E-mail-irao mi jedan prezimenjak iz zapadne Srbije, jako fini i ljubazan mail, adresu mi našao na sajtu. Veli davno je propustio sjajnu priliku kad je Aleksandra Nikolić nudila da nas upozna, ali nije hteo da me ometa na premijeri. Pa mi se eto sad javlja, povodom proučavanja Ojdanića, da me pita jesmo li mi od iste loze ili sam ja od neke druge. Ja od kalemljene, bogu mi, htedoh da kažem, ali se upristojih pa... Odgovorim, sve što znam, da su i moji poreklom iz okoline Berana, od Vasojevića, odakle je predak Petar došao u Slavoniju, sa nekom seobom. Uz put su neki ostali kod Tuzle, oni su danas Hrvati, ako ih ima i ako su još tamo. Tj. katolici su, pa pošto SPrC ne priznaje nepravoslavne Srbe, valjda su Hrvati, jer Talijana tamo nema. A naš se predak Petar zaustavio u centralnoj Slavoniji koja beše skoro skroz nenaseljena i napravio kuću u brdima iznad reke Orljave. Tu su mu tri žene, koje je ženio redom, kako mu koja umre, a ne odjednom, one su rodile 24 dece, svaka po 8. Moji su od treće žene, čije mi ime nije poznato, a i ne zanima me cura koju su udali za udovca sa 16-toro dece. Ne znam ni da li je moj did Joca (tamo govore ikavski) Petrov sin ili pak unuk, ili čak praunuk. U Slavoniji su ih, kao pravoslavce smatrali Srbima, jer za Crnogorce nisu još bili čuli. Kažem mu da u Slavoniji više nema Ojdanića, ali ih ima u Sloveniji, gde žive trojica sinova mog strica Dušana, Milovan, Radovan i Jovan, sa svojim sinovima i kćerima. No mislim da oni ne samo da nisu Crnogorci, nego nisu ni Srbi, čak ni Hrvati, nego su verovatno već Slovenci, a njihovi sinovi, kojima na žalost ne znam ni imena, su poluholanđani, po majkama, te je sasvim moguće da će uskoro postati celi. Holanđani mislim.
           Ispričam kako znam da potičemo od neke proklete ili pogane Ojdane i da smo jedno od samo tri crnogorska „žuta“ plemena čiji je rodonačelnik žena. Prezimenjak mi objasni da nismo pleme (e, jebiga, taman sam se osetila kao Čiroki skvo!) nego samo porodica, nazvana istina po toj Ojdani, ali koja nije bila ni pogana niti prokleta nego uvažena i i vrlo čestita. Što treba da znam ako me ko pita! Toliko da su čak i neki drugi Šćekići, kamo se bila udala, uzeli prezime Ojdanić, umesto svoga. Reče još da nismo od Vasojevića već od Šćekića. Tako mi obesmisli višedecenijsko puvanje kako sam direktno povukla pogane gene od te proklete Ojdane i kako se samnom ne treba zezati pošto sam genetski, što bi se moderno kazalo, opasna i zer zajebana. Dobro to sad više nema veze, pošto sam omatorila nisam više strah i trepet, mada... na vašem mestu ne bih baš previše rizikovala.
