PRIČA O NADI

            Devedesete. Vreme raspada i bede. Kod novinarke Radmile Jovović nabasam na neku feminističku „papirnu galanteriju“ pa prokomentarišem:

- Oho, šurujemo sa feministkinjama! - Ironično, jer je Rada tada bila zamenica glavn-od-ur-ice jednog nimalo feminističkog ženskog lista za potrošačice i udavače. Znate one časopise što plasiraju ideju da savremena žena mora biti „kurva u krevetu, domaćica u kući, dama na ulici a lavica na poslu“ jednom rečju šizofreničarka! A povrh svega naravno još i savršena majka, ćerka, sestra, kuma... Oni što eglenišu o tome da li predsednica skupštine, zaboga, zna da kuva, i pegla li fakultetska profa kuhinjske krpe?!

- Nemoj da se podsmevaš, feministkinje se bave i nekim vrlo ozbiljnim stvarima. - prebaci Rada ironiju nemenjenu njenoj ženskoj reviji, na feministički račun i nastavi u tom smislu:

- Jesi pročtala ovu knjigu? - pa mi utrapi veliku žućkastu sa naslovom U potrazi za ženskim sigurnim mestom. Autorka Nadežda Ćetković. Bile su to ispovesti žena, štićenica Sigurne ženske kuće koju je Nadežda tada volonterski vodila. Užasno nešto! Nit se može čitati, nit se može ostaviti. Nit se može, ne daj bože, kome pokloniti. Mučila me ta knjiga danima pošto sam je pročitala. Ne da se zaboraviti! Na koncu shvatim da je se neću osloboditi dok ne prožvaćem, ne svarim i ne savladam njenu jezivu temu, pa pronađem tu Nadeždu i upitam:

- Mogu li ja da napišem dramu inspirisanu Vašom knjigom, napala me je?

- Biće mi drago. - kaže Nada.

- Možda Vam baš i neće biti drago, ja ne podnosim žrtve...

- Niko ne voli žrtve, ali im ipak moramo pomagati. Ako Vi napišete dobru dramu i to će pomoći. Obratiće pažnju publike na problem kućnog nasilja, koji se gura pod tepih. Prosečno jednom nedeljno ljubomorni ili pijani muž u Srbiji ubije svoju ženu. O onima koji „samo“ premlaćuju nema statistike.

     Ovako je nastala moja do sada najizvođenija drama Trag ljudskih zuba. Drama sa odvratnim naslovom koji mi se sam nametnuo, a tada je nastalo i naše prijateljstvo.

    Tako sam upoznala živu ženu iz pomodnog časopisa za udavače i potrošačice! Onu koja pegla i kuhinjske krpe, koja je lavica na poslu, domaćica u kući, dama na ulici a i u krevetu valjda ono što se od idealne žene traži... Uz to i požrtvovana majka troje odrasle dece, od kojih najstarije doduše i danas, kad se naljuti tvrdi da nije imalo majku jer je njegova mama stalno spašavala silovane Ciganke umesto da... Eto, sve ima svoju cenu, čak i filantropija. Ona je možda i ponajskuplja...

        Naravno da je veliko dete u pravu. Zbog neke Moldavke koja je bila seksualna robinja u jednoj susednoj državici a o čijoj je sudbini i spasavanju Nada napisala roman Alisija gde se zamerila faraonu dotičnog državuljka, pa godinama već ne može na Jadran da je ne uhapse. Nego mora u Tursku.

(Doduše, ne mora da gleda turske serije, ali niko nije idealan.)

        Zbog prognanih vojvođanskih Nemica, a prikupila je sa svojim drugaricama nekoliko knjiga ispovesti vojvođanskih izbeglica (sa kraja Druge Svetske Otimačine) i izdala ih pod naslovom Dunavske Švabice, pa se zamerila drugim ne manje moćnim strukturama. Sve ove knjige inače govore o notornoj istini da muškarci ratuju, a žene i deca snose posledice.

        Ni sa Crkvom nije Nadežda u najidiličnijim odnosima, premda ne verujem da Sinod zna da je ona pisala po ogradama porte ljute grafite protiv zabrane abortusa, onomad kad su oni ponovo počeli sa agresivnim pokušajima da opet zagospodare ženskim telima preko slučajno ili silom napumpanih materica. Što bi rekla Vedrana Rudan, čudo jedno koliko se crkva, uprkos celibatu, interesira za žensko međunožje!

        Dok gledate Nadeždu kako bere paradajz u bašti svoje vikendice ili služi mnogobrojne goste na avlijskom ručku (što se danas zove „garden party“ a što se dok smo bili kolonija drugih gospodara zvalo teferič ili dernek) nikad ne biste ni pomislili da je feministkinja već da joj samo šalvare fale. Ipak njena mlađa ćerka Vesna Jarić sa kojom je zajedno napisala Rečnik rodne ravnopravnosti na promocijama govori kako je ona meka feministkinja za razliku od mame koja je tvrda. (Ha! Na toj skali ja bih možda bila neka klitoristkinja?!)

        Šta je to što Nadeždu koja je tri puta menjala prezime (prvo je bila Radović po tati, zatim je nosila prezime prvog muža Jarić, pa drugog muža Ćetković, pa se vratila na tatino) što dokazuje da na neki način vrlo poštuje mušku dominaciju i čitav patrijarhalni sistem vrednosti... šta onda takvu jednu ličnost čini istinskom, pravom feministkinjom? Aktivizam. Empatija. Hrabrost. Požrtvovanost. Odlučnost. Upornost. Solidarnost. Samosvest. Tolerancija. Energija. Potreba da Preduzme Nešto!

