Jutros mi je Tomislav Magi, poslao u inbox plakat predstave ILI-ILI (Do smrti ili do svatova), koju smo radili sa Bodom Ninkovićem u Buhi. Ne znam tačno kad, ali bilo je to negde oko bombardovanja. Tada su praktično svi koji su se ikako bavili politikom bili negde na vlasti. Neko u saveznoj državi SRCG, neko u Srbiji ili CG, neko u Beogradu ili u drugim gradovima, ili pak po opštinama. Država se rapidno raspadala na očigled svih nas, a oni su se samo otimali za vlast ko besni kerovi za masno ćebe i svi su krivili „one druge“. Jedni su tvrdili da rata na Kosovu nema uopšte, a drugi pak da košta 1 000 000 maraka (ili evra?) dnevno. Odovud blokada „međunarodne zajednice“ (to su neki tajni svetski moćnici koji manipulišu javnim mnenjem i ostalim oružjima medijskog rata) a odonud „ničim izazvane sankcije“!!! Odasvud jebe lud zbunjenog, a mi svi zbunjeni! Vreme idealno za satiru i ni za šta drugo! Gledamo vesti kao blesavi i postajemo - sve blesaviji i sve zbunjeniji. Samim tim i sve jebeniji, da se kulturno izrazim... inače je to bilo najsurovije silovanje naroda.

Odlučim da se malo polečim satirom, to pomaže da manje fijukneš, sednem i napišem tekst „Opozicija, to sam ja“ sa namerom da ga pošaljem u „Ošišani jež“. Neki politički program gde ja, kao jedina opozicija svima koji su na vlasti predlažem izlazak iz krize. Npr tako što ćemo ukinuti turizam (koga nije ni bilo) i uvesti AVANTURIZAM. Jer turisti su plašljivi ziheraši, i siromašni, a avanturisti su lovarni, samo im ime kaže, hrabri... njima je što gore, to bolje! Obožavali bi da spavaju po srpskim bolnicama bez grejanja i lekova. Mogli bi ilegalno prelaziti Bugarsku granicu dok ih vodiči čekaju na Mađarskoj, kod Kelebije. Pa surfovati kroz svakodnevne demonstracije i lepo da popiju fine batine. Samo ako su žene, kao ono radnice iz Pamučnog kombinata... Raspišem se za više meseci zatvora, ali se tada satiričarima niko nije bavio. Kakav verbalni delikt, mogao si da kenjaš šta oćeš, a oni ništa. Ok, malo me zagube u knjizi državljana pa nit' ga imam da dobijem pasoš, nit' ga nemam pa da ga zatražim.

Da ne dužim, pokušam tu skribomaniju da pošaljem u Jež faksom, al' ono neće da ode. Nismo tada još imali internet, a faks malo 'oće više neće. Dal' zato što u Ježu nema papira, ili zato što mi nemamo plaćene telefonske račune? Mene stis'o neki pos'o, pa ostavim te papire kraj faksa u marketingu i navalim na crnu operativu.

U neko doba dolazi Boda, kaže bio je u marketingu, čekao Ršuma, pa slučajno pročitao moj tekst kraj faksa, i evo svratio da me priupita bi li ja njemu dopisala još malo, pa da napravimo monodramu. To „malo“ značilo je da treba da dopišem još 4 petine teksta. Šesnaestak strana. Duševna 'rana za skribomana! Da li sam ostala to isto popodne ili tek sutradan, uglavnom smislim lika Živorada Gvozdenovića, zvanog Gvozden, kome je pre par godina pobegla trudna devojka sa kojom je živeo. On je dugo tražio pa otkrio da živi na 5-om spratu jednog od solitera na NBG. Npr. u Šest kaplara. Uz'o čovek biciklo, suvu hranu i gitaru pa došao pod njene pendžere da joj peva serenade do smrti ili do svatova. Tj. da „štrajkuje pesmom“, ko što neki štrajkuju glađu. Pošto za štrajk glađu on nema talenta. Zanemario, jadan, zlu činjenicu da su iznad parkića, gde se on smestio na neodređeno vreme, pendžeri još množine ljudi iz najmanje sedam sela. Iza tih pendžera žive mahom naoružani nemuzikalni kaplari... koji će ga zbog njegove lirike i muzike prvo gađati đubretom, a posle i konkretnim projektilima. Dok se sprema, i između pesama, Gvozden ćaska sa raznim svetom koji tu sedi ili prolazi, ili divani sa mačkom koja se otima sa penzosima za kontejnerski meni... Onda malo peva, pa ponovo ćaska, čekajući da Zlata siđe... ali ona ne silazi... Pevaće sve dok odozgo ne počne baražna vatra, na koju mora da se odgovori. Kojom „prilikom“ slučajno pogodi nekoga agresora... i ne moram više da pričam, shvatili ste o čemu je reč.

Ne sećam se da li sam inicijalne 4 strane ikada poslala u Jež, ali mi je neko, puno kasnije, pričao da je tekstić Opozicija to sam ja, mesecima bio hitić na intenetu... dok ni mi u Buhi, ni ja kod kuće nisam imala konekciju.

