Vedrana Rudan 
PLES OKO SUNCA
autobiografija
izdavač: Laguna

Beograd, 2019.

tiraž: 6000

Rečenica iz naslova citira urednika izdavačke kuće kome je Vedrana ponudila svoj prvi roman Uho, grlo, nož. Objavio je 2001. g. tu knjigu, koja je odmah digla veliku frku. Dobar urednik zna da je profitabilan onaj pisac koga vole babe i onaj koga vole deca, jer babe i deca najviše čitaju. Ljudi u najboljim godinama imaju “pametnija posla”…

Dakle svoj prvi roman Vedrana Rudan objavila je u 52 godini života, meni je to sjajno! Ovo je vrhunski argument za sve one koji nisu uradili ništa do svoje 33-će (sa koliko je Isus…) i kojima se to kod kuće prigovara na dnevnoj bazi.

Pročitala sam ga odmah i nije mi baš sasvim “legao”. Bilo je tu kuraca i srodnih organa, previše za moj ukus i za tako osetljivu temu. Činilo mi se čak da ponekad namerno provocira tim “ružnim rečima” što je i sama priznala ovde u autobiografiji.

Daleko sam od čistunice, danas prilično raskošno psujem, jer živim u Beogradu već 46 godina, ali se sećam da sam se u Osijeku nedeljama stidela kad sam, u petom osnovne, prvi put čula curicu koja je glasno i masno opsovala. Panonci su stidljivi. Najstrašnija psovka koju je moja majka (baka) Seša retko koristila glasila je “id uočin”. Da je neko pred njom direktno pomenuo muško organče za pišanje, u zemlju bi propala.

Onda sam se prisetila kako su mi na neku žurkicu u prepunoj dvokrevetnoj sobi Studoma Sava u Zagrebu došle dve Šibenčanke i da je mlađa od njih bez ikakvog zazora, gledajući u poster Čarlsa Bronsona, rekla: - Ajme, Senka, kako bi ti bilo da te ovi čovik pojebe!? - Srami se Duška, zaboga slušadu te judi! - kao zgranula se Senka, ali se Duška nije dala - Ih ka da bi ti slabo bilo!...

Tako sam shvatila da su primorci drugačiji od nas Panonaca, čije je more davno otišlo. Posebno su im ženske… provokativnije?

Pročitala sam posle i romane Crnci u Firenci, koga se slabo sećam, pa Amaruši i Dabogda te rodila majka, o kojima sam već pisala. Navikla sam se na Vedraninu (zlo)upotrebu bogatstava hrvatskog (i srpskog) jezika i danas me to više ne ometa u čitanju njenih knjiga.   

Htedoh reći da nisam pročitala puno autobiografija, ali to nije istina. Čitala sam Šaku soli Mire Stupice, sve tri dramatične knjige Žarka Lauševića, Bekimovu Blistavo i strašno, Mihizovu Autobiografiju o drugima, Šerbedžijinu Do poslednjeg daha, Balaševićevu Jedan od onih života, Jergovićev autobiografski roman Otac, Niske istine Končalovskog, Ršumovu Kuća s okućnicom, Liv Ulman …itd. Dobro da ne slagah.

Vedraninoj autobiografiji privuklo me prvenstveno to što smo ista generacija (doduše ona je 2 godine zrelija, što posebno cenim, jer mi pruža retku priliku da budem “mlađa”). Interesovalo me je sa koliko smo sličnosti ili razlika doživele rasturanje naše fine otadžbine koja je otišla u majčinu?! Koja je  krvavo iskidana na nekoliko bednih kolonijica, što su danas u raljama tajkuna i licemera. Slažemo se da je Juga razvaljena jer su NATO-zlotvori hteli novu vojnu bazu u Evropi. Neće valjda posle pada Berlinskog zida, vraćati u USA svoje plaćene ubice da im kod kuće prave sranja? Nego, neka njih u Evropi do sledećeg rata. Ako ga ne bude, napraviće ga… npr. u Ukrajini…

Isto kao i ona, primetila sam da su svi “našijenci” koji su (kao Antun Vrdoljak ili Vuk Drašković npr) bili jako-duboko-rektalni komunisti, naprasno postali isto tako duboko-rektalni katolici, fašisti, kapitalisti, demokrate, pravoslavci, monarhisti, popovi, lopovi, tajkuni ili mudžahedini... Svi mi ostali smo samo kolateralna šteta povratka zverskog kapitalizma. Jer nije se ni radilo, niti se radi o demokratiji, ona je samo pseudonim za kapitalizam. Poslednjeg Jugoslovenskog Predsednika Mesića ona zove Gospodin Licemjer, ja ga zovem Her Licemer. U Srbiji su her-ovi ubijani, pošto se mnogi Srbijanci ne lože na Nemce, pa su nama zaseli za vrat Misteri Licemeri. I još nas jašu.