          Zatim mi prezimenjak pošalje priču o tome kako je Ojdana isprošena od Radovića (od kojih je kaže današnji episkop ili mitropolit ili Anfilohije? Ne znam te crkvene tituletine, ni glavešine) oko 40 km od Luštice, odakle su bili Šćekići. Što je tada bilo dva dana hoda preko raznijeh brda. Kad su došli po Ojdanu, Šćekići vidješe da nit je lijepa, nit je mlada k'o što im je rečeno (mora da je sirota imala već 16 godinica, ušjeđelica!)... ali oni mnogobrojni Radovići izađoše svi pod oštrijem oružjem, te Šćekići odvedoše mladu da ne izginu ko sivi tići i pilići, tu na tuđem tlu. Junački bogumi! Kad su, doveče stali da zanoće i jedu, lepo sačekaše da Ojdana zaspi, pa joj pobjegoše. I to je bogomi čojski, baš mi je milo što nisam Šćekićka! Ojdana je pak bila bistra, prgava i snalažljiva, pa sutradan pronađe Lušticu! A u njoj Šćekića kuću, otkrije po dimu iz odžaka, jer su iz svih drugih kuća već bili otišli sa stokom u katune na ispašu. Upade im hrabro usred ručka i slatko ih ispsuje kao sinje kukavice ili još ne znam detaljno, ali psovanje ću lako smisliti, za to sam majstorica, ma doktorica! Tu se nađe svekar da zaštiti junak-đevojku, odvoji se sa njom i zaključa u sobu, te je ispituje... Nasamo. Vele da je postavio tri pitanja, kao sfinga, ali je samo jedno upamćeno, da ju je pitao kada se prave vile za sijeno. A ona mu mudro odgovori da budale prave kad im zatrebaju a pametni ljudi zimi, kada sjede zaludni i nemaju posla. Poslije se vratiše a svekar objavi da je đevojka dobra, pametna i vješta te da će je zadržat za snahu, zašto je svi imaju poštovat... Onda izgrdi sinove što su je ostavili u planini da je ižjedu vuci i obeščaste hajduci (što je, naravno još gore!)...

          Ime Ojdaninog muža slučajno nije zapamćeno, baš me čudi. Mora da je bio neki Uroš Nejaki, posle Dušana Silnog. Ili kao Car Fjodor, sin Ivana Groznog. Ima takvih očeva koji sinu ne ostave ni kapi testosterona, a nije onda bilo apoteka da odeš, pa kupiš. Lako bih pretpostavila kako su glasila preostala dva pitanja, ali neću da brukam pretke.
           Podozrevam da mi je prezimenjak sa Drine poslao sav taj materijal nadajući se, možda, da će me priča zainteresovati i da ću je napisati veštije, epskije i poetskije nego on. Naravno, čovek me ne poznaje. Nije mogao znati da je moja prva asocijacija bila Tašana Bore Stankovića, a druga Lorkina Angustija, kći iz prvog braka Bernarde Albe. Angustija je bila ljubavnica svoga očuha, maminog drugog muža... Dobro, oni su katolici kod njih to, možda, može. Kod pravoslavaca toga nema, ali svekrvin muž je ipak nešto sasvim drugo! Jebiga, svekrva ti dođe kao prirodni, krvni neprijatelj, za nije? Ja to zapravo ne znam iz iskustva nisam imala svekrvu, pošto sam uvek znala da ću se udati za siroče, ali su mi pričale drugarice.. (Joj, dosadnih li priča o zlim svekrvama!)

           Znači gospodo, udati se, neželjena, u nepoznatu kuću i izbiti svekrvi sve adute iz ruku, je gambit za moje apsolutno poštovanje, jer je Ojdana preuzela 3 od 4 stuba na kojima stajaše Šćekića kuća. Četvrti je bio svekar, ali njega je bogu hvala, lako smotala. Dakle, jedino što bih ja mogla skrojiti od ove priče o odbačenoj i osramoćenoj devojci je da napišem komediju o „časnim kodeksima patrijarhata“ i ostalim njegovim nebrojenim vrlinama i još mnogobrojnijim manama.
           Kako je mogao, ovaj moj prezimenjak sa Drine, znati da je jedino što bi mene moglo zanimati u ovoj priči mračni, gadni, surovi i licemerni, okamenjeni zakoni patrijarhata, koje je Ojdana očigledno nekako ipak pobedila i pokorila. Zanimljivo bi bilo istražiti kako i kojim to sredstvima?

           Ako krenem od scene dolaska po isprošenu, a neupitanu Ojdanu, koju okićenu, šepavu (možda batinama vaspitavanu?) uplakanu, očajnu izvode kao ovcu na klanje... Dok Šćekići tiho šuruju i odvaguju vrijedi li se tući zbog ružne matore cure, a Radovići stameni do zuba naoružani, rješeni da udaju ušjeđelicu da im više ne bruka pleme ni časno ime...
