Mrzim ulične demonstracije, vojne i gej parade, kao i crkvene procesije. Ne podnosim taksističke blokade grada. Mrzim sve što pritiska mene da bi kod nekog trećeg postiglo neki svoj usrani cilj. Idite na dvoboj mudre mudonje!
Potkraj prošloga veka mesecima sam išla na posao u Boška Buhu, i sa posla preko Trga Republike na kome su povasdan bili neki usrani mitinzi, protesti i demonstracije. Jednom, dok je sa scene srao neki govornik pitala sam lika koji je uralo “Takoooo jeeee!” - Jel ti čuješ šta on govori, bre budalo? - i on mi je rekao “Ma, boli mene kurac! Uraaaa!”
Kroz prozore računovodstva videli smo da vođe i podstrekači istih sede i piju u kafeu Stubova kulture, a sa upravnikovog prozora i od tehničkog šefa videli smo binu odnapred i zguza. Naša šefica računovodstva sa srednjom školom uvek je znala ko, šta, kada i kako treba da radi, ali je završni račun štimovala mesecima, a bez mašine nije umela da pomnoži 4x8. Ona i pravnica su izlazile na po 15 minuta da prošetaju između dva policijska kordona, a mene je napadala da se moram opredeliti.
Bivši partijski sekretar koji me je, kad sam došla, bio davio da ne mogu biti direktorka ako nisam u partiji, koji se tad kleo u Miloševića, sad me napadao da moram krstiti sebe i dete, da mi ne bi piškilo u krevet!?! “Moje dete nikad nije piškilo u krevet, idiote!” Žalio se upravniku samo da sam mu rekla “Idiote” ovaj me pozvao na odgovornost. “Zašto ste mu rekli da je idiot?” Pa zato što jeste idiot! (nisam ga cinkarila da me pokrštavao). Smejao se Ršum.
Osmog marta išla sam rano preko praznog Trga i videla da se kerovi lutalice, kojih inače u centru nije bilo, ujedaju za grlo, kao besni. Uveče sam rekla mami da će se desiti nešto strašno, jer će da polude i ljudi kao ti kerovi. Devetog marta je, u uličnim nemirima, poginulo dvoje ljudi…
Nedugo iza toga išla sam peške kući Mirijevskim bulevarom gde su bile parkirane, pored garaže GSB, na desetine autobusa. Sutradan su svi ti autobusi bez točkova ležali na asfaltu. Koliko ljudi treba da se skinu svi točkovi desetinama zglobnih autobusa? To se ne može uraditi spontano. Posle smo išli kući peške jer se u raspadnute međugradske autobuse koji su se odnekud pojavili, stigli navodno kao neka “pomoć”, ali u njih se nije moglo ući… Gradsku vlast je uzela koalicija “Zajedno” iz koje je ubrzo izašla DS a ostao samo SPO, a državom je još uvek vladao Milošević.
Učestvovala sam 1999. u akciji “Izađite na izbore” jer sam još verovala da mogu biti pošteni i da su svakako bolji od uličnih nemira, ali sam odbila da agitujem za bilo koju stranku ili stranu.
Petog oktobra sedela sam sa detetom kod prijateljice, gledali smo kako gori Skupština i pitala sam je kakvu će tortu napraviti za proslavu slobode iu dolazak demokratije? A ona je rekla
- “Pa u obliku spaljene Skupštine. Samo ne znam kako da napravim dim.”
Kasno uveče, kad je već sve bilo gotovo, pozvala me Dušica Kosačević, ili sam ja pozvala nju? da odemo do grada i da pokažemo deci posledice kontra-revolucije pa da ih na pravom primeru odviknemo od politike zauvek.
Dok je Dušica parkirala ispod Narodnog pozorišta “live” smo gledali kako barabe razbijaju i pljačkaju kiosk na ćošku. Trg je bio pun đubreta a patike su se lepile za nešto isprolivano po njemu. Kao i po Kneziški gde su svi izlozi bili porazbijani, a roba iz njih pokradena. Isto je bilo na Terazijama i kod Pašića, a Skupština je smrdela na paljevinu. U ulici Majke Jevrosime osetili smo suzavac, mada više nije bilo nikoga da plače.
Televizija koja je razbijena i zapaljena radi “jednoumlja”, danas je jednoumnija nego tada. Što je još gore, jednoumna je i sa svim ostalim kičerskim stranim privatnim televizijama.
Sutradan su se sa svih televizija ponosno javljali prvoborci iz prvih redova…
Od kojih mnogi i danas sede u Skupštini ili u Vladi, samo su u drugim partijama. Dakle nije se uopšte radilo o dolasku demokratije nego o povratku kapitalizma!