<<

 

 

CIRKUS U PAKLU

 

 

 

Zahar Prilepin
OBITELJ
roman
prevela: Radmila Mečanin
izdavač:
Samizdat B92, Beograd
(tiraž nisam našla)
 

         Čitajući Autorovu reč na početku knjige pomislićete da se zbilja radi o obitelji, koja počinje od pradede Zahara što je robijao u logoru Sokolovke. A Obitelj je zapravo 7500 kažnjenika koji robijaju u bivšem manastiru, na ostrvu u Belom moru, gde je još Katarina Velika deportovala grešnike... ali Sokolovku su tek boljševici „usavršili“ u gadnu mašinu za mlevenje tela i duša logoraša. Mada ni monasi svojevremeno nisu uživali na tom hladnom kraju sveta.

Seljak Zahar je samo izvor priče o Artjomu Burijanovu, oceubici zbog čije je drskosti Zahar odležao u podzemnoj samici. Artjom mu je tu nesreću kasnije „otplatio“ javivši se dobrovoljno za streljanje umesto Zahara.

Mladi i lepi Artjom je zatočen jer je ubio oca koga je obožavao. Zbog razočarenja i stida, u manijakalnom afektu, kada ga je, vrativši se iznenada s majkom i bratom iz dače, zatekao golog sa neznanom ženom. „Ubio sam oca zbog golotinje.“ kazaće islednici Galini negde na trećini romana. A posle još 350 strana on će sanjati golog Boga, svestan da je to simbol oca.

(Kod starih Grka i Rimljana bogovi su bili često golišavi, mladi i lepi, a matori, ružni i zabrađeni su postali tek kod starih Jevreja i Hrišćana. Jer mračni monoteisti znaju da je i stid samo oblik straha, pa vladaju ljudskim dušama ne samo uz pomoć straha nego i uz pomoć stida. Sudeći po tome koliko se postideo i zgadio očeve golotinje, Artjom je ipak Hrišćanin, mada veruje da nije. I mada su ga ti „milosrdni“ Hrišćani surovo linčovali kad je izgrebao ikonu tokom njihovog histeričnog javnog pokajanja i „slovenske katarze“. To u crkvi što je bila prenamenjena u najodvratniji kazneni logor iz koga se retko izlazi živ. Artjom misli: „Bog postoji, ali mu naša vera nije potrebna.“)

Seljak Zahar je pak divljački prebio nekog opunomoćenika, za šta je osuđen, ali zbog mlaćenja žene, a ni posle kad je pobio sve svoje životinje, da ih ne bi „podruštvovljavali“ nije kažnjavan. Zato što se tada ništa što se dešavalo u porodici nije smatralo nasiljem, a ni društva za zaštitu životinja još nisu postojala. Sa te tačke gledišta, sasvim je opravdano što se roman o „unutrašnjim“ divljaštvima, prebijanju, sakaćenju i teroru zove - Obitelj. Osim toga, obitelj ti je uvek data, ne biraš je, baš kao ni logoraše-sapatnike.

Oko 1000 robijaša su bivši crvenoarmejci, ili čekisti (svaki sedmi) tj. bivši ratnici koji nisu shvatili da je rat prošao i da se više ne može ubijati kakogod ti naiđe. Tačnije, ne može svako! Mogu, npr. komandanti logora Ejhmanis i njegovi naslednici, Nogrev, Frankelj...

Neka prestonička državna komisija otkrila je da među robijašima ima užasno puno patoloških tipova, manijaka, sadista i drugih ludaka, što je meni prilično logično s obzirom o kakvoj se instituciji radi. I neko normalan ko je tamo doveden zabunom, ili nevin, lako bi i brzo pukao u takvoj sredini. Čak možda još brže nego agresivci. U takvom ružnom okruženju ni plaćenom stražaru nije neobično da „fijukne“ pogotovo što je naoružan, dakle jači, pa mu se može... Alkohol takođe možemo smatrati krivcem... E sad, da li je ta komisija (čiji su zaključci bili dostupni piscu) imala zadatak da objasni ili možda čak donekle opravda zverstva što su vršena u SLON-u, ne znam, ali ne sumnjam

