1975. godine poslao je profesor Belović kolegu Zeca i mene, u Teatar poezije, da zajedno dramatizujemo i izrežiramo predstavu od poezije i dramoleta K.I. Galčinjskog. Bila je tamo slatka mala scena u podrumu, sa promenjivim gledalištem za 100 do 120 ljudi, koja je danas na žalost zatvorena. I velika, tamo gde je sada Akademija 28. Ta velika izgledala je sasvim socrealistički, kao provincijalni dom kulture. Prevelika sala sa plitkom scenom, gde su se smenjivale bioskopske i pozorišne predstave. Tako da smo mi bili srećni što nam je zapala mala. Prvi put smo čuli za Konstanti Ildefonsa Galčinjskog, poljskog pesnika čuvenog po pesmi Inge Barč, o glumici koja se ubila pred najezdom fašizma. Imao je fine duhovite dramolete i napravili smo veselu predstavu koja je sadržala i njegovu divnu, ali mračnu poeziju. Sve smo radili sami, dramatizaciju, scenografiju, kostime i muziku (izbor, naravno), čak i plakat i program. Bila je to zapravo odlična prilika da prođemo kroz čitav proces nastanka predstave. U velikim pozorištima, inače reditelj obično ne zna ko šta i gde radi, a često ne znaju ni glumci, pa svi nekako misle da niko drugi osim njih (na sceni, u radionicama, krojačnicama ili u administraciji) ne radi ništa. A svi rade, ali u druga vremena i na različitim mestima.

Mi smo čak putovali po Vojvodini tražeći da kupimo gusku za farbanje u zeleno, jer smo predstavu nazvali ZELENA GUSKA U ZAČARANOJ KOČIJI. Na jednoj livadi ugledasmo belo jato, kao u Balaševićevim pesmama, pa potražimo vlasnika u blizini. Neki ciga nam odrapi cenu, a moj kolega, rešen da ga lukavo odobrovolji, navali sa pričom da je mi nećemo, ne daj bože pojesti, taman posla očerupati, nego nam treba za glumicu u pozorištu, “…a znaš prijatelju, pozorišta su ti jako siromašna” - “Ti oćeš da ova moja glumi?! Ih, bre brate, znaš kaka ti je to glumica, igrala je ona već u filmu, u Skupljačima perja!” oduševi se ciga i digne nam cenu 100% zbog guskinog glumačkog iskustva. Iskeširasmo od džeparca, teatar nema fondove za guske. Kad se sad prisećam kako je ganci brzo ćapio pare i hitro odveo ostale guske, pada mi na pamet da im možda nije ni bio vlasnik nego samo… pastir? (Hm, čuvala sam guske u Gabošu a ne znam kako se zove pastir za guske!) Imam dve fotkice iz te predstavice, ali na njima nema guskice.

Pamtim jednu reprizu koja nije odigrana. Zato što se Laza Ristovski bio naljutio jer nije bila objavljena u Politici. Nije uvažio argument da je unapred prodana i otišao je iz garderobe, besan, kad je publika već bila napunila salu! Šokirani, mi smo svi izašli pred publiku da se nekako izvinjavamo, ali oni nisu hteli da idu kući. Mislili su da se šalimo…

Radoš Bajić (tada student III godine glume, kao i Laza) rešio je da ih malo zabavi i opusti i raspričao se o dogodovštinama sa FDU, a publika se odlično provodila, pa nije mogao da prestane.

Upamtila sam jednu anegdotu. Kaže: “Mi na klasi imamo VIS Radilafi. To je od RAdoš, DIklić, LAza i FIšeković. I tako smo jedared svirali u Londonu (tu grune aplauz, pazi kad su naši momci svirali u Londonu!) Tojest, svirali smo jednu svadbu tu, u kafani London… U zoru izađemo pred kafanu, sve onako ja i Fišek sa harmonikama, Laza sa kontrabasom (ne znam šta je bilo sa bubnjevima na kojima je lupao Dik) i stanemo u sred grada da podelimo pošteno zarađene pare. Ionako nigde nikog nema, jedva ako je svanulo. Kad čujemo poznati ženski glas: -“Šta to radite, momci?!” - Mama! Časna reč. Ognjenka Milićević, naša profesorka glume! Odkud ona, ko zna?! Da li je išla iz noćne apoteke koja je tačno preko puta?… Zvali smo je mama, jer je bila brižna kao majka. I sad možete mislite, naleti na četiri svoja sina u cik zore… gleda nas i svojim očima ne veruje, da njeni fini studenti sa instrumentima na leđima, usred grada, pred kafanom London broje i dele zgužvane pare. Bili smo sigurni da će nas izbaciti sa Akademije, ali nije…”

To, što je tada ispričao Radoš Bajić, je bio prvi a možda i najbolji stand-up koji sam ikad videla. Samo što se još nije tako zvao. Radoš ga je odigrao bez pripreme, iz mesta, iz glave, tada i nikad više. Mislim da je trajao desetak minuta duže nego što bi trajala naša predstava Zelena guska u začaranoj kočiji…

(Na prvoj slici je najvažniji deo ekipe, Radoš i Laza u nekom od dramoleta. Dramolet je dramska minijatura koja traje pola do par minuta.)