Zahar Prilepin
OSMICA
priče
prevela: Radmila Mečanin
izdavač: Draslar partner
Beograd, 2013.
tiraž: 1000
 

“Osam priča u tradiciji proze Zahara Prilepina - likovi nastavljaju stremljenja njegovih ranijih junaka, Drski i neustrašivi u toj… težnji, oni po svaku cenu postižu rezultat, ali to je uvek - drugo lice istine kojoj su težili, naličje koje nisu imali u vidu.”

Piše, nepotpisano,  na zadnjoj korici knjige. Ko li piše ove “reklame” demagoškim jezikom političara, koji ič ne podseća na pismenost? Ili je ova knjiga greškom ukoričena u tuđe korice sa kojima nema baš nikakve veze? Ili reklamoautor nije pročitao priče? Jer u njima, baš kao ni u ostalima koje sam do sada progutala, nema likova koji streme “drski i neustrašivi…da se iz najplemenitijih pobuda dočepaju pravde i istine”. Kao što nema ni “junaka” nego su svi listom antijunaci i gubitnici. Tačnije, oni su kolateralna šteta prodora divljačkog neokolonijalizma i liberalnog kapitalizma u naivni svet socijale.

          Knjiga je vrlo zanimljiva i uopšte joj nije potrebna laž na koricama. Prilepinovi likovi streme ka votki i, ponekad, poneki, ka dodirivanju donjeg dela ženskog stomačića i niže. Jasno, iz najplemenitijih pobuda, ako se takvim pobudama smatra samoubilačko opijanje i testosteronske ulične tuče.

Vitjok, prva priča, je o dečaku iz sela koje se nalazi na pruzi Moskva-provincija. Prema ritmu vozova, koji tuda prolaze ali ne staju, traje život dečakove porodice. Jedanput kada voz stane, izbace iz njega putnike, da bi iz obližnje vojne baze, ukrcali vojsku za smirivanje nemira koji su počeli u Moskvi. Dečak “stremi” ka devojčici koju je jednom video u prolazećem vozu, a za istinu i pravdu još nije ni čuo. Priča je lepa, sa finom seoskom atmosferom, bez velikih događaja… dok se ne naslute iz Moskve.

          Osmica  je podugačka priča o četvorici pripadnika posebne državne, (vojne ili policijske, ne znam) jedinice, koji slučajno upadaju u gadnu tuču sa lokalnom testosteronskom narko bandom, sa kojom se nekoliko puta biju, i pobeđuju ih, ali ne na bazi “stremljenja za pravdom i istinom” već na bazi loše usmerenih muških hormona. (Tu mušku nesreću sa hormonima nisam razumela dok nisam odgledala mnogo dokumentaraca o životinjama i shvatila da su svi mužjaci na, a naročito sisari programirani za međusobne sukobe, da bi se selekcijom uklonili genetski inferiorci i da bi se razmnožili samo superiorni. Muškarce je, jadne, Bog ili Priroda na taj način prilično ojadio. Moramo biti zahvalne što nama nije ugrađeno da se bijemo za njih. Zato je u ljudskom društvu smišljen brak, da ga “bande neženja” ne bi rasturale u svakoj generaciji, mada je monogamni brak u prirodi ptičija institucija. A posle, ovako bez prirodne selekcije, rađa nas se em previše, em svakakvih, ali to nije deo ove teme.)    

Osmica je neki ruski auto - simbol, možda kao naš Stojadin, samo jači ali na žalost već prevaziđen od stranih kola kakva voze novi huligani. Bije se, pomenuta četvorka, sve dok ih ne pozove njihov glavni komandir, kome se žalio vođa bande, i ne zabrani im dalje tuče. Vlasnik Osmice, koji je inače lekarski sin, slučajno ipak zgazi vođu bande ali će mu ovaj, mrtav, ispasti pod točkove furgona. Otac, lekar, će sa kolegama srediti da se “doteraju” nalazi kao da su furgoni izgazili bandita, a doterana Osmica poslužiće za korupciju doterivača nalaza. Gde su “časna stremljenja”?