             (Pošto se od Staljinove smrti, a pogotovo od pada Berlinskog zida piše i tvrdi da je Staljin pobio isto toliko ljudi koliko i Hitler i da su im logori bili vrlo slični, važno je obratiti pažnju na činjenicu, da su u SLON-u kažnjenici, ljudi kojima je kako-tako ipak suđeno, koji su počinili grozna krivična dela. A kod Hitlera su čitava sela, delovi gradova kao Varšavski Geto, beogradski Dorćol, cele porodice i plemena, dakle ljudi uglavnom obični koji nisu ništa zgrešili nego su zatvoreni i ubijani samo zbog svoje nacije i vere.
              Ako je tačna statistika da su oko 2% ljudske populacije potencijalne ubice, onda su u Gulazima, mnogi robijaši iz tih 2% populacije, dok su u svim fašističkim logorima zatvarani i tamanjeni obični ljudi i deca iz onih 98% populacije koji nisu potencijalne ubice. To je bitna razlika!

           U normalnim društvima 90% svih krivičnih dela čine muškarci pa shodno tome i u zatvorima ih je oko 90%. U hitlerovim logorima bilo je podjednako mnogo žena i dece. I to je bitna razlika! Po socijalističkim logorima nema soba sa cipelicama spaljene dece, kao u Dahau ili Aušvicu. Osim toga, ogromni SSSR imao je puno stanovnika od kojih su mnogi tokom Prvog svetskog i građanskog rata, tokom revolucije, izgubili razum, podivljali, poludeli. Takav posttraumatski sindroma ne leči se ni danas ni lako ni uspešno.
           Kažnjenici nisu u Gulag zatvarani sa porodicama, zbog druge vere ili nacije, ali zbog drugačijeg političkog mišljenja, na žalost, jesu. No takva je lakoma borba za vlast! Da su pobedili Belogardejci oni bi isto ovako surovo ubijali Crvenoarmejce. Na žalost!
           Jevreji, a pogotovo Romi, nisu se nikada borili za vlast sa nemačkim fašistima. Nikada, ni pet minuta, pa su ipak bezdušno i sistematski tamanjeni. Srbi su im bar dali izgovor. Oni uvek pruže izgovor svakome ko je voljan da ih pobije...
            Često se na Zapadu navodi primer Krimskih Tatara koji su posle Druge svetske otimačine iseljavani masovno u Sibir, ali se ne pominje uzrok. Tj. to da su Krimski Tatari od 1943. ratovali, kao plaćenici za Hitlera, a raseljavanje njihovih porodica je naređeno, navodno, radi prevencije emigracije. Porodicama je dozvoljeno da se vrate kući, tek kad je Ukrajinac Hruščov poklonio Krim Ukrajini. Zamršena je istorija! Teško je verovati!)

Aktivnih Crvenoarmejaca, stražara, u SLON-u je zapravo vrlo malo. Sve poslove od dežurnih po barakama, do rukovodilaca proizvodnje pa do naučnika i umetnika, čak i sportista, drže kaeri ( KR kontrarevolucionari, aristokrate i intelektualci, jer su oni obrazovani, a plebejci-crvenoarmejci, obično nisu). Neki kaeri smatraju da je ovo idealan put da se od boljševika mirno i pametno preotme sva moć. Posle će vladina komisija otkriti da je u logoru postojala lukavo organizovana sabotaža zbog koje su radni rezultati bili katastrofalni i zbog koje su mnogi proizvodi sa kopna vraćani nazad na ostrvo. U isto vreme logoraši- radnici su jezivo mučeni teranjem da postižu udarnične rezultate i ostvare nerealne norme. Za to su mrzeli - boljševike.

