka u Rakovici na lokalnim izborima Šešelj je pobedio B. Pekića. I to je dokaz. Pekić je, kao mladić odležao 5 godina zbog svojih demokratskih uverenja, a demokratija mu pokazuje svoje pravo lice decnijama kasnije. Kada ga je pojeo Šeki, koji je pak proživeo silne godine što u komunističkim, što u svetskim demokratskim zatvorima, a možda i kao skriboman ima više čitalaca od Pekića (mada ja ne znam baš nikoga ko je pročitao bar jednu od Vojinih mnogobrojnih knjiga, il’ kriju?). Ako pak pogledamo sa druge strane, možda je baš taj „neuspeh“ u politici spasio Pekića od budalaština, kao i Ljosu uostalom. Na neki način politika od pisaca napravi budale, ako samo malo dublje ugaze. (Havel, Ćosić). Izgubi se odličan pisac zarad slabog političara. Što je ipak bolje nego kad od političara postane - još gori pisac. Mogla bi se ova knjiga zvati i Istorija na delu. Za 5 dugačkih priča, Pekić je odabrao «najistoričnije» godine vladajuće evropske bele (i debele) hrišćanske civilizacije. 1. Epidemiju kuge u priči Megalos mastoras i njegovo delo 1347. gde se bavi zanatskom, umetničkom, perfekcijom, uprkos epidemiji kuge, koja će da pokosi i majstora. A njegovo telo i perfektno delo progutaće plamen. Čemu onda tako velika mistifikacija oko dela? Za majstorovu sujetu da napravi stolicu koja će davati snagu? Ili on čini greh popravljajući Božije delo (drvo)? Ili nam pisac priča o krhkosti smisla Umetnosti? I ovde se, kao u mnogim Pekićevim delima pojavljuje čovek u crnom. . To nije uvek isti lik samo je kostim sličan. A žena nema. Za epidemiju su krivi prljavi „bezbožnici“ iz dalekih zemalja, nipošto beli trgovci koji su, zarad svoje zarade i lakomosti, otud kugu doneli. 2. Lov na veštice, u Britaniji, u priči Otisak srca na zidu 1649. Ako čitate puno i razno shvatite najzad da je u istoriji ove «humane hnrišćanske civilizacije» bilo par surovih ratova vladajućih muškaraca, protiv potčinjenih žena. A da se polni ratovi nigde u istoriji ne pominju. Valjda zato što ženska strana nikad nije bila naoružana, niti je u ratu učestvovala. Samo je bila pobeđena. 180 000 baba veštica i devojaka neposlušnica spaljeno je, prilikom zaštite humanog hrišćanstva od bespomoćnih zlih žena. Istina, priča se da je spaljen i pokoji veštac (peder?), tek kao alibi. Jako je zanimljivo šta se u Britaniji tad smatralo Pravdom (vešticama je suđeno!), šta Naukom (provera je vršena naučnim ubadanjem šilom od 6 palaca i potapanjem u vodu, a zaboga, ne mučenjem kao u Evropi). A šta se smatralo Talentom? Talenat je kad klinac prepozna vešticu na prozoru njene kuće, sa crnom mačkom, pa je besna rulja spali sve sa kućom i mačkom. Ili mu se u crkvi učini od neke babe gola lepojka na metli, pa je stručnjaci propuste kroz naučnu proveru, tako da izda još 6 svojih drugarica veštica koje su pretvarale so u biber i gađale ljude blatom, zbog čega moraju visiti! Pravda je da se obese veštice, ako se već nisu udavile prilikom naučne provere nevinosti. I veštičavosti. (Sve to zato što još nije bilo psihologije da u tome što se dečaku pričinjava gola cura umesto zabrađene babe, vidi njegovu halucinaciju, ili neku njegovu seksualnu fantaziju. Izvin’te a ko fantazira?) Setimo se nemačkog plemića Fon Dorna koji došavši u Rusiju (da za pare časno ratuje protiv Turske) nailazi na neku ženu uspravno zakopanu do vrata, da je od glave požderu gladni psi. Taj se (kod Akunjina) vajka kako su divlji ti Moskoviti, a