|
ODLIČAN KROJ AMERIČKOG KOŠMARA
Trejsi Ševalije
U Nedeljniku, koji uz knjigu možete u Laguni dobiti za dinar, napisala je Ksenija Prodanović hvalospeve za 3 od 8 romana Trejsi Ševalije. Kaže da ovaj najnoviji roman priča o laži iza američkog sna. Meni se čini da se pre može reći da priča o istini ili o naličju američkog sna. Mislim da bi službeni kritičari, koje podržavaju izdavačke kuće, (jer im pišu hvalospeve sa, ali i bez razloga) morali malo bolje znati da čitaju, a i da pišu. Ili nek se bave nekim drugim poslićem... Prilično je sigurno da niko ko sanja američki san (što je uglavnom san o bogaćenju) ne bi sanjao da sa porodicom zaglavi u Crnoj močvari, sa obavezom prema državi da u blato i trulež zasadi 50 stabala jabuka, da bi dobio indijansku zemlju. Da mu se u toj močvari rodi desetoro dece a 5 da umre. Da svake godine boluju neku strašnu groznicu i služe kao obrok komarcima. Da ga žena vara sa rođenim bratom i sa bednicima na verskom vašaru. Ni pijana žena ne sanja da je muž prezire i voli manje od stabla jabuke. Ni jedno dete na svetu ne sanja majku alkoholičarku i oca koji bičuje devojčicu samo zato što je stavila u pitu slatke, a ne kisele jabuke. Što joj je uostalom naredila majka, koja hladno gleda batinanje i ne preuzima krivicu. Ovo dakle nije američki san, nego američki košmar. Prilično je jasno da je prilikom nastanka i uzdizanja USA mnogo više ljudi proživelo košmar, nego san i zato je jako dobro da postoji ovaj roman, koji između ostaloga govori i o tome. Najbolje u celom romanu je njegova struktura, odnosno kroj. Skrojen je od 6 relativno zasebnih poglavlja čije se priče odvijaju u raznim mestima i raznim vremenima. Prvo poglavlje Crna močvara, Ohajo, proleće 1838 priča o mučnoj i mračnoj sudbini porodice Gudinaf (dovoljnodobri) zaglibljenoj u močvari gde su tražili bolji život, a našli odvratnu muku. Otac porodice, vredni crv, ratuje sa divljom prirodom u nameri da se skući i nakalemi na neke kisele jabuke svoje grančice Pipina donesene još iz Engleske. Nesrećna žena Sejdi koja ga prezire jer joj pravi toliku decu u svoj toj bedi i što više voli svoje glupe jabuke nego porodicu. Ona je napisana kao težak negativac, kao zla alkoholičarka koja svoju vrednu devojčicu Martu smatra mišem i podvaljuje joj na sve načine. Nije jasno zašto Trejsi nije ni pokušala da je odbrani. Možda se Sejdi boji da zavoli svoju decu kad joj toliko umiru? Možda pije iz očajanja? Mrzi taj muževljev jabučar zato što ih on doživotno vezuje za ovo odvratno mesto? Možda je bolesna, luda ili slaba? Delovi ovog poglavlja pisani su klasičnom naracijom, a delovi iz Sejdine vizure, iz prvog lica. Znači mogla ju je braniti barem u tim delovima, ali nije, nego su joj motivi uvek puka zloća. Ako pisac ne brani jednog od glavnih likova, priča postaje manje uverljiva, čak i manje potrebna. Koliko god da je loš, čovek uvek misli da je u pravu, što u životu ne moramo videti, ali u litaraturi bi valjalo. Naravno, književnica nije morala da brani Sejdi, ima ljudi zlih bez ikakvog razloga, ali Sejdi ima razloge, pa bi se mogla braniti. Svejedno bismo je osudili, ali bismo je bolje razumeli. Osim toga, jesam malo staromodna, ali mislim da zlotvori nisu dostojni života u romanu. Mogu da žive i često žive naokolo po komšiluku, ali u literaturi ne, ili grešim? Ovo se poglavlje završava na rubu jabučara gde je Džejms (muž) sa sinom Robertom i kćerkom Martom došao da proveri kada će jabuke biti za berbu, a pijana Sejdi dolazi sa sekirom i pokušava da poseče njegovo najbolje stablo. I, dugo nećemo saznati šta se zapravo dersilo tu na ivici voćnjaka (kako bi bukvalno preveden glasio naslov originala). S obzirom da je jasno da se tu odvio ključni