          Da. I ovo može izgledati kao pokušaj opravdavanja, ali ipak, utešna je činjenica da su Vladine Komisije uopšte postojale i da su dolazile tamo na kraj sveta. Mada ova, koja se pojavljuje pred sam kraj romana i pravedno raščišćava situaciju, pomalo deluje kao „deus ex machina“ u dramaturgiji.

SLON-om u suštini vlada životinjski strah od batina, od gladi i zime, strah za goli bedni život, patološki strah koji je logorski sistem, uz pomoć raznih sadista i manijaka sa životinjskim instiktima, usadio kažnjenicima. (Danas državne vlasti usađuju sličan strah svojim građanima elegantnije i puno sofisticiranije, putem medija, ali sa istim ciljem - postizanja konsternirane poslušnosti.)

Logor posebne namene SLON funkcioniše kao država. Ima svoj teatar za 500 gledalaca (sic!), radio stanicu, novac, bolnicu sa 28 lekara (po jedan na svakih 268 logoraša, 4 puta više nego danas kod nas) ima novine, lokalni jezik (besprizorni - maloletnici, kaeri smo već rekli, leopardi - bosonogi bez cipela, tasteri-doušnici itd) ima i precizan socijalni zakon po kome „jači-kvači“ što kaže narod. „Ljudi se dele na opasne i ostale.“ misli Artjom.

Opasni su pre svega kriminalci koji se drže zajedno, napadaju samo u čoporima i otimaju sve što se oteti može, a ne trpe nikakvo suprotstavljanje. Impulsivni, mladi i snažni individualista, Artjom, zamerio se upravo njima jer je izmlatio nekog Ćelu zbog čega mu ovaj traži sve pakete koji će mu ikad stići od majke. Ostali logoraši ga vrbuju za svoje grupe ali on se ne priključuje, te ostaje sam i nezaštićen. Opasni su i gospodari logora, jasno.

Među desetinama, ili stotinama muških likova ima samo jedna žena Galina, Galja čekistkinja u Informacionom odelenju i povremena ljubavnica (kurva, kažu logoraši) Fjodora Ejhmanisa. (Oni su bili saborci i saradnici još u  čuvenom vozu Lava Trockog...) Tu su još dve majke posetiteljke, žrtve sudbina svojih sinova, međusobno sasvim slične, ali one su statisti i u svojim životima a kamoli u muškom romanu. Pojavljuje se i prostitutka u kratkoj epizodi. I avanturistkinja na moru, sa bolesnim mužem, koje će spasiti Galja i Artjom, a proglasiće ih špijunima (Galja) - da bi spasili sebe.

(Ako neka devojka želi da razume muškarce, to će joj ova galerija muškarčina i muškarčića sigurno omogućiti. Tačnije: moći će da shvati - da muškarci - nisu shvatljivi uopšte. Osim ako ih proučavate kao i sve ostale životinje, testosteronce, sisare.)

Čekistkinja Galina uzela je lepog Artjoma sebi za ljubavnika, kao osvetu bivšem švaleru Ejhmanisu za njegove švalerke-kaerke po saunama. Oni se otimaju za Artjoma kao šumski vilenjaci Oberon i Titanija za Vratila, kod Šekspira, ma kako vama bizarna izgledala ova moja asocijacija. Jedino što Ejhmanis nije baš pretvorio Artjoma u magarca... mada ga je možda čak i pretvorio? U svakom slučaju mladić se nađe „Blizu cara, blizu smrti“ kako precizira ruska poslovica.

Životinjska strast između Artjoma i Galje prerašće skoro u ljubav ali inače pokazuje da i muškarce fascinira moć žene, kao i žene moć mužjaka. Tako smo valjda od prirode programirani, radi produženja vrste i opstanka gena, da se palimo na najjačeg i najopasnijeg? Pri pokušaju bekstva, na mračnom moru, kada Galja prvi put ispadne bespomoćna, nestaje i trag moguće ljubavi među njima. To što će se on kasnije „prilikom“ odbrojavanja javiti da bude streljan umesto Zahara, nije zato što je i Galja bila ubrojana, nego što se Artjomu više ne živi, a i vratio bi dug Zaharu....

