|
|
|
Slike žalosnih doživljaja, Deane Leskovar (sada
Sara Koen), je verovatno jedini tekst koji sam
prvo videla u teatru, pa rešila da režiram.
Obično sam se palila samo na ono što pročitam,
ali ovaj put je bilo drugačije. Zato što se
priča događa u Slavoniji, u miljeu i mentalitatu
koji poznajem, a drugo što su u HNK imali
odličnu moguću podelu, jer su uz svoj stabilan
stari ansambl, stipendirali i dve klase glume.
Odnesem tekst i oni ga prihvate.
Negde sam pisala o tome kako lako sve dobiješ,
ako ti nije previše stalo, ali kada ti je stalo,
nekako sve i svuda zapinje. Do ove predstave
bilo mi je jako stalo, pa je shodno tome Upravu
bolelo međunožje. Stalno je nešto falilo, obično
ono najvažnje. U prvom činu ključno je jedno
bratoubistvo. Sukob između dvojice od tri brata
samo je naznačen u kratkoj sceni, gde stariji
brat ulazeći pita: - Ko je prod’o Baćinac?
Mlađi sa vrata kovačnice kaže. - Ja!
Majka sa trema dobaci starijem sinu: - U konje
mi ne diraj!
I, eto to je to. Tu treba da se anticipira
bratoubistvo koje će se desiti nakon više dana i
puno malih scena u seoskoj birtiji. Bilo je
toliko likova da sam strogo vodila računa, prvo
da ih publika popamti, pa da shvati ko je kome
šta i u kakvim su odnosima. U skladu sa tim
zadatkom: stariji brat ulazi sa naramkom drva i
šumskom sekirom. Drva baci a sekiru drži dok
preteći pita:
- Ko je prodo Baćinac?
Mlađi izlazi iz kovačnice go do pasa, sav garav,
sa macolom i kaže: - Ja!
Majka izviri na trem. Stariji sin baci sekiru.
Mlađi baci macolu, da se ne poubijaju pred
materom.
Stariji krene ka štali. Majka vikne: - U konje
mi ne diraj!
Snajka utrči u avliju. Sin udari svoju ženu koja
padne, a on ode u štalu.
Odlično bi se videla tenzija i opasnost da padne
krv, čim je pala sekira i zabila se u neki panj,
samo da za njom nije skočila macola i
odskakutala plonk-plonk-plonk! Jer je bila
operetska, od sunđera! Nema šanse da vidimo
scenu, svi urlamo od smeha. Tražim pravu macolu,
nema, kažu! Kako nema kad na svakom odmorištu
svih stepenica imate protivpožarnu opremu i svud
se šepuri po debela macola! To je zaključano,
kažu! Pa otključajte, jebiga! Ne može! Ista
priča, svaki dan! Još mi jednog dana spustili i
neki indijanski tomahavčić umesto sekire, valjda
da ga upasuju sa onom roze operetskom macolicom.
Čim je glumac izašao sa tomahavkom i naramkom
puče cerek sa svih strana. Glumci jedva na
nogama stoje. Još mi neko priđe i šapće:
- Jel znaš ti da su oni u bunar (takođe
operetski!) stavili neoprano bure od nafte, a mi
se svi tamo umivamo?! Nisam znala, a tamo su
umivali i dečaka od 5 godina (inače čuvenog po
tome što su ga jednom pitali: Šta ćeš biti kad
porasteš, a on rekao: Glumac, ko i dosad!). I
šta sad?
Sve su mi već obećali, ništa nisu dali još se
cerekaju sa svih strana.
Mogla bih se kladiti da sam ustala sasvim
hladnokrvno i polako, ali to ne bi bilo pametno,
jer sam kod Zolike na sprat stigla odviše brzo…
- Zoli, daj mi šumsku sekiru! Oštru! Odma’!