događaj, nije čudo što ga je Trejsi odabrala za naslov. Čudnije je što je prevodilac promenio smisao naslova promenivši ga u Plodovi na vetru, misleći valjda na vetar sudbine, pošto se vetra u romanu baš i ne sećam?! Druga poglavlja imaju svoje strukture. Jedno se sastoji samo od pisama koje piše odbegli i najjači sin Gudinafovih, Robert, putujući stalno na Zapad i radeći sve i svašta. Očigledno je da od nečega beži, ali dugo ne saznajemo od čega. I jasno je da se ne obraća roditeljima, nego samo braći i sestrama, od kojh ne dobija odgovore na svoja pisma. Zatim ga nalazimo u šumi mamutovca, a to je drvo veće od sekvoje, gde pronalazi sebe postavši pomoćnik izvesnog engleskog botaničara koji skuplja i šalje u Englesku semena i sadnice egzotičnog drveća da bi tamo plemići i drugi bogataši pravili od svojih velikih peizaža - umetničke slike. Od onih peizaža iz kojih su prethodno isterali sirotinju i poslali je u Ameriku i Australiju, da tamo i dalje radi za njih. Odnosno, da je i dalje eksploatišu, samo da ne moraju to da gledaju. Pošto im je, naravno, sirotinja odvratna, ne zato što su pred njom krivi, nego što je preziru. Kao što svaki lopov prezire onoga koga je pljačka. Ovo naravno Trejsi ne piše baš tako, ona je poštovalac jačih i bogatijih, ali ja tako čitam, jer kad podvučem crtu tako nekako ispadne. Kao što u prvom poglavlju sa odviše detaja opisuje očevu opsednutost jabukama, tako i ovde vrlo detaljno opisuje rad u šumama mamutovca, i Robertovu ljubav prema njima. Jer se tu kao i u šumama sekvoje, kraj velikog i prastarog drveća oseća mali i beznačajan, što mu najviše prija. Osnovna ideja mogla bi se definisati i kao “drveće je bolje od ljudi”. Sa tim se slažem. Sestra Marta, to je ona koju je majka smatrala mišem, a koja je posle Događaja (još uvek ne znamo kojeg) prešla da živi kod nekih komšija bez dece. Nisu je usvojili, nego im radi kao sluškinja, a kad komšinica umre komšija je “postao zao prema njoj”. Zato se ona vraća kod brata Nejtana, ali i on će postati zao prema njoj. Čak će joj i dete napraviti. Jednom kad je slučajno dobila pismo od Roberta, ona počinje da mu piše (što je opet posebno poglavlje) ali ni ona ne dobija odgovore. Tek mnogo kasnije naći će kod Nejtana sva pisma, nepročitana i sakrivena te odlučuje da pronađe Roberta. Da li je Nejtan sakrio pisma zato što nije pismen, ili zavidi bratu Robertu i mrzi ga što je otišao? Marta nije ranije dobila pisma jer je trgovac kod koga su stizala, smatrao da ih treba dati bratu, a ne sestri. Muškarcu, a ne ženi, koja je inferiorna. Čovek-brabonjak! Sestra Sal, otišla je od kuće i bavila se prostitucijom u obližnjem gradiću. Umrla je mlada i ostavila dvoje dece, koja su završila u sirotištu. Šta je bilo sa petim detetom Gudinafovih ne mogu se ni pored najbolje volje setiti. Ne znači da je književnica zaboravila”da ga odjavi”, nego je verovatno bilo tako bledo da ne ostaje u sećanju. Možda je umrlo tokom neke groznice? Odkad se zaposlio kod Engleza kao sakupljač semena i sadnica, Robert se kreće po velikom području, ali utabanim stazama, tako da je stekao i seksualnu saradnicu Moli. Ne može se reći da mu je baš devojka jer je ona velikodušna i prema drugima, ali se njemu posveti uvek kada on dođe. Besplatno. Čak i pojam vernosti i odanosti može varirati na razne načine... Kad čuje da ga traži trudna devojka, Robert normalno pomisli na Moli, ali se u šumi mamutovca pojavljuje trudna sestra Marta. Tek tu negde, u zadnjoj petini romana saznajemo da je mama Sejdi pokušala sekirom da poseče tatino najmilije drvo jabuke, da ga je on branio i ona je slučajno sasekla njega. Braneći sebe on ju je odgurnuo, pa je pala na kolac i probola se. Već umirući kazala