U našoj kući nikad nije bilo oružja, ni najnaivnijeg pištoljčića. Tata je predao oružje čim se vratio iz partizanije. Posle rata su ga kao rezervnog kapetana, koji nije hteo u partiju, svake godine dizali u rezervu. On se javi, tamo ga opet naoružaju, a kad ga puste kući, on se opet razoruža i razduži oružje. Nije hteo da ga zadrži ni „za uspomenu“. Nije voleo uspomene koje mogu da ubiju. Mama bi ga možda i zadržala, ali u logorima ih nisu naoružavali. Ni u ustaškim, ni u nemačkim. Pogotovo ne devojčice od 13 godina. Tako da nije imala pravo na naoružanje. U OŠ Nikola Demonja (nekad je bio narodni heroj, sad je muzičar u bendu Ane Štajdohar) u Osijeku imali smo predvojničku obuku, sa vazdušnim puškama, koje su se tamo zvale zračne. Ponekad su nas vodili negde na gađanje... ne sećam se kuda. A jednom smo se poslagali na prozore „predvojničkog kabineta“ i gađali pacovčine koje su trčkarale velikim praznim dvorištem pedagoške gimnazije i Akademije. Ne verujem da smo nekoga ubili, ali je nastavnik pobesneo kad se vratio iz klozeta. Mislim da smo fasovali po neki ukorčić, a on je zamalo otpušten. Ili zamalo nije bio otpušten, ne znam više. Godinama posle toga režirala sam Kamijevog Kaligulu, kao diplomsku predstavu na FDU. Probali smo u Otvorenom pozorištu, Doma kulture u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Dom je bio lep, nov i odlično opremljen, ali praktično bez fundusa. Ni kostima, ni dekora, a kamoli oružja. Mačeve smo pozajmili iz Narodnog pozorišta, za rekreativno mačevanje Kaligule i Hereje. Jer su imali predugačku filozofsku raspravu, koja nije više mogla da se štrihuje, pa sam htela da ne bude dosadna nego da se lepo mačuju i ćaskaju. Ispala je dobra scena. Ali pištolj niko nije hteo da nam pozajmi. Kaligula ubija puno likova, na sceni ili okolo pa je meni bilo logično da ubije i svog najboljeg prijatelja, pesnika Scipiona. I to s leđa, posle drugarskog razgovora. Kad već ubija Cezoniju, ženu koju voli, samo zato da ne bi ostarela. Nisam radila epohu, ni istorijskog Kaligulu, koji je bio ludak, nego filozofsku tragediju o strahu od prolaznosti i smrti, nemoći i još o koječemu. Dakle, kako ubiti Scipiona, kad nam niko ne pozajmljuje pištoljče, kažu treba dozvola, mnogo se krade oružje... Nabavio je Brka organizator, pravi od vojske. Odlično izgleda, al neće puca. Pokušao tonac da ga „nasinhronizuje“ nekim efektom, ali neuverljivo. Kaligula puca iz dubine scene, a pucanj dođe iz zvučnika sa strane i napravi „puć“. Čujem ja, može da se nađe startni, koji izgleda i zvuči kao pravi, čak baca i malecak plamičak, a nema metaka ni čaura. Ura! Pohitam u Beograđanku i nađem pola sprata sa sportskim potrepštinama. Svašta je tamo bilo, od lopti, lopata za kampovanje, šatora, pecaljki, varalica, vreća za spavanje, ma nepojamne neke potrepštine sve do - startne pucaljke. Mali zgodan, onako damski, nema bubanj, nego malu fiočicu u koju se složi 7-8 metkića pa se gurne u pištoljče zguza, a puca ko pravi. Kupim. Nije bio jeftin, ali nisam ni ja bila neka sirotinja, mada sam za stan i hranu dobijala tatinu invalidsku penziju. Tata i mama su živeli od honorara. Čik ti danas od invalidske penzije operskog pevača (dobio je astmu, pa nije mogao da peva u scenskoj prašini) preživi kao student i podstanar u Beogradu. Pa još kupi pištolj! Imao je i neki dodatak za raketu, isto startnu, ali sam negde pročitala da se to može preurediti i zloupotrebiti, pa sam taj dodatak bacila. Šta će mi raketa! Diplomci Vojne akademije naprimer dobijaju pištolj kao poklon od države Srbije, proslavu pred Skupštinom + obraćanje predsednika. Imaju džabe stan i hranu za vreme