<<

 

 

RAT JE VEĆ POČEO, A JA SAM JOŠ ŽIV

 

 

 

Zahar Prilepin
PATOLOGIJE
roman
prevela: Radmila Mečanin
izdavač: Draslar partner, 2012.
tiraž: 1000
 

Smatram pomalo amaterskom upornu tvrdnju izdavača (ili koga već?) da je Prilepin „najbolji savremeni ruski pisac“. Jeste odličan, ali stvaralaštvo, pa ni pisanje, nije tenis, da ispobeđuješ svu konkurenciju po turnirima gde se mlate male loptice velikim reketima, pa si onda - najbolji. Umetnici često i ne pokušavaju da budu bolji od drugih, nego od sebe, ali mediji, izdavači i ostali zarađivači na tuđem radu i mukama, vole da ih klasifikuju, sažvaću i proglašavaju. Osim toga u umetnosti ne postoje „stroga pravila igre“ kao u fudbalu, ma koliko da teoretičari i zli kritičari žele da ih uspostave. Njima trebaju jer nemaju dara, pa im je puno zgodnije kad talentovane strpaju po fiokama, a oni (kritičari i teoretičari) zadržavaju sebi medijsku moć, pa čak i neposlušne kreativce pod kontrolom. Pre-hvaljeni takmičarski duh, EuUsa civilizacije je sigurno dobar za pravljenje para i karijere, ali pri stvaranju umetničkog dela, ne pomaže. Čak ni kao pokretački motiv.

Umetnici imaju svoje lične kriterijume i vodilje - u duši, u umu, u inspiraciji, u zanatu. Događa se da oficijelni kritičari „lansiraju“ nekog pisca, pa se on odlično prodaje (zbog čega ga i lansiraju) ali...

Češće će „ocenjivači“ da sahrane nekog pravog, o čemu se manje zna.

Pre 10 godina poklonili mi knjigu „poslednjeg velikog ruskog pisca“ koja se uopšte nije mogla čitati, a pisca je „velikim“ proglasio neko ko je žarko želeo da se već jednom pojavi „poslednji“ ruski pisac, pa da na miru mogu plasirati amerofile-proftabile.

Posle tog „poslednjeg“ pojavio se još buljuk mnogo boljih koji srećom još uvek nisu poslednji! Među njima i Zahar Prilepin.

Htela sam da shvatim šta je to što Prilepina čini drugačijim od ostalih velikana savremene ruske književnosti, šta ga čini originalnim, osim proste činjenice da je takav rođen?! I da je hrabar.

Piše da su Patologije njegov prvi, autobiografski, roman. Sva njegova dela deluju autobiografski. Čak i kada je naglašeno da se radi o drugom liku, imamo utisak da je priča ili roman direktno iz njegovog života. I ona priča o tri grobara koji sumanuto loču, (jer je bio i grobar). SF roman Crni majmun, o pijanom novinaru, jer je bio i novinar. Sanjka o anarhistima, što je mislim, također bio, ili se bar s njima družio. I Osmica. I ovaj roman o Čečenskom ratu, gde je kao što znamo takođe, na žalost, bio.

To je k'o neka „live-literatura“ rečeno tv jezikom.

Literarni reality. Prilepin piše bez vremenske i bez prostorne distance, što je u literaturi, bar u dobroj literaturi, retko. Neka distanca je neophodna jer inače čovek ne može oceniti da li je istinito to što je napisao. Jer literarna i životna istina nisu iste, ne moraju čak ni da liče. Literarna ne mora biti faktografski tačna ali mora da bude uverljiva, a životna, obratno. Lično više verujem umetničkoj istini, nego životnoj. Zato što je istina uvek subjektivna a ja više verujem umetnicima kao subjektima, nego novinarima, pravnicima, lekarima, generalima, popovima ili, ne daj Bože, političarima.

Ako ste mislili da pisci ne procenjuju ono što su napisali, prevarili ste se, bar kad su pravi pisci u pitanju. Mnogi čak tvrde da je za pisanje važnije brisanje i odbacivanje, nego samo pisanje. To je možda malo pre-tre, ali činjenica da je važno. Ipak, Prilepinovi romani, ni priče, ne deluju kao da ih je do besvesti glancao i doterivao. Ne deluju ni kao da je nad njima stenjao. Nego kao da je pisao krvlju, u dubokom stvaralačkom zanosu (ili grču kako više vole da kažu zagovornici grčenja).

Jasno i brzo, dok je krv još upotrebljiva, dok se ne osuši.

On ima retku i sasvim sigurnu disatancu - to je poetska distanca. On je pesnik i kad piše prozu. „Grad je danju bio naš, a noću njihov.“ i definicija vojne situacije u Groznom je gotova. Jasna. To je kao što veliki klesar zna u kom kamenu ima ljudi, a u kome ih uopšte nema, ali ima npr. mačka.