nisu civilizirani kao Evropljani koji preljubnice toplo, čisto, humano spaljuju na lomačama. Ovde se fini Englezi zgražavaju zašto kontinentalci spaljuju veštice koje se sasvim civilizovano mogu obesiti. Zašto ja mislim da je to bio prikriveni polni rat? Sa muškog stanovišta babetine su gadan problem. Znaju previše, a za seksualnu ekspoataciju nisu više poželjne. Obesiti! Spaliti! U Americi ih u XX veku nisu spaljivali, već lobotomizovali, kao histerične. Od čega su postajale zombiji. To je prevaziđeno shvatanje Medicine. Danas im seku dojke navodno zbog raka (ili zbog osiguranja kako je, kažu, u Italiji nepotrebno operisano na hiljade žena). Ako čak i to prežive, dokrajče ih hemijski ili zračenjem. I još sve to lepo naplate. Vešticama barem nisu naplaćivali što su ih spaljivali. Ali, vratimo se Pekićevoj knjizi priča. 3.Treći napad istorije je Francuska buržoaska revolucija koja je pojela svoju decu u priči Čovek koji je jeo smrt 1793. Uprkos odvratnom naslovu ova mi je priča najsimpatičnija, jer se radi o antijunaku, sudskom pisaru koji bizarnom prilikom ustanovi da može pojesti presudu o smrti i tako spasiti nekoga, pod uslovom da nije poznat nego je neki sitniš za koga niko neće pitati. U doba francuske buržoaske revolucije dok su se pobednici kao šakali otimali oko plena, tj. vlasti, giljotinirano je u Parizu i do 60 ljudi na dan. Pisar je pokorno, uredno, zavodio u protokol sve te presude, a one su posle giljotine postajale smrtovnice. Jednom je jeo usred posla kad je naišao neki glavonja pa je sirotan zamotao svoj ručak u prvi papir koji je dograbio. Tek u spavaonici otkriva da je to presuda nekoj jadnici. Prestravljen da će ga uhvatiti on pojede presudu i upiški se od straha. Narednih meseci spasio je mnoge male ljude koji bi postali kolateralna šteta istorije, ali njega će na kraju uhvatiti i giljotinirati, na žalost. Ovo je priča o jezivo sumnjivoj prirodi Pravde. (gle čak i danas npr u Turskoj pokušavaju da vrate smrtnu kaznu samo za političke neprijatelje, jok za manijake.) Trebai biti bolji poznavalac francuske revolucije od mene, pa da shvatiš sve nijanse ove priče, gde se ubijaju Žirondinci, Jakobinci, Rojalisti i razni drugi isti, kojima je samo do vlasti. 4. Povratak demokratije SR u priči Svirač iz zlatnih vremena 1987. takođe je svojevrsni napad istorije. Ovo je metafora u formi autobiografske priče iz doba kad se pisac vraća iz dvodecenijske emigracije, a u Beogradu nalazi prijatelja koji je postao čuveni socijalistički pesnik. Gimnazijski kolega iz Krunske ulice ima težak problem koji se može definisati kao npr. „depresivna halucinacija u kojoj ni alkohol nije nevin“ ili je, kao što će se ispostaviti, napad sećanja (ili griže savesti?). Odnosno mladog pesnika (koji je Svirač iz zlatnih vremena i odavno ga nema) na ostarelog sada uspešnog pesnika (koji se boji svoje sopstvene izdaje svojih rođenih ideja). Posebno je zanimljiv opis Oslobođenja Beograda kada su pisac i pesnik shvatili da to nije njihova sloboda, o kojoj na ulici pevaju Rusi, prtizani i narodne mase. A zvrčka je samo u tome što su Pobednici, svoju Pobedu proglasili Slobodom, da bi mogli od civila zahtevati veliku zahvalnost. Ni narod ne slavi Slobodu, (on naravno ne slavi ni Pobedu jer nije pobedio) nego samo kraj rata. Što je uvek najbolji razlog za slavlje! Dirljiv je piščev apatridski osećaj da nigde nije kod kuće. London mu je tuđa tuđina, a Beograd mu