|
U našoj kući nikad nije bilo
oružja, ni najnaivnijeg pištoljčića. Tata je
predao oružje čim se vratio iz partizanije.
Posle rata su ga kao rezervnog kapetana, koji
nije hteo u partiju, svake godine dizali u
rezervu. On se javi, tamo ga opet naoružaju, a
kad ga puste kući, on se opet razoruža i razduži
oružje. Nije hteo da ga zadrži ni „za uspomenu“.
Nije voleo uspomene koje mogu da ubiju. Mama bi
ga možda i zadržala, ali u logorima ih nisu
naoružavali. Ni u ustaškim, ni u nemačkim.
Pogotovo ne devojčice od 13 godina. Tako da nije
imala pravo na naoružanje. U OŠ Nikola Demonja (nekad
je bio narodni heroj, sad je muzičar u bendu Ane
Štajdohar) u Osijeku imali smo predvojničku
obuku, sa vazdušnim puškama, koje su se tamo
zvale zračne. Ponekad su nas vodili negde na
gađanje... ne sećam se kuda. A jednom smo se
poslagali na prozore „predvojničkog kabineta“ i
gađali pacovčine koje su trčkarale velikim
praznim dvorištem pedagoške gimnazije i
Akademije. Ne verujem da smo nekoga ubili, ali
je nastavnik pobesneo kad se vratio iz klozeta.
Mislim da smo fasovali po neki ukorčić, a on je
zamalo otpušten. Ili zamalo nije bio otpušten,
ne znam više. Godinama posle toga režirala sam
Kamijevog Kaligulu, kao diplomsku predstavu na
FDU. Probali smo u Otvorenom pozorištu, Doma
kulture u Studentskom gradu na Novom Beogradu.
Dom je bio lep, nov i odlično opremljen, ali
praktično bez fundusa. Ni kostima, ni dekora, a
kamoli oružja. Mačeve smo pozajmili iz Narodnog
pozorišta, za rekreativno mačevanje Kaligule i
Hereje. Jer su imali predugačku filozofsku
raspravu, koja nije više mogla da se štrihuje,
pa sam htela da ne bude dosadna nego da se lepo
mačuju i ćaskaju. Ispala je dobra scena. Ali
pištolj niko nije hteo da nam pozajmi. Kaligula
ubija puno likova, na sceni ili okolo pa je meni
bilo logično da ubije i svog najboljeg
prijatelja, pesnika Scipiona. I to s leđa, posle
drugarskog razgovora. Kad već ubija Cezoniju,
ženu koju voli, samo zato da ne bi ostarela.
Nisam radila epohu, ni istorijskog Kaligulu,
koji je bio ludak, nego filozofsku tragediju o
strahu od prolaznosti i smrti, nemoći i još o
koječemu. Dakle, kako ubiti Scipiona, kad nam
niko ne pozajmljuje pištoljče, kažu treba
dozvola, mnogo se krade oružje... Nabavio je
Brka organizator, pravi od vojske. Odlično
izgleda, al neće puca. Pokušao tonac da ga „nasinhronizuje“
nekim efektom, ali neuverljivo. Kaligula puca iz
dubine scene, a pucanj dođe iz zvučnika sa
strane i napravi „puć“. Čujem ja, može da se
nađe startni, koji izgleda i zvuči kao pravi,
čak baca i malecak plamičak, a nema metaka ni
čaura. Ura! Pohitam u Beograđanku i nađem pola
sprata sa sportskim potrepštinama. Svašta je
tamo bilo, od lopti, lopata za kampovanje,
šatora, pecaljki, varalica, vreća za spavanje,
ma nepojamne neke potrepštine sve do - startne
pucaljke. Mali zgodan, onako damski, nema bubanj,
nego malu fiočicu u koju se složi 7-8 metkića pa
se gurne u pištoljče zguza, a puca ko pravi.