“Šta je istina? Sve je samo dojam.” ogradila se Vedrana već na naslovnici, odmah ispod svoga imena. Ona pamti samo priče, ne pamti datume i sitnice.

Svoju majku, koja je napustila mesto direktorke zabavišta u Opatiji da bi se u rodnoj Moščeničkoj Dragi posvetila “djeci mužu i majci, ne baš tim redom”  i da bi tamo prala stolnjake u obližnjoj konobi, Vedrana opisuje kao beskarakternu alkoholičarku pod uticajem autoritarne none (bake). Meni je ipak logično što je nona tražila nadoknadu za svoju spaljenu kuću u Dragi, umesto da živi u konfiskovanom stanu, čija je vlasnica saterana u potkrovlje. I moj je otac odbio da se useli u konfiskovan stan (izvesna sudkinja se pak vrlo rado, posle ovog novog rata, uselila u naš.)

Vedranina majka živi u strahu od zlotvora koga zove “On” mada joj je muž i otac njenih kćeri. Ona i nona bile su partizanke, ali On skoro svaku rečenicu počinje sa “kad matora svinja crkne” misleći na Tita. (I moj tata je bio partizan, a ni u našoj kući se nije poštovao kult ličnosti, kao ni komunisti, ali ipak niko nije zvao Tita “matora svinja”) E sad - kako je, od koga i za koji kurac, On “dobio 70 000 dolara” pa je kćerima dao po 10 soma DM, Vedrana ne priča, kao što ne kaže ni zašto se potukla sa ocem. Malo nežnosti ima za njega samo kad opisuje kako je pažljiv prema njenom sinu, svom unuku. Majku, koja je dočekivala i hranila svu rodbinu i prijatelje, što su dolazili na letovanje, a od nje su očekivali svaki obrok, čisti ručnik i posteljinu, Vedrana će tek na kraju, kad se majka već izlečila od alkoholizma, shvatiti kao žrtvu. Čini mi se da mnogo više nežnosti ima za svoju svekrvu nego za majku, mada su obe zapravo žrtve patrijarhata…

Dugo je bila udana za “davno pročitanog kretena” a čak 20 godina su parničili oko podele zajedničke kuće. Dostižne li pravde.

Ne bih mogla nabrojati kakve je sve poslove radila Vedrana, jer su je naučili “da ni jedan posao ne prlja ruke” pa je bila svašta od inokorespodenta, novinarke u “udruženom radu”, preko vodiča u Jugotursu, urednice i učesnice satirične emisije Radio Rijeke na čakavskom jeziku, agentice za prodaju nekretnina itd. S obzirom da je emisija bila satirična, ona je normalno bila kritična prema socijalizmu i samoupravljanju, pa je neko vreme Rudanova, i ne znajući, bila ikona Hadezeovaca, tj nacionalista. Čak su joj nudili da bira fonkciju, što je odbila.

Mene nisu učili da rad oslobađa, moja je mama bila u radnom logoru u Danke Dojčland odakle je izašla sa 16 godina, 35 kg i gde se uverila da je rad robija, pa posle te tri godine nije više nikada radila, osim ono minimalno po kući. Moj tata je radio svašta, ali veselo, muzičarski samo kad se mora, a pod parolom “bolje džabe sedeti, nego džabe raditi”. Svi smo bili i ostali neambiciozni. I mi smo živeli skromno, ali to nismo smatrali sirotinjom kao Vedrana i ja nisam uopšte bila motivisana da rintam samo zbog para.

Nisam upamtila koliko se puta ona penjala i posrtala, ali sam zapamtila da joj nikada nije “prošla baba s kolačima” svaku je, kaže, stigla i uzela svoj kolač. Ja te babe uopšte nisam primetila.

“Volim što sam stara” kaže Vedrana analizirajući današnje vreme i sumnjivu, sivu budućnost koja čeka našu decu. Ja ne volim što starim, ali sam srećna što mi je mladost prošla u nekim boljim vremenima i što sam za teška vremena ratova, otimačine, sankcija i bombardovanja imala dovoljno snage.

“Gadi mi se kukavičluk malih ljudi” kaže. I meni, vala!

Meni su ova poređenja zanimljiva jer smo ne samo generacija nego smo i slične visine. Kaže da je ona niske muškarce smatrala “robom sa greškom” i zove ih zlim patuljcima. To je u Istri možda moguće, ali u Slavoniji gde su svi bili niži od mene, pre bih ja bila “roba sa greškom”. Takođe tvrdi “muškarci ti veruju samo ako lažeš” što ja uopšte nisam primetila. Em me mrzi da lažem, em me boli đoka dal’ mi neko veruje…