je svoja tuđina. Ovo o čemu je B. Pekić napisao jako poetičnu i mističnu priču na 42 strane, napisao je juče neko na Twiteru u 8 reči „Ili patiš u Srbiji, ili patiš za Srbijom“. Prve dve priče Pekić je napisao vrlo superiornim i kićenim stilom kao da želi zadiviti čitaoca svojom širokom erudicijom i znanjem. Rečnik mu je toliko prebogat da ima baš dosta reči za koje nam treba rečnik. A rečnika nema. Vidi se da je namerno minuciozno, perfekcionistički, kao Megalos Mastoras, birao reči i sintaksu stvarajući jak utisak vremena, arhaičnosti, ali nemamo svi po 700 godina (čak ni ja!). Izdavač je mogao da nam pomogne rečnikom. Treba vam i znanje par svetskih jezika, jer Pekić piše etimološki. „Za Jean-Louisa Popiera saznao sam preko usmenih predanja ansien regimea i „Documents inedits“ i section judiciaire francuske Nacionalne arhive. O Megalos Mastorasu Dumetriusu Kir Angelesu umetničkom rezbaru iz korejske Tageje obavestio me otac Panfilije iz crkve Hagios Nikolas uAleji na Peloponesu. S dvosmislenim darom i ezoteričnim moćima Johna Blacksmitha iz King’s Lynna zakletog lovca na veštice... upoznali su me sudski spisi grofovije... Dato mi je ispričam kako je meni posredstvom magije saopštena i prepustim veri čitaoca.“ Pri pokušaju da pronađem neku reč koja je prevazilazila moje leksičko siromaštvo, iskočio mi je sajt lekrita.rs gde je prepričana lektira, da se deca ne muče i da ne čitaju. Alo, budalo! Moj naslednik se napali «Mi smo ovo morali da plaćamo po 10 marona, bre!» Tu se ja zgranem al prećutim jer sam starija i slabija. Nama jadnima nije ni padalo na pamet da platimo nego smo čitali. Sećam se da me jednom u drugom gimbe digao profa hrvatsko-srpskog (bilo je to u Osijeku) da pročitam svoju analizu Goskog vijenca. Naravno da sam pročitala, i naravno da sam napisala, samo sam bilježnicu zaboravila... pa sam zgrabila prvu teku sa klupe ustala i počela da «čitam». Dao mi je 5 za analizu, ali uzevši svesku iz koje sam kao «čitala» dade mi 1 za laganje. Smrad napoleonski od 158 cm! Naljutio se što je to bila sveska za matematiku, o kojoj nije imao pojma. A na sajtu lektira.rs između ostalog piše: B. Pekić jedan je od najznačajnijih srpskih pisada 20.veka. Bio je i drmaki pisac, romansijer i filmski scenarista. Rođen je u Podgorici 1930. godine. Pekićev otac bio je državni činovnik, pa se Borislav s obitelji često selio. Nakon što se doselio u Beograd 1945. nastavio je školovanje u gimnaziji, gdje je i maturirao. Ubrzo nakon mature, Pekić je bio uhapšen pod optužbom da je bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja je radila protiv naroda i države. Bio je najpre osuđen na 10, a onda i na 15 godina zatvora s prisilnim radom, ali je nakon četiri godine pomilovan. Godine provedene u zatvoru, bila su mu inspiracija za mnoga kasnija književna dela. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a prva knjiga koju je izdao bila je "Vreme čuda", objavljena 1965. Roman je privukao veliku pažnju i čitalaca i kritike. Roman je rpeveden na engleski, francuski, poljski, ruski i još mnoge jezike. Njegov drugi roman "Hodočašće Arsenija Njegovana" priskrbilo mu je, i slavnu NIN-ovu nagradu. Pekić se uskoro preselio u London, a u Jugoslaviji je tada postao persona non grata. Izdaje tada svoja najbolja dela: "Kako upokojiti vampira" 1977. godine, "Odbrana i poslednji dani", a onda i sedam toma romana "Zlatno runo". Osamdesetih godina, Pekić je