je Robertu da beži iz tog pakla, jer mu Džejms uošte nije otac, nego je njegov otac zapravo stric Čarli. Ovo njemu posebno teško pada jer je on voleo Džejmsa. Tek tu saznajemo zašto i od čega beži Robert. Ovo je trebalo da nas drži u napetom iščekivanju... i držalo nas je. Vešt kroj. Ubrzo pošto ga je našla u šumi mamutovca Marta se porodi i umre, a on ostaje sam sa gladnim sestrićem. Pronalazi Moli, koja još nije rodila ali uspeva da doji novog, malog Džejmsa. Tako oni postaju porodica. Što je uostalom osnovna svrha porodice - udruživanje radi preživljavanja. Robertov poslodavac Englez koji boluje od “francuske bolesti” (sifilis?) ugovori neku veliku isporuku sadnica koje Robert sakupi i utovari na brod, ali nema ko da ih pazi i zaliva u dugim mesecima plovidbe. Robert odluči da ide on, a Moli da pođe s njim, sve sa obe bebe koje ona doji stojeći. Ukrcavaju se na brod i, ako sam dobro shvatila, tu počinje pravi “američki san”. Oni zapravo sanjaju da se vrate u Evropu, čak i ako su odatle došli još njihovi dedovi. Iz čega se može zaključiti da mnogi od američkih doseljenika nisu namerno otišli iz Evrope, nego su odatle oterani. Da bi bogatašima ostali što veći i lepši peizaži? Neki, najuspešniji, kao što su Trejsi Ševalije i Bil Brajson uspeće da se vrate. Neki drugi koji ostanu tamo pokušavaju barem da zagospodare Evropom. I to je neki američki san, koji nije baš dobro skrojen, bar sa naše tačke gledišta. Što se tiče ostalih ishvaljenih romana Trejsi Ševalije, meni je lepo legla Devojka sa bisernom minđušom. Ni Poslednji begunac nije loš, ali ga se slabo sećam. Znam samo da me je zabezeknula priča o tome koliko je belaca koji su bili protiv crnačkog ropstva smatralo da ih treba humano vratiti u Afriku! Mada su rođeni u Americi. Kako možeš nekoga vratiti tamo gde nikad nije bio? Taj je pokret imao čak i neko svoje političko ime, ali nisu ga zvali fašizam. Začudo! Ta divna stvorenja nisu mi uopšte prijala, nisam ih ni dočitala. Da li je bilo do mene ili do knjige, ne znam. Sve je više žena u svetskoj književnosti. To je siguran dokaz da je knjiga postala nedovoljno profitabilna da bi se njome bavili muškarci. Ima ih, ali sve su ređi. Mnoge od hitmejkerki pišu romane precizno i sitničavo, kao što bi vezle goblen, da je još uvek u modi. Ali nije... U intervjuu koji je dala kad je bila u Beogradu na Sajmu knjiga, Trejsi Ševalije bila je prijatno iznenađena popularnošću knjiga u Srbiji. Takođe je rekla da joj slava smeta i da je lakše biti samo pisac nego slavan pisac. Kad joj vidite lice, čak i na fotografiji, sigurni ste da govori istinu. Kaže da, ako danas pitate mlade ljude šta žele u životu oni žele slavu. (Znači da oni žele posledicu, bilo kojeg uzroka.) Obično ne znaju čime bi hteli da se bave. Objasnila je zašto je izabrala da piše o prošlosti, jer živi u sadašnjosti, koja je suviše brza. Na sve to mudri novinar ju je pitao da li je probala srpsku hranu! Živela sloboda štampe, dole novinarske slobode! Posebno su slatki oni koji spopadaju već na aerodromu sa pitanjem: kako vam se sviđa Srbija? Sudeći po zahvalnosti koju izjavljuje mnogima na kraju svojih knjiga, jasno je da se Trejsi ozbiljno i temeljno priprema i proučava građu svojih budućih romana. Možda su oni zato tako detaljni? Ne odoleva materijalu? Npr dugački opisi pravljenja pačvork prekrivača u Poslednjem beguncu... koji je pisala baš te godine kad je bila u Bg (i probala ajvar!) a još nije znala kako će se roman zvati... A možda ima ugovor sa izdavačem o traženoj dužini romana? 300 strana romana, kao 3 kilograma jabuka? Zašto ne, ako znamo da su se poeme tako jako razvile u SSSR-u jer su pesnici plaćani po stihu? Odkad je to prestalo, nema ni poema.
|
