Trejsi Ševalije
NOVI UČENIK
izdavač: Laguna

Beograd, 2017.

tiraž: 1500

prevod: Nenad Dropulić

Ova knjiga pripada projektu HOGARTH SHAKESPEARE koji je pokrenula izdavačka kuća Hogarth, pozvavši (za sada) osam priznatih savremenih svetskih pisaca bestselera, da po poznatim temama Šekspirovih komada, napišu romane. Na unutrašnjosti korica doduše piše da se radi o Šekspirovim dramama, mada je roman Novi učenik napisan na temu tragedije OTELO. Još par romana su pisani po tragedijama. Ovo ne bi bilo mnogo bitno da nema one teze da su tragedije (kao pozorišni žanr) u današnjem svetu skoro nemoguće, pošto navodno nema više uzvišenosti niti uzvišenih motiva. Hm! Projekat je, naravno, komercijalan, ali ideja projekta je odlična i profitabilna, a ima i kulturno-političku nameru da dokaže kako se ovde radi o Šekspirovim temama. Odnosno da postane još jedan dokaz o superiornosti WASP civilizacije, koja veruje da s pravom vlada svetom. Mada se zapravo radi o temama, ili celim pričama ili mitovima koje je Šespir bio preuzeo iz raznih drugih zemalja i mitova. Hamlet je preuzet iz znanog danskog mita Gamled, Mletački trgovac iz Venecije, Romeo i Julija iz Verone...

Ljudi koji se bave pisanjem lako će vam objasniti da je, kada preuzmeš temu, zaplet, likove, priču, sukobe, mesto i vreme radnje posao pisca neverovatno olakšan. Pisala sam nekoliko scenskih bajki po motivima postojećih bajki, a izmišljala sam i neke cele, pa mogu da tvrdim - puno je jednostavnije kada ne izmišljaš baš sve.

Trejsi Ševalije je odabrala (ili dobila?) da ispriča savremenu verziju Otela. Za mesto rednje odabrala je osnovnu školu u jednom Vašingtonskom naselju za “višu srednju klasu”. Vreme radnje joj je jedan dan poslednjeg meseca, pred kraj školske godine, početkom sedamdesetih godina XX veka. Lica su učenici šestog razreda koji iduće godine prelaze u nižu gimnaziju, dakle mlađe pubertetlije od oko 12 godina. Ovaj njen izbor je zasigurno najbolji sa stanovišta svih kurseva kreativnog pisanja (kakav je pohađala i Trejsi), koji se može sažeti u maksimu “piši o onome što poznaješ!” Sin diplomate iz Gane Osei Kokote, dolazi prvi dan u belačku školu, koja u to vreme nije deklarativno belačka, samo što u njoj ipak nema crnaca, osim među kuhinjskom poslugom. On, naravno izaziva veliku pažnju, oko čega se napravi ozbiljan zaplet. Nije to mogao da bude neki običan američki crnac, koji je potomak robova, jer kao takav verovatno ipak ne bi bio upisan u tu školu. Pošto sam nedavno čitala Brajsona koji je sličnu takvu školu pohađao samo 10 godina ranije, jasno mi je da se radi o vremenu kada su se crnci već “izborili za svoja prava” ali ih još uvek nisu ostvarili. Jer da jesu, onda mi ne bismo i danas, 60 posle Bilovog školovanja, a 50 g. posle Trejsinog, još uvek gledali tv serije, (na kilo) u kojima su, eh zaboga, crnci evo gle! šefovi belcima čak i u policiji i u vojsci i na skoro svm drugim mestima. To u tv serijama za najnižu i nižu srednju klasu, koje imaju za socijalno-politički cilj da amerikance-crnce drže u miru, pokornosti i u uverenju o rasnoj jednakosti. Uprkos toj i takvoj tv podeli likova, statistike kažu da čak i danas američka (uglavnom bela) policija ubija na hiljade crnaca i da čak 80% zatvorenika čine “obojeni”. Ispod čega i dalje viri vrlo ozbiljan rasizam. Nad kojim se danas, kao i u doba Trejsinog školovanja, službeno svi zgražavaju. Jer moraju da budu “politički korektni”. Znam da istorija kaže da su se crnci izborili za svoja prava, Martin Luter King itd. ali meni se ipak čini da su se belci, mada bogatiji i naoružaniji, ali fizički slabiji, u jednom trenu mudro uplašili moguće crnačke revolucije, pa su im deklarativno dali ista prava, da bi ih smirili.