Priča je savršena za film, što se i pokazalo iste godine, ali ona govori, kao verovatno i film, o tome koliko su besni testosteronci naivni u odnosu na gospodare njihovih (kao i naših) sudbina. I, naravno, svedoči o tome da su muškarci čitav svet uredili po principu ulične bande. Bez stremljenja za pravdom i istinom. Zašto su stremljenja reklamokrati trebala na koricama?! Knjiga bi, bez njegove reklame, bila bolja, bar spolja. Unutra je sjajna.

U Osmici je posebno simpatična epizodica kad specijalci nailaze na grupu anarhista koja piše grafite. Postroje ih pa jednog pitaju kako se zove a on kaže: Sanjka… kao lik iz istoimenog romana. To je kao kad bi glumačka trupa u Snu letnje noći, negde u šumi, naletela na Hamleta… Slatko!

Lik koji priča priču, inače jedan od četvorice specijalaca, zacopan je u Glanjku (Aglaju, kao kći generala Jepančina u Idiotu, F. Dostojevskog), Ona je pak devojka vođe bande. Narator je čak i petljao nešto s njom. Citiram. “Ovoga puta izronjavajući (ili ipak izranjajući, a?) iz sna hladnih usta i vrelog stomaka odjednom sam s košmarnim mahnitim… čuđenjem shvatio kako je glupo to što se dešava između muškarca i žene. To je neshvatljiva nastranost! Oboje se svlače i iz sve snage se taru jedno o drugo, mestima koja su za to najnepogodnija, lako se prljaju i stalno su vlažna. I nastoje, da to rade što češće dok se ne istaru u starudiju. A zašto? Čemu sve to? …Bože moj, šta si s nama učinio?” Dakle? Hormoni!

Uzgred, bilo bi mnogo prihvatljivije da je na naslovnici dobar fotos tog auta Osmice, pa da vidimo o čemu se radi nego ova “kreacija” oko koje se dizajner možda naradio, ali ne znači i ne objašnjava ništa čitaocu.

Ljubav je priča vojnika kome se u 13-oj “pokvario organizam” gde mu je “procvala rjabina” čiji su plodovi pucali na sve strane, tj. bio je sav u gnojnim bubuljicama, pa je “curio sokom gnojem, sukrvicom”. Majka mu je bila očajna, a otac ga nije primećivao. Potpuno perfektna priča o gadnim nedaćama puberteta, kada hormoni probude sposobnosti za ljubav.

Nema baš nikakve veze sa “stremljenjima za pravdom”! Osim ako se pod pravdom ne podrazumeva da svi budemo lepi, srećni i baršunasti. Slažem se čak i da svi budemo mladi (nema veze što sam već bila)!

Saslušanje je priča o dvojici mokrica (što je lep prevodilački izraz za “upišance”) koje je uhapsila policija pod sumnjom da su ubili nekog pedera. Pošto ih (normalno i sasvim muški, misleći da su i oni pederi!) u “kabinetu” inspektor izmlati plastičnom flašom punom vode, potpuno im upropasti njihovo ionako bedno mladalačko samopouzdanje i samopoštovanje. Tako da se oni postide što su nevini dobili batine. Radi se, dakle o stidu žrtve toliko čestom u životu, a tako retkom u literaturi, a upravo to čini ovu priču novom i originalnom. Jedan će posle pokušati da se ubije. Drugi će stvarno malo i prestravljeno, a ne neustrašivo, stremiti ka poravdi i pokušaće da se osveti pandurskom skotu, ali neče uspeti u tome. Užasno realistična priča o osetljivosti mladića i o grubosti policije prema njima. Inspektor čak misli da nema ništa normalnije od tuče i nasilja, a njih smatra sirotim mokricama (jer nisu služili vojsku niti su navikli na batine, što nije “muški”).

(Muškarci obično ne shvataju da bi trebali biti zahvalni pederima što su pobegli iz bitaka za produženje vrste i smanjili konkurenciju, ali bolje da ne širim temu.)

Ovo je, kao što se brzo ispostavilo, bio odličan materijal za pozorišnu predstavu, čija tema sigurno nije “časno stremljenje” nego odvratna, bahata greška i greh siledžije iz policije. Koji će čak pokušati da se “izvadi” plativši dečkima buljuk kurvi u parnom kupatilu. Što će ih dodatno frustrirati.

