Moj tata je bio u partizaniji od proleća 1942. Od svoje 21 godine. Otišao je kad su ga ustaše zaustavile na putu, otele mu bicikl i violinu i poterale ga u domobrane. Koliko ja znam u Ojdanića kući nikad nije bilo oružja, ali je bilo svih instrumenata i uvek su mogli da sastave orkestar. Postoje ljudi koji vole pucnjavu i oni koji vole muziku. Ima i mešanaca, ali ovo nije priča o njima. Ustaše su prinudne domobrane odveli da seku šumu, mislim na Papuku, ili na Zvečevu nije bitno. Zato što oni, ustaše, nisu smeli da se penju po planinama i muvaju po tim šumetinama, bojeći se partizana. Dali su im prazne puške da se brane ako ih partizani napadnu. Ovi se nisu branili, niti su mogli bez municije čak i da su hteli, a partizani su ih skidali u dugačke gaće, uzimali im puške koje se ipak mogu napuniti i cipele koje se u brdima brzo raspadaju (a prodavnica nema). Pa su ih slali tako bosonoge i osramoćene nazad u dolinu. Tako da je tati zapravo bilo lako ostati u partizaniji. Ne znam odakle mu tamo harmonika, da li su je partizani nabavili ili ju je doneo od kuće, mislim da je to, pa su ga posle provere prebacili u takozvanu kazališnu trupu. Koja se bavila propagandom, kako se tada zvala reklama. Šunjali su se, njih desetak, od sela do sela, pa ako ustanove da tamo nema Nemaca ni ustaša, oni na prvom zgodnom mestu u kafani ili nekoj avliji, naprave priredbu sa skečevima, kratkom govorancijom, muzikom i kolcetom na kraju. Tu je moj ćale bio glavni baja! Narod je voleo, ili se pravio da voli, te zabave sa smehom i muzikom, koje su podsećale na život pre rata. Na dva kraja sela postavljali su po stražara, ali se ipak često događalo da ih ne upozore na vreme i da ih neprijatelj spopadne u sred priredbe. Pošto ih je bilo malo i uglavnom su nosili samo pištolje i pokoju bombu imali su razrađenu tehniku bežanije, unapred dogovorenu ko prvi beži a ko čuva odstupnicu. “Kad bi nam neko poginuo po mesec dana smo plakali za njim.” – pričao je tata – “A tek puno kasnije smo upoznali Ruse koji jurišaju sa pokličem Juriiiš, ima Rusa! ( dakle mi možemo izginuti) Nas je bilo malo, a ne puno kao Rusa i nismo mogli tako da ginemo.” Ali se vrlo često događalo da neko bude ranjen. Moj tata dva puta. Imao je i ordenja, punu šaku, sa kojim smo se mi klinci kasnije igrali po kući. Ali ni u našoj kući nikad nije bilo oružja. Tata je tvrdio da se najviše gine od “praznih” pištolja i svaki put kad bi ga zvali na vojnu vežbu, bio je rezervni kapetan i često su ga pozivali, on bi uredno zaduživao pištolj ili štogod još jače, što je još urednije vraćao odmah posle vežbe. Nikad nije donosio kući čemu su se svi čudili jer je imao pravo i dozvolu za nošenje. Tako sam ja od detinjstva navikla da u normalnoj kući nema oružja, i da ga najhrabriji muškarci, što je moj tata svakako bio, nose samo ako baš moraju. Eto!
Međutim desilo se da se udam za Crnogorca gde je ponos i čast da se oružje nosi. Moj primerak ipak nije ga niti imao, ni nosio. Da jeste ne bih se za njega udala ni u petom mesecu trudnoće. Pošto sam rodila najlepšu i najnežniju devojčicu na svetu, nisam dozvolila nikakve posete dok beba ne napuni bar 40 dana, jer je moja majka (baka) Milka tvrdila da njoj ni jedno čedo nije umrlo jer nije primala posete najmanje tih 40 dana. Pošto je ona rodila 12 divnih bića, moglo joj se apsolutno verovati.
Ali posle toga navališe da dolaze rođaci i čestitari, bez previše takta, mada smo mi stanovali u garsonjeri od 26 kvadrata. Tako jednog dana “svratiše” dva brata moga muža i njihov tata. Otac mu je bio dosta stariji od moga, nije bio u partizaniji, niti u bilo kojoj drugoj vojsci, ali je nosio pištolj, sa ili bez dozvole ne znam, čak i kada izađe na pišanje. Dobro, malo sam prosta, ali to mi se uopšte ne sviđa, pa zato. Inače je čovek bio ok. Najstariji brat bio je aktivni pukovnik i nosio je službeni pištolj a srednji beše ne znam šta u Državnoj bezbednosti. Uniformu nije nosio, ali pištolj jeste. Znala sam to, ali mi nije ni na pamet padalo da bi mi ta dvometarska trojka mogla doći u bebeću garsonjeru naoružana do zuba. Primetila sam to tek kad je stari malo popio i počeo da tvrdi zašto i kako je njegov pištolj najbolji, pa kad mu nije uspelo izvadio je pištolj sa dupeta (tako ga je nosio zataknutog u pantalone na leđima, golog, bez futrole) i stavio ga na sto među piće i meze što sam bila servirala. Kao dokaz da je najbolji. Oba sina povadiše svoje oružje, pukovnik sa boka iz futrole a debeovac ispod levog pazuha i udariše o sto kao sa nekim argumentom. A meni dete u kolevci spava! Pogledam u najmlađeg sina, odnosno moj primerak, ali on ništa ne preduzima, nego skoro da se ponosi svojtom. Šta ću uđem u mizanscen onako smrkuta i ljuta, njima kanda ne bi jasno šta to meni bi odjedared, pa objasnim: “U mojoj kući gde mi jedinica spava niko se neće hvaliti oružjem, niti lupati pištoljima o sto. A vama junaci, ako se to ne sviđa, možete sve to kod svoje kuće. Ili da se odmah sada lepo i fino razoružate u predsoblju, ostavite svoje pištoljčine gore u plakar, i vratite se mirno za astal u demilitarizovanu zonu!” Ne znam da li su me u mrtvoj tišini gledali oko pola sata ili pola minuta. Svi zinuli ko peševi kao da sam ovo ja luda a ne oni. Najzad poustajaše, pogledaše se, pa tiho i pristojno odnesoše pucaljke u predsoblje. “Bogomi, svaka čast, snajka.” – reče pomirljivo svekar, čime pokaza kako treba i sinčine da se ponašaju. I tako bi, kao da se ništa nije desilo.
Nakon ne znam koliko vremena sretnem jednog našeg velikog i dragog prijatelja, najmirnijeg čoveka koga znam, sportistu, karatistu, inženjera ne znam čega, ali takođe Crnogorca. Pričam mu ovu priču, zaključujem sa divljenjem da je on poslednji nenaoružani Crnogorac kojega ja poznajem, a njegova se devojka (ili mu je već bila žena) dvosmisleno smeška. Na rastanku, zagrlismo se srdačno, a ja osetim i kod njega pištolj pod sakoom i mantilom. Ogroman! – “O jebo te Bog! Ne mogu da verujem!” ciknem sasvim netaktično, uostalom da se ne lažemo nikad nisam ni bila taktična, a on se stidljivo smeška i kaže: “Izvini Glorija, znaš da ja ne bih, ali naslijedio sam od oca, a ne smijem da ga ostavim kod kuće, da mi ga neko ne ukrade. Pa šta ću ako ubije nekoga mojim pištoljem?” Eh!