           Zatim noćna scena gde se domunđavaju i ostavljaju Ojdanu samu u planini, među vukovima, međedima i hajducima. Postavlja se osnovno pitanje zašto se Ojdana nije vratila kući, poznatim putem kojim je već prošla, nego je krenula u nepoznato ne znajući ni puta, ni cilja? Jedini mogući odgovor je da joj je kod kuće bilo previše strašno te je verovala da će joj baš svuda biti bolje. Da je bolje čak i da je ne bude. Zato Ojdana luta po kršu, ili po šumetini? (morala bih da izguglam tu tamo geografiju) Umire od straha i poniženja, proklinje svoju braću zlotvore, oca pijanicu i majku kukavicu, mlađe sestre koje zbog nje čekaju udaju, priželjkuje smrt i preti osvetom podmuklim Šćekićima koji su je osramotili i ostavili da crkne kao zverinji plijen. Scena ručka, kod Šćekića, na koji je banula, gladna i pocijepana, ne bi trebala da bude problem, pošto je Ojdana sada spremna da umre, pa može da govori celu istinu i da laje štagod hoće. Svekar će se prvo iznenaditi, njemu su možda sinovi rekli da im je pobegla?! Onda će se glasno smejati, pa će se naljutiti na svatove i najzad povesti novu snajku da je ispita... u sobi, nasamo ... Ili će ih sve istjerati na avliju a ostati sa njom samom u jedinu prostoriju? Tu sad imam puno dramskog legitimiteta za malo pornografije koja se danas smatra nužnom za marketing... jedino što meni baš ne ide od ruke. Joj, učiću dok sam živa...
            I naravno najbolje najinspirativnije scene bile bi scene njenog porodičnog uspona, sa moćnim svekrom u zaleđini, koji uostalom mora biti jedan dobrodržeći 40-godišnjak, a ne neki raspadnuti kilavi đed. Odnosno sa porodičnim bogom među svojim nogama. Svekrvica, starica od jedno 38 godinica, je verovatno pretvorena u sluškinju, a sinovi se ne usude da je brane. Muž je neka sopstvena senka. Uostalom, mogao bi baš da bude i peder, to bi bilo moderno i još jedan baš lep marketinški adut. Zašto? Kad ih je bilo u staroj Grčkoj, među Hunskim ratnicima i samurajima, što da ih ne bude u Crnogoraca, ko da su oni gori? Dakle, nek bude peder, sladak ko šećer i srećan što ne mora da kreše šepavu kravu. Tj. svoju službenu ženu. Ne! Najbolje je da njih dvoje budu najbolje drugarice! (jel'da sam pravi genije? Tesla srpske dramaturgije?) Ostale snajke su ljute zmije, koje ne smiju da ujedaju. Dok deverovi zavide ocu...itd.
             I na koncu Happy End. Ojdanin trijumf, kada i svekrvina deca, i deca deverova uzimaju prezime po njoj, Ojdanić kao časno i cenjeno... A ona ih sve prihvata. Doduše, možda su Šćekići negde zadužili zlu krv, koju ne mogu da isplate. Preti im krvna osveta. Zbog toga su jedared već bili osiromašili, onomad, kad su svu stoku dali nekima kojima su dugovali krv. Možda su opet imali kratak fitilj? Napili se, zametnuli kavgu? Pa im Ojdana zapravo čini uslugu i spašava im sirote živote, primajući ih u svoje okrilje?
             Ne verujem da ću napisati ovu dramatičnu komediju (već sam se super provela), ali ako se ipak nakanim, valjda je jasno da Ojdana mora biti zajebana ženska, kojom se kao pretkinjom mogu ponositi. Neću valjda pisati o nekome koga bih se stidela? Priznaću,da je sa raznih tačaka gledišta opaka Ojdana stvarno bila i prokleta (kad joj je ovakva sudbina data) a i pogana (da bi opstala). Samo je sa svoje i sa moje tačke gledišta Ojdana stvarno sjajna i revolucionarna!