          “Drski i neustrašivi u toj svojoj težnji, oni po svaku cenu postižu rezultat.” Piše još na koricama. Iako, niko u ovoj knjizi ne postiže rezultate, kao što uopšte nema neustrašivih. Ima, naravno bahatih budala, ali neustrašivih nema.

Zato što Prilepin zapravo piše o zbunjenosti i beznađu prelaska, u novi, još suroviji kapitalizam. Ili banditizam? Ili gangsterizam?

          Ogloblja je priča o propalom muzičaru, ispričana iz ugla njegovog poštovaoca, studenta i pesnika, sa kojim je, kasnije delio izvesnu Radu… Nema neustrašivosti, volje, ni težnji, ni rezultata. Samo propadanje.

          Want Wine, priča o trojici ex SSSR pisaca, Kavkascu, Moldavcu i Rusu koji su došli na sajam knjiga u neku (arapsku?) zemlju gde je alkohol zabranjen a oni neustrašivo loču. Neustrašivo, jer bi ih to moglo koštati više godina robije, ne u težnji za pravednim pijanstvom. Najzanimljiviji je opis egzotične Palestinke sa adamovom jabučicom, neprirodno velikim špicastim grudima i jezikom kojim bi se mogli polizati vučići. Ili vuk. Obaška je slatko što pisci iz svoje post-soc naivnosti ne kapiraju da se radi o trandži.

          Šuma zatvara krug. Ponovo se događa na selu, iz vizure dečaka koga je otac doveo na izlet. Ovde je apsolutno divan opis očevih sposobnosti i oca kakvog bi svako poželeo. Oca kakav je bio moj. Ali ni ovi ne streme da se iz najplemenitijih pobuda dočepaju pravde i istine. Nego, da se dočepaju skrovišta, jer je dok su se spuštali niz reku, pao mrak i hladovina koja ima zle namere. Otac ih na kraju sve spasava u borbi za opstanak, a jok za pravdu. Taj otac, Zahar, je jedini heroj u svim ovim pričama. Opis tog oca, sa stanovišta sina, je jedan od najboljih opisa, najboljih očeva u literaturi.

          Zašto sam se ovoliko okomila na kratki glupi tesktić na koricama? Hoću da upozorim izdavača, jer je knjiga odlična, a ovo joj je antireklama. Koja možda znači da izdavač, ili ni sama urednica, nisu pročitali knjigu. Ovo je nefer prema piscu, što nije ni bezopasno s obzirom da je pisac živ a sudeći po biografiji nije neka “mokrica”.

           Dalje još vele: “Snaga izražene pobude za redom i žestina uverenosti da se to može postići voljom pojedinaca motivisali su režisera Alekseja Učitelja da iste 2012 godine, kada je objavljeno prvo izdanje ove knjige u Rusiji, snimi i dugometražni film Osmica, a pozorišna predstava reditelja Vladimira Delja “Saslušanje” po istoimenoj priči… rasprodata je mesecima unapred. Ako “Snaga izražene pobude za redom i žestina uverenosti da se to može postići voljom pojedinaca…” motiviše bilo kog režisera na svetu, onda sam ja srećna što sam penzionisana i što se više ne bavim režijom… Red i volju su ako se sećate glorifikovali fašisti… uz rad i disciplinu.

Ovakve (anti) reklame na zadnjoj korici knjige (koje imaju ime, al ne mogu da ga se setim) pojavile su se devedesetih godina prošlog veka, skupa sa ostalim kapitalističkim reklamokratskim lažima kojima nas od tada siluju. Priznajem tad sam i ja, za potrebe jedne romanospisateljice prijateljice pisala takve zezalice za zadnje korice. Ali to je bila satira. Baš na račun ovakvih... Ovaj demagog piše ozbiljno sa namerom da se napravi pametan. Pa ga ja ovom prilikom obaveštavam da samnom nije imao sreće. Možda je zapravo pisao o knjizi kakvu bi on napisao, kad bi imao dara, kao Prilepin?

(Znate one ljude koji koriste poznatu tehniku zbunjivanja “ti mene ne razumeš, znači ja sam pametniji od tebe”. Ne, brate! Nisi pametniji. Ne razumem te jer si budala.)

Ukratko: knjiga bi bila neuporedivo bolja bez korica.

“Ova knjiga je premijerni prevod na strani jezik - srpski” piše još.