Mnogobrojni i najrazličitiji kažnjenici od sestrosilovatelja, ljudoždera (koji je probao „ljudetinu“) raznovrsnih ubica, pljačkaša, prevaranata, preko poljskih i ruskih plemića, te najrazličitijih „političkih“ pa sve do meksičkog ambasadora u Turskoj koji se drznuo da dođe u tazbinu, u Gruziju (žena mu je gruzijska princeza) gde su oboje uhapšeni kao špijuni, pa dvojica Induskih crtača, koji ne znaju ruski ali su ipak osuđeni kao špijuni, Kinez, par Čečena, sportisti-studenti-teroristi, glumac-kokainist, prostitutke (koje prodaju makro kriminalac i - monah, svakom treba dati po rublju). Tu su i naučnici, pesnici, kockari, novinari, džeparoši... itd. Svi uglavnom misle da su stigli u pakao, ali neko precizira da su zapravo stigli u cirkus u paklu.  

Sve to liči na jeziva platna Brojgela i Boša...

Užasno teške i odvratne priče o tome kakve su ljudi zveri i bednici ne bi se mogle čitati da autor nije tako vanserijski darovit i duhovit. Kad se pred kraj romana, Artjom nađe u istoj ćeliji sa nekolicinom svojih bivših dželata i zlotvora, koji su ga prebijali i mučili, taman pomisli da „pravda ipak postoji“ a zatim shvati da će ih sve streljati i baciti u istu raku, pa kaže sebi:   - „Šta? Imaćemo zajedničke crve?“

Ima i nekoliko pikantnih detalja. Npr. parobrod koji jedini dolazi na ostrvo (sedmično, ako sam dobro zapamtila) zove se Gleb Boki, po živom čoveku, komandantu svih logora Gulaga. Dakle ni naš izum da se avioni zovu po živim ljudima nije uopšte originalan. Kad ispadnem budala, mene teši ako sam bila barem originalna, ali moćnici valjda ne vide kad ispadnu budale!?Ili je ovo možda samo logoraški nadimak za brod? Pa sam ispala glupson?

Prilepin ima novog, većeg izdavača u Srbiji. Obitelj je izdao Samizdat B92, što se vidi na prvi pogled, po boljem dizajnu, bolje odabranim citatima na poleđini knjige, koji o romanu govore tačno, lucidno i nadahnuto.

Lično bih više volela da je roman odštampan u dva toma, kad već ima Prvu i Drugu knjigu, od po 350 strana. Ovakve pretile knjižurine imaju lošu naviku da me pokušavaju ubiti ako samo malo zadremam. Jer čitam ležeći. Sreća što su u mekom povezu pa im pokušaj ne uspeva (zadnji kome je to zamalo uspelo bio je Ljosin Rat za smak sveta.... Mada, ne bi bilo loše za biografiju „u x-toj godini ubio ju je mladi ruski pesnik-ratnik na 366 strani svog velikog romana...“ Zvuči puno otmenije nego: „...umrla u potrošačkoj američkoj peleni, u staračkom domu „Predsednici Srbije“. Jel'da?)

Na ovoj knjizi su, kao što je red, radili i lektor i korektor (kojima nisu pomenuta imena). Radila je i urednica, te je knjiga uređena. Fusnote su (najzad!) informativne i na mestu.

Radmila Mečanin, koja je i ovo prevela, ipak i dalje ne odustaje od nepostojećih glagolskih oblika „zaspivati“ i „smučavati se“, a dodala je i „čaditi“ što joj izgleda znači da nešto tinja i dimi. Tj. gori slabo i čađavo. Nisam našla tu reč u rečniku srpskog jezika. Daču je prevela kao vikendicu mada u vreme radnje romana vikendi nisu još ni promovisani, bar ne u Rusiji koja tada nije bila ni malo anglofilna. Čitaoci ruske klasike znaju da je dača letnjikovac. Kao „dukserica“ je prevela nešto za šta posle kaže da je „ipak bundica“! A dukserica je gornji deo trenerke, od pamuka ili sličnog materijala... Nije bundica, kao što mačići nisu mačad.