Kupim. Nije bio jeftin, ali nisam ni ja bila
neka sirotinja, mada sam za stan i hranu
dobijala tatinu invalidsku penziju. Tata i mama
su živeli od honorara. Čik ti danas od
invalidske penzije operskog pevača (dobio je
astmu, pa nije mogao da peva u scenskoj prašini)
preživi kao student i podstanar u Beogradu. Pa
još kupi pištolj! Imao je i neki dodatak za
raketu, isto startnu, ali sam negde pročitala da
se to može preurediti i zloupotrebiti, pa sam
taj dodatak bacila. Šta će mi raketa! Diplomci
Vojne akademije naprimer dobijaju pištolj kao
poklon od države Srbije, proslavu pred
Skupštinom + obraćanje predsednika. Imaju džabe
stan i hranu za vreme školovanja, možda čak i
džeparac. I ne treba im tatina invalidska
penzija. A ja sam diplomirala sa privatnim
pištoljem, koji sam posle svake predstave,
nosila kući. Istina vojnici moraju da hodaju
kako im narede, a ja hodam kako ‘oću, mogu da
cupkam ako mi je ćeif i ne moram da slušam
predsedničku govoranciju. Oni puze kroz blato, a
ja uživam u toploj pozorišnoj sali, odnosno u
bifeu. Igrali smo Kaligulu i u Dvorištu toga
leta. Ja sam pucala iz pištolja samo jednom. Na
proslavi moje premijere Rucanteove Mušice u
studentskom kulturnom centru u Osijeku. Ili je
to bila Nova godina? Priskočila narodna milicija
da me apsi što remetim zabavu ali sedoše i oni
da se zabave i popiju sa nama. Posle sam
pištoljče zapakovala u neku damsku tašnicu,
kakav sef, nema toga u podstanarstvu i nije mi
zatrebao nekih osam godina. Sve dok nisam u
Osijeku režirala Skidanje za fini svet. Tu je
pucala Dubravka Crnojević, ako nije neka druga
od 4 glumice koje su to igrale. Davno beše,
sećam li se? Blizu premijere bila sam već u
solidnoj trudnoći, a sala u kojoj smo probale
bila je jako akustična. Kad puče pištoljče
razrita mi se bebče u stomaku, zamalo bubrege da
mi odbije nogama. Batalismo pucanje na probama a
sa premijere sam izašla pre nego što je počelo.
Ne mogu da se setim da li je pištolj igrao i u
beogradskom izvođenju istog teksta, ali mislim
da je Pozorište Duško Radović imalo svoje oružje.
Ipak je to vodeće pozorište za decu. Naša je
predstava bila večernja, za odrasle, ali pištolj
beše njihov. Moj je lepo ćutao u damskoj tašnici.
Koju nisam koristila godinama. Sve do diplomske
predstave Lenke Udovički. Ona je isto bila
Belovićeva studentkinja, a diplomirala je 4 ili
8 godina posle mene. Ili čak 12? Već sam rintala
kao operativna direktorka u Buhi kad je Belka
doveo Lenku da kod nas radi diplomsku. Sećam se
da sam za tu priliku donirala veliku kutiju
cipelica (br 40) na štiklice za Violetu Kroker.
Jer takvih “salonki” više nije bilo u prodaji.
Bojim se da u to vreme skoro ničega više nije
bilo u prodaji. Lenkina predstava Molitva za
malko sreće bila je vrlo zanimljiva. Odabrala je
naj-bljak turbofolk hitove koji su u aranžmanima
Miše Blama zvučali sjajno. Ne pamtim ko je pisao
tekst ni ko je u toj melodrami na koga pucao,
ali znam da smo u PBB imali dva kilava pištolja
od kojih je jedan pucao bedno, a drugi samo kad
mu se hoće. Pištolj kao moj, koji je bio
proizveden mislim u Bugojnu, ali nemojte me
držati za reč (ma nemojte me držati ni za šta!)
odavno nije mogao da se kupi. Pa sam ja rešila
da pozajmim svoj za Lenkinu svečanu priliku.
Pemijera je prošla sjajno, još smo se svi
ljubili i čestitali po sceni i po pozorištu, kad
je moj startni pištolj nestao bez traga. Kao
mamac za lopove. Predstava na žalost nije bila
duga veka, jer je Lenka gostovala u nekoj časnoj
tv kući sa glumcima u kostimima, a posle emisije,
oni se presvukoše i odoše. A kostimi ostadoše i
više ih nikad ne dobismo. Bili smo već
pripremali novu premijeru i nismo mogli da
šijemo za staru, nove kostime, pa nam je
predstava prosto iscurila sa repertoara. Šteta,
bila je originalna i zabavna. Ali meni je ipak
najžalije mog maznutog štoljpija. Zatrebao mi je
i kasnije, u predstavi Trag ljudskih zuba gde je
Marija Milenković branila žensku slobodnu kuću
od napada nasilnika, ali već je bio otet iz moga
života...
PS. Prekopala sam gugl da nađem ilustraciju za
ovu pričicu, ali najsličnje što sam našla je ovo,
jer se vidi fiočica za metkiće. Inače, moje
poštoljče je bilo mnogo elegantnije, srebrne
boje. I zato ja sa distance od više decenija
jebem sve po spisku onome gadu što je drpio moje
i Lenkino diplomsko pištoljče. |
|