- Nemoj nekog da ubiješ, pa da… - ne znam šta je
rekao jer sam opet nekako jako brzo bila na
sceni, gde sam, čini mi se mrtva ladna
sistematično cepala sav usrani markirni dekor
koji su mi bili uvalili. Bunar mi se nije
opirao, ali ono nafteće bure sa vodom se baš
nije ni dalo… prošla sam još dve HTZ garniture
sa zaključanim macolama i našla se u praznom
bifeu gde sam popila tri pune čaše vode i
produžila do Uprave da im se malo naspominjem
predaka, ali je tamo samo neka sekretarica
drhtala i mucala na moje pitanje “Gde su,
dokurca svi?” - “Paaa, svi su na sceni, izgleda
da je tamo izbio neki skandal…”
Dal sam se vratila na scenu ili sam otišla kući,
ne znam, ali sutradan je sve bilo na mestu i pod
konac. Voda je bila čista, macola od 3 kila.
Mrtvi muk.
Puno godina kasnije, kad sam mu to pričala, moj
drug Dragan se uozbiljio:
- Nije mi smešno, jer si mogla da ubiješ nekoga.
Ili da krepaš. Jer to ti je izgleda bila
adrenalinska koma. Sa amnezijom. Tebi fale
čitavi delovi skandala, zar ne?!…
- Pa, falili bi i tebi. Jbt vi glavoderi mislite
da je čitav svet lud!
Ne znam da li je bila baš ta koma, ali
adrenalinsko je bilo siguno. Tako smo dobili
dekor za prvi čin. Problem birtije (koju je bilo
nemoguće napraviti u 5 sekundi mraka, a bilo je
previše mrakova da bih pustila duži) rešili smo
tako što smo svetlom dvorišni trem, pretvorili u
bircuski, ulični, a scena lokanja i bratoubistva
dogodila se ispred birtije, kao što se na selima
leti pije. Kafana je imala i malu muzičku
“bandu” ali kompozitor Branko Mihaljević nije
bio našao pesmu prigodnu za ubistvo, a ne može
uz “Opa cupa skoči, da ti vidim oči…!” E da mi
je Vranjanski dert, pa da pobijemo svu kafanu…
al ne paše.
- Tata, jel imamo mi Slavonci pesmu uz koju
možeš ubiti brata?
- Imamo mi kćeri, pesmu za svaku priliku, i mi
se ubijamo sa braćom.- I odsvira mi pesmu neku…
žmarci su me prošli. Svirali su je posle ćale i
Pišta Baći i još jedan u predstavi. Nemam nigde
tu pesmu. Sećam se samo prvog stiha: Kopao sam
dubok zdenac, godinu il dve…
Scena je počinjala nekim ćaskanjem seljaka o
Čarugi koga “neće panduri nikad ufatit”, muzika
je svirala ono duboko i mračno, izgledalo je kao
da su se braća smirila, kad je mlađi, onaj što
je prodo njivu Baćinac, ušao u birtiju i malo
posle izašao raširenih ruku sa dve flaše pive,
dok je stariji zapalio cigaru na kandilu,
prekrstio se isukao bricu (nož) i zavukao mu u
pleksus. Srednji, malo retardirani brat, prestao
je uzrujano da skakuće bos oko srče, jer se
desilo to što je on predosećao da će se desiti…
Predstava je ispala odlična. Svi su gledali i
treći čin, mada je trajala tri sata. Neki su
izgubili lepe pare na opkladama. Jedan Hrvatski
jako važan kritičar, mislim da se zvao Foretić,
napisao je krasnu kritiku koju naravno nemam
(ostala je u maminom poharanom i otetom stanu) a
HNK je dobio i poziv za Sterijino pozorije. Nisu
otišli jer navodno nisu imali novaca za put…
Daleko je do Novoga Sada, možda ima i 120 km. Ne
znam dal prve ili druge sledeće sezone,
predstava je skinuta sa repertoara da bi se
napravio Šovagovićev Sokol ga nije volio.
Odličan tekst, kao drugi čin Slika žalosnih
doživljaja.
PS.
Na gornjoj slici je početak te scene, levo je Nenad
Inđić, koji je igrao starijeg brata, odlično,
bez i jedne moje intervencije. U sredini
Augustin Halas bos po srči, zbog čega su se svi
bunili samo je njemu valjalo za ulogu, a desno
Ivan Brkić u ulozi mlađeg brata. Tek pošto sam
ovu fotku objavila na Fb saznala sam da je Ivan
Brkić, najmlađi od svih nas, umro pre par godina
u Zagrebu, a da je Nenad Inđić, za koga mi je
neko davno javio da nije više među nama, zapravo
živ, zdrav i uspešan pekar negde u Kanadi… |