          Zatim, u srpskom jeziku se miris „čuje“ samo u vicevima o Muji i Hasi (npr. - Kak'e su ti to stereo ćarape? Jednu baciš u kujni a drugu u sobi i obje ti se ćuju!). U književnom jeziku, mirisi se ne čuju, nego se osećaju, nanjuše, mirišu, zamirišu... A čuju se trube! (I ja sam cepidlaka!)

Izgleda da sam najzad ukapirala da prevodioce više ne angažuju izdavači, nego naprotiv, prevodioci plasiraju pisca i traže izdavače. Ako je tako, onda sam ipak zahvalna gđi Mečanin što nam je plasirala Prilepina.

Roman Obitelj je 2014 i 2015 dobio četiri velike ruske književne nagrade, a nedavno i prvu međunarodnu Andrićevu nagradu, u Andrić gradu, kod Kusturice. Kad ga već pomenuh, možda bi Emir umeo da snimi film po ovom romanu? Sa ruskim i našim glumcima. Rado bih to gledala! (Kud mi, budali, ovo pade na pamet, sad ću celu noć da sanjam glumačku podelu!)

Pročitala sam na desetine romana o strahotama socijalističkih logora i zatvora (uključujući i Goli otok) a samo 2 tanušne knjižice o nemačkim i ostalim fašističkim logorima. SF roman„Klanica 5“ Kurta Vonegata gde piše o američkim (ili engleskim?) pilotima koji su u nemačkom logoru imali konforan tretman i dobijali desetostruko sledovanje od Crvenog krsta, ali ipak su prokopali tunel za beg. Iz tunela pak izađoše među ruske kosture koje ubijaju glađu... Čitala sam ga sedamdesetih godina prošloga veka. Kad su nedavno ponovo objavljeni Vinegatovi romani preskočena je ta Klanica. Slučajno? Drugoj knjizi sam zaboravila autora, opet neki nemački pa američki Jevrejin (kao i Vonegat, ako se ne varam). Bio je psihijatar. Preživeo je konclogor. Kad je posle rata pričao Amerikancima o grozotama Dahaua (ili Aušvica?) svi su ga pitali: Zašto se niste ubili? pa je tako nazvao svoju knjigu. To je psihijatrijska studija ili teza o tome da kad čoveku ostane još samo goli život, on više nema ni suicidalni impuls. Može biti da paranoišem, ali ipak verujem da je i ova disproporcija u broju objavljenih knjiga na dve tragične civilizacijske teme zapravo deo stalnog medijskog rata između Zapada i Istoka  gde Zapad napada. Ili je Hitlerove lagere preživelo mnogo manje ljudi nego Staljinove?

            Dok ustaški Jasenovac dobije svog Prilepina, od 750 000 pobijenih Srba Jevreja i Roma, ostaće možda samo 7 500. Već sad ih je 75 000. Umetnici moraju da se bave istinama, jer se istorija bavi podržavanjem aktuelnih politika. Tako da se više ne može reći da je učiteljica. Možda seksualna instruktorka?

Ako sam dobro brojala, nema više od 50 velikih svetskih pisaca čijih sam knjiga pročitala više od 5-6 komada, ali sam samo Prilepina čitala u cugu, za par nedelja. Od Dostojevskog, Čehova, Andrića, Šeksipra, Pekića, Bela, Markesa, Rolana, Ljose, Akunjina itd. pročitala sam i više od 6 tomova ali sam ih čitala godinama ili čak decenijama.

Ne kažem da je Prilepin bolji od njih, ali probajte da čitate Šekspira u dahu i videćete da nije lako. Nije ni Prilepina, ali vredi.

Jedino me nervira što je klasik punu 41 godinu mlađi od mene. Nije me toliko iznerviralo ni kad sam se bućnula u jezero Zaovine, koje je upola mlađe...