Monodrame se obično rade dugo i ekstenzivno (da legnu). Mi napravismo brzo i intenzivno i ona, normalno, ne legne. Držala se na Bodinom šarmu i daru za improvizaciju, gde je umeo da zastrani i 15 (umesto 3) minuta priča o kiselenju kupusa.

Imali smo samo 11 proba. Boda je zakasnio na 10, ja na jednu ali je mene na prelaženju trga (koji danas zovemo Ćelavi trg!) srelo bar 5 ljudi i panično me opomenulo - „Požuri, čeka te Boda!“... pa dok sam ja svakoga poslala kuda treba, zakasnim još malkice. Jedared je Boda toliko zakasnio da bih ga bila izmlatila samo da nije bio za glavu viši i 50 kg teži od mene, što je veliki presedan! Imao je tada, mislim oko 130 kg, a hodao je i skakao i plesao meko kao onaj meca Balu iz Knjige o džungli.

Kostim smo mu kupovali u radnji za debeljuce u Brankovoj ulici. Tamo su nam pokazali farmerke jednog čuvenog glumca, u čiju je levu nogavicu ušao Boda glatko a u desnu ja i bila mi je baš komotna. Mnogo ja, brate, digresiram ovde!

Dakle igrao je, osim kod kuće, na dva festivala. U Zemunu na FMIP-u u velikoj sali Madlenijanuma (ili je još bilo Narodno?) i nije pobedio što mu do danas nisam oprostila. Vadio se na +38 stepeni i na to što je pre predstave popio viski umesto votke, što sam bila izričito zabranila! Mislim viski.

Išli smo i na Festival glumca u Nikšić. Avionom. U dve kineske krmače potrpali smo svu rekvizitu. Leš Admirala, ne sećam se ko mu dade to ime, tj. onoga koga će Gvozden pogoditi u baražnoj vatri, pa će isti ostati da se ljulja viseći sa svoje terase (vidi sliku). Tu je bilo i đubre kojim ga gađaju nemuzikalni stanari, ko da traži đubre po Nikšiću, pa roze noša kojom ga pogode u glavu (ali uvek bi rekviziter promašio, mislim da ga je Buda podmitio) i naravno poštolj kojim će, na kraju, Gvozden smaknuti Admirala.

Jedna se krmača raspala i iz nje su dramatično virile Admiralova noga u čizmi i ćelava glava, ali to niko nije primetio, osim jednog deteta koje je sa tatom čekalo prtljag. Siroto dete cimalo je tatu uporno, ali se ovaj nije dao omesti u razgovoru.

Aerodromski policajci su se odmah zakačili za pištolj koji je sevnuo na skeneru. Te odakle vam, te čiji je, te jeste vi ludi. Te gde su nam dozvole i papiri, jesmo li normalni, oćemo li malo u zatvor.

Boda i ja se raskokodakasmo ko nenormalni, te to je rekvizita, te ne možemo u zatvor imamo predstavu, te jes ti čoveče ikad bio u teatru (ovaj kaže: - Nisam lud!). Slobodan Popović, fini stidljivi čovek, naš inspicijent i moje dete, napraviše se da ne poznaju ove dve budale što se svađaju sa pandurima po aerodromima, a Srđan Cvetković naš električar stoji malo dalje i smeje se kao stranac. Ponavljam, pištolj, bez obarača, im je smetao, ali leš Admirala nisu primetili. Nota bene! Prođosmo nekako.

Predstava je igrana, na otvorenom, u dvorištu Doma JNA, koje samo zid deli od avlije Milicije (ili je već bila Policija, ne znam). Na tom zidu je sedeo inspicijent Sloba, i vršio svoju i funkciju rekvizitera (koji je gađao Gvozdena đubretom). U nošu je stavio malo vode da igra pišaćku i lepo je pogodio glumca kao što treba, ali se ovaj naljutio i vratio mu nošu! Njega je promašio, ali je preko zidića pogodio pandura, na straži, te smo otud čuli nepredviđeni zvučni efekat: - Pucaću, sve vam jebem! - što je predstavu podiglo na jedan sasvim novi nivo... Već su bili jako zategnuti odnosi između JNA i CG Policije, pričalo se da je „Đoko do'šo u Pljevlja sa tenkovima... i da neće puštit...“

Zato sam ja sve sa detetom. posle predstave, išla da se izvinjavam policiji. Ne znam da li bi nas pustili u hotel da se nije ispostavilo kako je momak koji je, još kao student u BG, bio obezbeđenje u Pozorištu Dvorištu! postao u međuvremenu visoki policijski funcioner! Mislila sam da je Šef Policije u Nikšiću, ali se on još više popeo... Kako ga pomenuh, tako nas otpratiše u hotel, a čoek svrati šjutra na kavu.

Tako smo se iz Nikšića vratili netaknuti, i normalno, bez nagrade.