Roman počinje Pogovorom. Krasni mladi muškarci, otac i trogodišnji prvenac, šetaju gradom, razgledaju uličnu penzionersku rasprodaju polovnih knjiga, sedaju u minibus, dive se spretnom vozaču jer vozi dok prodaje karte zbog štednje, ali iznenada on gubi kontrolu, probija ogradu i pada sa mosta u veliku reku, 30 metara niže. Otac steže sina, dovikuje vozaču da otvori vrata i uskoro se nađu u ledenoj vodi. Ostajete bez daha dok čitate kako ne može da izroni, ne uspeva da skine jaknu, dok ne stavi dete u zube da bi mogao isplivati, kako ostaje bez vazduha, kako izranja, kako mu doktorka uzima onesveštenog sina i vraća ga u život, dok dete ne povrati prljavu ledenu reku.

A već na idućoj strani „Iskrcavamo se. Otvoren trbuh aviona vrvi od momaka u maskirnim uniformama... Opet se ukracavamo. U helikopter. Sledeća stanica je Grozni... Avion liči na ajkulu, a helikopter na kravu...“

Pitam se: kako se oseća narod čija prestonica nosi tako grozno ime po tako groznom, tuđem, vladaru kakav je Čečenima bio Ivan Grozni? Nekidan sam gledala film o njemu, zbilja je bio grozan (a i film). Možda se ti Čečeni osećaju kao što bi se osećali američki Čejeni, da nisu istrebljeni? (Poređenje se samo nameće, zbog imena.) Mora se priznati da su civilizovani Ameri bili pugo efikasniji. Čejena više nema i nema dokaza da je nad njima (kao i nad svim ostalim Indijancima) izvršen neki genocid, a gle šta divlji Rusi rade malim narodima. Činjenica jeste da Rusi na tom Kavkazu ratuju vekovima, bili su tamo još Ljermontov i Tolstoj. Još careva vojska. Stvarno je ironija sudbine da „nove“ i „sasvim drugačije“ vlasti sada tamo pošalju još jednog velikog pisca. Naravno, ćuti se i o tome šta ti divlji narodi, ako se odcepe, rade Rusima... ali sve je to prljava politika. Videla sam u Turskoj sovjetske Turke koje su iz odcepljenih muslimanskih republika prognali muslimani...

Prilepin piše o momcima koji su istovareni na neprijateljsku teritoriju, o kojoj nemaju pojma pa samo broje dane do povratka kući. Među njima ima i Čečena i drugih muslimana. Zahar ne pretpostavlja za čiji račun oni ratuju, ni kome treba taj glupavi rat (a pametnog rata nema!), samo se u nekom času provuče detalj o tome kako nekog oficira „iz baze“ zovu Crni Beleg, jer on neiskusne regrute uvek pošalje u nemoguće misije, gde mahom izginu...!?!

Na samom kraju kad se i pijanim „junacima“ iz romana dogodi noćni napad koji jedva preživi tek svaki deseti... opet se čuje šapat da je Crni Beleg sa komandantom jedinice, uzeo dve trećine odštete koju je država namenila ranjenima i porodicama poginulih, a da će tek jednu trećinu možda podeliti nesrećnicima... Naravno da nam ovo izgleda nemoguće i suludo! Još bi nam neverovatnije izgledalo da i danas nemamo hiljade rezervista koji od Srbije potražuju neke neisplaćene ratne dnevnice od 1999.

Roman se čita bez daha, mada vam sve vreme skoro ništa nije jasno... (što reče Aca Popović „u ratu prvo pogine istina“). Prilepin ima moć da vas natera da čitate BRZO, da gutate priču, bez daha. Kako i čime to postiže, nisam još otkrila, ali otkriću. Vezujete se za junake koji svi odreda imaju nadimke (kao kriminalci) Zloćko kuvar, mitraljezac Konj pa Hasan Čečen itd.itd. da biste u jednom trenutku iznenada shvatili da ih uopšte ne možete razlikovati ni razumeti... Jako dramatično iskustvo za čitaoca.

Ponovio mi se utisak, da mi se ne sviđa prevodilački monopol. Rado bih pročitala Prilepina i u nekom drugom prevodu, tek da shvatim šta nije u redu. Sigurna sam da nije lak za prevođenje. Kao pesnik on s pravom uzima mnoge pesničke slobode, koje možda u ruskom „piju vode“, ali u srpskom se gutaju nasuvo. Naprimar pravljenje trajnih glagola od svršenih „zaspivati“ umesto zaspati „smučavati se“ umesto smučiti se. Jasno je da se ovde radi o procesima kada te hvata mučnina ili san, ali rogobatan nepostojeći glagolski oblik odvlači pažnju čitaoca nekud, gde nije bio piščev cilj. Takođe se puno puta ponavlja rečenica „neobrijan u predelu jagodica a obrijan u predelu glave“ koja zvuči bezvezno jer se niko ne brije u predelu jagodica. Možda bi se brijali neki majmuni, da se briju, ali ljudima, belcima, brada počinje da raste tek ispod jagodica, na obrazima, odakle se i brije, a ne na jagodicama. Može biti da je to u ruskom neka fraza, koja ne mora da bude logična, toga ima u svim jezicima, ali to onda ne valja bukvalno prevesti, bez objašnjenja.

To je kao das ste „kauboj“ preveli sa „kravadečko“, što je tačno, ali!