počeo da piše romane malo više beletristilčke tematike. Napisao je "Atlantidu" u kojoj, između ostalog, piše od zaveri robota koji pokušavaju da unište ljudsko čovečanstvo i zamene ga svojim, zatim "Besnilo", o epidemiji mutiranog virusa besnila na londonskom aerodromu Hitrovu, te "1999.", svojevrsni homaž Orvelovoj 1984. Moramo još da spomenemo i njegov "Novi Jerusalim" koji je također dobio mnogo nagrada, a koje su samo zaokružile njegovo plodno i važno književno stvaralaštvo. Pekić je umro 1992. u Londonu. "Novi Jerusalim" zbirka je gotskih priča Borislava Pekića, objavljena 1989. godine, koja mu je odmah priskrbila nekoliko nagrada i ugled svetskog književnika. Neke priče iz zbirke (poput "Čoveka koji je jeo smrt") kasnije su samostalno objavljivane i prevođene na mnoge strane jezike. Knjiga se sastoji od 5 priča koje zajedno čine tematsko-strukturalni venac. Venac u sebi sadržava … Čovek koji je jeo smrt, Borislav Pekić : "Čovek koji je jeo smrt" pripovetka je Borislava Pekića koja se nalazi unutar romana "Novi Jerusalim", štampanog 1989. godine. Ova priča kasnije je samostalno objavljivana i prevedena na strane jezike. Radnja je smeštena u vremeFrancuske revolucije, a glavni lik je čovek, pisar, čija je dužnost bila da vodi knjige i upisuje ljude koji su osuđeni na pogubljenje. Igrom slučaja, on otuđi … Ko se čudio zašto momci navijaju i divljaju, a ne čitaju lektiru, neka se ne čudi više nikada ničemu! Fajront za čuđenje! 5. Poslednja priča Luče novog Jerusalima više nije „napad istorije“. Ona je samlela šta je htela do 2999. a Zemlja je ostala pusta bez životinja i biljaka, samo sa najsitnijim bićima koja su se zavukla u njene dubine i sa ljudima koji su sve pobili pa ostali sami, maksimalno otuđeni i poveštačeni itd. Ovo je naučna teza arheologa koji je na severu iskopao smrznutu izumrlu civilizaciju Zek-a u Arhipelagu Gulag i ovde dokazuje da je to bila najbolja od svih civilizacija ikada. Gde su Zek-ljudi skromno živeli u tesnim zajednicama među sobom i sa prirodom, posebno sa simbiotičkim vaškama i buvama i sa omiljenim pacovima i krticama (koji su junaci i u SF romanu 1999.) Zek-ljudi su razvili samo duhovne moći, dok su sva materijalna dobra prezirali. Uspevali su da pežive goli na - 40 stepeni, da jedu zdravo i maksimalno dijetalno, skoro ništa, a najveće im je zadovoljstvo bilo druženje sa pacovima i krticama. Arheolog iz sumnjive budućnosti divi se ovim ljudima, mada prevodi reč „stražar“ kao “kažnjenik”. To je naravno i satira na socijalistički SSSR, ali nije samo to. Možda je pisac hteo reći da svet ida u Q ali je ipak rekao da je pobedila trula destruktivna veštačka, potrošačka materijalistička civilizacija, koja pati za izumrlom duhovnošću, i prepoznaje je u nađenim kosturima čoveka, pacova i krtice, gde duhovnosti nikad nije ni bilo… Mislim da je pisac ovde doveo u ozbiljnu sumnju, ne samo Nauku, nego i ljudsku Logiku i naučni Metod. Nije me razočarao pošto nikad nisam bila ni očarana ovom civilizacijom, njenim Moralom, Pravdom, Slobodom, Naukom, niti ičim. “Milošću proviđenja” (mogu, bre kad oću!) pojavila se na televiziji Korešpodencija Ateljea 212, koju sam gledala puno puta, ali sad drugačije. Prvi put sam videla da i ovde ima samo dve žene Majka i Kurva. Dobro ima i ugovor-snajka, nevina buduća žena, koja će postati majka, jer nije uspela da postane Kurva. Jeste Pekić originalan i obrazovan, ali je ipak bio muško.
|