U međuvremenu će ih kao i ostalu svoju sirotinju nahraniti nezdravom industrijskom hranom i podaviti u sopstvenom salu, kao što su indijance podavili u jeftinom alkoholu.

Iz njenog romana Poslednji begunac prvi put sam saznala za ozbiljan pokret “revizionista” koji su svojevremeno zagovarali sasvim fašističko-rasističku ideju da ce potomci robova silom lepo vrate u Afriku svojih predaka. U ovom romanuTrejsi stidljivo piše i o starijoj sestri glavnog junaka, koja je u Njujorškoj srednjoj školi postala crnačka rasistkinja prema belcima… Što će biti anticipacija raspleta kada se i kod Oseija pojavi crnački rasizam i bunt…

“Postoje brojna pravila o američkoj zastavi, ne sme da ostane na jarbolu noću ili po kiši, ne sme nikada da dodirne tlo, s njom se postupa uz duboko poštovanje. Ijan je sa zavišću gledao kroz prozor kako Di i Blanka svakog dana pre i posle časova odlaze do jarbola razmećući se dodeljenom čašću. Obično su bile pažljive, ali Ijan je video da su ponekad nemarne i da ugao zastave dodiruje zemlju...“ U svom ranijem anarhizmu, ja bih ovo nazvala „kultom krpe“ i iznenadilo bi me što se sve to odvija u zemlji koja već skoro 100 godina kritikuje kult ličnosti, negovan u nekim istočnim zemljama, jer ne vidim da je kult krpe išta bolji, ali pošto anarhizam više ne priliči mojim godinama, ne čudim se...

Američka deca se u školi zaklinju zastavi i imaju posebne časove o američkim predsednicima. U estetskom smislu priznajem da je zastava USA jedna od najlepših na svetu, ali! Ma nema veze, neka oni neguju kult svoje lepe zastave, neka tome uče svoju decu, ali onda mi je prilično apsurdno da je štampaju na majicama, na gaćama, na svemu i svačemu. Kuda se, kad je profit u pitanju, dene to preveliko poštovanje prema zastavi?

Trejsi je odlično uočila ZAVIST kao dominantno osećanje koje je u toj školama izgleda prilično često. Što je možda posledica takmičarskog vaspitanja ili prosto klasnih razlika? Ne sećam se da je u našim školama u toj dobi uopšte bilo zavisti, možda nisam ja primetila, a ne sećam se ni da smo bili toliko „hormonalni“. Ovo potiče možda otud što su Ameri jeli 50% više nego Evropljanji, i to industrijsku hranu, pa je moguće da su devojčice ranije dobijale menstruaciju, nego mi? Te ih je ranije drmao i pubertet?

Pišući, o onome što je preživela i dobro joj je poznato Trejsi Ševalije odlično vodi ovu priču, motivaciju likova, pa i sam zaplet, kao što se očekuje od jednog pisca bestselera. Sve, dakle, teče glatko i uverljivo do same poslednje scene, koja je književnici očigledno teško pala i jako teško ju je napisala. Ipak, ne budimo prestrogi, pokušala je hrabro, da pubertetski roman završi jednom tragičnom scenom, sa direktnim sukobima, i nije čudo što joj nije baš uspelo. Ne zameram!

Pisce bestselera ja ipak zovem prozvođačima knjiga. Zato što oni pišu knjige prioritetno za prodaju, a ne za čitanje. Te knjige kupuju potrošači knjiga, kojima je prioritet da o njima pričaju kao o svom statusnom simbolu (srednje klase). Što je postalo normalno u potrošačkom društvu, ali ne znači da stvarno jeste normalno.