školovanja, možda čak i džeparac. I ne treba im tatina invalidska penzija. A ja sam diplomirala sa privatnim pištoljem, koji sam posle svake predstave, nosila kući. Istina vojnici moraju da hodaju kako im narede, a ja hodam kako ‘oću, mogu da cupkam ako mi je ćeif i ne moram da slušam predsedničku govoranciju. Oni puze kroz blato, a ja uživam u toploj pozorišnoj sali, odnosno u bifeu. Igrali smo Kaligulu i u Dvorištu toga leta. Ja sam pucala iz pištolja samo jednom. Na proslavi moje premijere Rucanteove Mušice u studentskom kulturnom centru u Osijeku. Ili je to bila Nova godina? Priskočila narodna milicija da me apsi što remetim zabavu ali sedoše i oni da se zabave i popiju sa nama. Posle sam pištoljče zapakovala u neku damsku tašnicu, kakav sef, nema toga u podstanarstvu i nije mi zatrebao nekih osam godina. Sve dok nisam u Osijeku režirala Skidanje za fini svet. Tu je pucala Dubravka Crnojević, ako nije neka druga od 4 glumice koje su to igrale. Davno beše, sećam li se? Blizu premijere bila sam već u solidnoj trudnoći, a sala u kojoj smo probale bila je jako akustična. Kad puče pištoljče razrita mi se bebče u stomaku, zamalo bubrege da mi odbije nogama. Batalismo pucanje na probama a sa premijere sam izašla pre nego što je počelo. Ne mogu da se setim da li je pištolj igrao i u beogradskom izvođenju istog teksta, ali mislim da je Pozorište Duško Radović imalo svoje oružje. Ipak je to vodeće pozorište za decu. Naša je predstava bila večernja, za odrasle, ali pištolj beše njihov. Moj je lepo ćutao u damskoj tašnici. Koju nisam koristila godinama. Sve do diplomske predstave Lenke Udovički. Ona je isto bila Belovićeva studentkinja, a diplomirala je 4 ili 8 godina posle mene. Ili čak 12? Već sam rintala kao operativna direktorka u Buhi kad je Belka doveo Lenku da kod nas radi diplomsku. Sećam se da sam za tu priliku donirala veliku kutiju cipelica (br 40) na štiklice za Violetu Kroker. Jer takvih “salonki” više nije bilo u prodaji. Bojim se da u to vreme skoro ničega više nije bilo u prodaji. Lenkina predstava Molitva za malko sreće bila je vrlo zanimljiva. Odabrala je naj-bljak turbofolk hitove koji su u aranžmanima Miše Blama zvučali sjajno. Ne pamtim ko je pisao tekst ni ko je u toj melodrami na koga pucao, ali znam da smo u PBB imali dva kilava pištolja od kojih je jedan pucao bedno, a drugi samo kad mu se hoće. Pištolj kao moj, koji je bio proizveden mislim u Bugojnu, ali nemojte me držati za reč (ma nemojte me držati ni za šta!) odavno nije mogao da se kupi. Pa sam ja rešila da pozajmim svoj za Lenkinu svečanu priliku. Pemijera je prošla sjajno, još smo se svi ljubili i čestitali po sceni i po pozorištu, kad je moj startni pištolj nestao bez traga. Kao mamac za lopove. Predstava na žalost nije bila duga veka, jer je Lenka gostovala u nekoj časnoj tv kući sa glumcima u kostimima, a posle emisije, oni se presvukoše i odoše. A kostimi ostadoše i više ih nikad ne dobismo. Bili smo već pripremali novu premijeru i nismo mogli da šijemo za staru, nove kostime, pa nam je predstava prosto iscurila sa repertoara. Šteta, bila je originalna i zabavna. Ali meni je ipak najžalije mog maznutog štoljpija. Zatrebao mi je i kasnije, u predstavi Trag ljudskih zuba gde je Marija Milenković branila žensku slobodnu kuću od napada nasilnika, ali već je bio otet iz moga života...

PS. Prekopala sam gugl da nađem ilustraciju za ovu pričicu, ali najsličnje što sam našla je ovo, jer se vidi fiočica za metkiće. Inače, moje poštoljče je bilo mnogo elegantnije, srebrne boje. I zato ja sa distance od više decenija jebem sve po spisku onome gadu što je drpio moje i Lenkino diplomsko pištoljče.