ODMARALIŠTA

 

Osim što si čak i zlatne zube mogao da dobiješ preko svog ili porodičnog zdravstvenog osiguranja, baš isto kao i banjsko lečenje ili važne naočari i svašta još, u “mračnom socijalizmu” su postojala i razna odmarališta. Mislim da mlađi nemaju pojma šta je to Odmaralište, mada i samo ime jasno kaže da su to neka mesta za odmaranje. Kao sedmogodišnju klinku poslali su me lekari u odmaralište Crvenog križa u Split, na neki oporavak. Još je vladao strah od tuberkuloze. To je bio horor! Putovali smo vagonima treće klase celu noć klimajući se na drvenim sedištima od Vinkovaca do Splita. Sećam se da je smeštaj bio ok, a od klope sam volela samo neki crvenkasti trokut sir, ostalo je bilo baš bljak. Dobro je bilo što sam mogla da menjam i mleko i hleb i viršle i sve za taj sir, pa sam jela samo njega. Znam i da sam se jedne noći upiškila u krevet, pa me bilo sram da priznam, nego sam spavala na upišanoj plahti…
Drugi put je ujna Jelka koja je radila u Sindikatu sredila letovanje za njenu kćer Goru i mene u Supetru na Braču. Zakasnili smo bili na voz od Gaboša do Vinkovaca, pa smo ispašačile prugom nekih 15 ili 5 km, mama, teta Zlata, Gora i ja. Jedva stigosmo na voz, za Split. Opet oni drveni vagoni, plus povraćanje sa brodića do Brača. Jebeš letovanje! Još mi Gora, kao starija sestra, stalno nešto prigovarala i srala…
Posle je bilo mnogo lakše. Sve bolje i veće firme imale su svoja odmarališta ali ih, naravno nisu imali ni kazališta ni pozorišta, pa po tome ja ne bih ni videla nikakvo sindikalno odmaralište a ovog sećanja uopšte ne bi ni bilo. Ali sam ih ipak videla. Jedno je bilo u Kraljevici, blizu Crikvenice i pripadalo je Jugoslovenskoj železnici. Sastojalo se od malenih drvenih bungalovčića, veličine voznog kupea, sa po dva ležajčića, na svakoj strani, i onom policom gore za prtljag. Ispred je bila mini terasica, baš kao na krajevima vagona sa početka XX veka. To se neko maštovito dosetio da će se železničari ziher najbolje osećati u kupeima…Sve to je bilo na plaži, a tuševi i zajedničke klonje isto su bili tu negde. Ne sećam se gde smo i šta klopali, ali kuvali nismo. Ali se sećam da smo jednom otišli u Crikvenicu i kupili prvi sladoled na štapiću, preliven čokoladom. Naš Goranac u Osijeku imao je mnogo ukusniji sladoled, ali kugle pa još u fišek, a ovo je bilo novo, iz sanduka. Mi smo tu dospeli preko tetka Ante koji je bio šef stanice u Kapeli. On i teta Mara nisu hteli na more jer su imali baštu koja je zahtevala rad i maštu, a kćer su hteli da pošalju. Naravno ne samu, jer joj je bilo trinaestak godina, pa su pozvali moje roditelje da odvedu nju i mene, na to letovanje. I eto, odosmo. 10 ili 15 dana ne sećam se, ali slabo su nas vadili iz vode. U takvom nikakvom smeštaju si najopušteniji, nekako sve može… Kao gimnazijalka išla sam sa prijateljicom Blankom, par puta, u neko jevrejsko odmaralište u Velikom Zatonu kod Dubrovnika. Umesto njene sestre Nataše. Beše to oronula jednospratnica sa ogromnom sobama sa po 20 ili 30 kreveta na sprat... Imali su časove hebrejskog i neke političke kao diskusije gde se postavljalo pitanje šta treba da se radi ako zarate Jugoslavija i Izrael. Tu sam prvi put u životu videla pretilu, predebelu devojku, čiji su roditelji zamalo umrli od gladi u Aušvicu, pa su nju hranili tako da nikad ne umre od gladi. Pošto završih fakultet, išla sam sa jednim dilberom u odmaralište SUP-a u Bečiće. Njegov je burazer tamo radio, mislim u DB, pa nam je to sredio. To je bio ozbiljan hotel. Sve novo i cakum pakum, sobe sa kupatilom i terasom, sa pogledom na more, klopa alakart, baš izvanredna, a cena neverovatna! Bilo nas je sramota na recepciji, jer je bakšiš koji smo im ostavili bio jedno deset puta veći od same cene (participacija se to zvalo) boravka i klope. Istina. Jeste. Bila je to milicijska država, ali je ta milicija, osim vlasti čuvala i narod.

 

 

 

 

                     <<