        U svojoj najnovijoj knjizi Dodatna lektira B. Akunjin govori o tome da zapravo vrlo mali procenat ljudi preduzima nešto da bi se promenila situacija u društvu. Oni ponekad greše ili preteraju ali barem reaguju, ne ćute. Preduzimaju nešto. Nisu indiferentni. Nadežda pripada toj manjini za koje B.Akunjin kaže da ih ima možda 5 do 6% u ljudskoj zajednici.

        Jednoj našoj portirki nevenčani muž je iz puke osvete oteo zajedničko dvogodišnje dete i odveo svojim roditeljima na selo. Jadna žena je dobijala jednu za drugom pravosnažne sudske presude da joj se dete obavezno hitno vrati, na šta se lik prosto oglušivao a policija nije reagovala. Svekar i svekrva joj, nakon par meseci, dete više nisu davali ni na telefon. Igra se... spava... nije tu... neće da dođe...Venula je žena na očigled i gubila snagu. Pitala sam Nadeždu šta feministkinje rade u takvim situacijama;

- Skupimo par dobrovoljki pa isto kao i on  preotmemo dete i vratimo majci, pošto policija obično ništa ne preduzima, muškarci su solidarni. To jeste strašno ali mora da se uradi što pre jer će je dete zaboraviti a tamo će mu napuniti glavu da ga je majka ostavila. Ako tvoja radnica želi, mi ćemo joj pomoći, reci joj. -

Prenela sam to nesrećnoj ženi i zakazala sastanak za sutradan posle podne. Došla je Nadežda sa jednom lekarkom i jednom pravnicom, svaka preko 50 godina i sve tri spremne da se, svojim kolima i o svom trošku, odvezu do neke nepoznate selendre u istočnoj Srbiji i da kidnapuju oteto dete. Majka detetova nije se usudila ni da dođe na taj sastanak, a kamoli da ide i otima dete. Pola sata se preko telefona plačući izvinjavala da se boji da bi detetu napravila još gore traume. Čekala je još 7 godina da joj nadležne službe vrate dete koje ju više nije poznavalo... A ni to se nije desilo po sili zakona nego pod javnim pritiskom jedne jako poznate tv novinarke, koja se zauzela za nesrećnu radnicu i njeno oteto dete!

        Kao i svakoj ženi koja misli, izražava svoje mišljenje i reaguje na sve što smatra nepravdom, Nadeždi lepe sasvim oprečne etikete. Smatraju je izdajnicom jer i dandanas pomaže Kosovske i Metohijske Šiptarke (izvinjavam se onome kome smeta, ali meni je nelogično da ih mi zovemo Albancima ako oni sami sebe zovu Šiptarima. Kao da i njih i kosovo nudimo Albaniji.). Proglašavaju je nacionalistom jer je odmah posle bombardovanja izdala svoja pisma pisana tog burnog i bučnog proleća prijateljicama i inima po Svetu, u višejezičnoj knjizi Epistolae. Gde jasno nije bila oduševljena Milosrdnim anđelom, Tomahavcima, pa čak ni kasetnim bombama ni osiromašenim uranijumom. Začudo!

        S obzirom da je danas „trendi“ da se sve feministkinje proglašavaju lezbijkama ja unapred demantujem takvu još neiskazanu floskulu i zakleću se na Bibliji ako treba (premda nisam ni krštena) da je Nadežda „strejt“ i da joj nisam ja napravila ni jedno dete! Ni ona meni! Ako zatreba zakleću se čak i na Ustav ako isti ikada „zaživi“.

        Standardan stil blaćenja feministkinja sastoji se u teškim tvrdnjama da su to ružne ili stare žene koje više ne mogu da dođu do muškaraca. Istina, ne mogu da dođu do upotrebljivih ali do svih ostalih, koji čine veliku većinu ipak mogu. Zapravo mogu da nabave čak i te upotrebljive, isto onako kako matore čičekanje sebi nabavljaju devojčice koje izgledaju „kao milion dolara“... za nekih hiljadu dolara npr. Zavisno od tržišta, je li?

        U humorističkom romanu Mirjane Đurđević gde sam bila jedan od glavnih likova, ima scena u kojoj dve sredovečne drugarice, malko naduvane od marihuane ležu, u mizanscenu „dupe glava“, u isti krevet, jer su jednoj zalutali meci polupali prozore na minus 10, a sin druge ima žurku pa je zauzeo celi stan. Ovu je scenu neki nadobudni falocentrik, koji naravno ne ume da napiše takav roman, proglasio najljubavnijom „kripto-lezbejskom“ scenom u srpskoj literaturi! Kakvo mačo mače!

        Navodim ovo samo kao primer kako se naša savremena „meinstrim“ kritika odnosi prema ženskom stvaralaštvu, čak i kada ga hvali. Tako se zapravo uvek odnosi, prema svakom pojavljivanju žene u javnosti. Od „gle kurve“ do „vid veštice“! Onda nije čudo što skoro sve žene koje se muvaju po našem javnom životu, kako heroine a isto tako i statistkinje, kako aparatčike tako i feministkinje, vremenom zaliče na zalutale kofere koje su zbunjene aviokompanije slale sa aerodroma na aerodrom diljem globalnog globusa i svagde su im zalepili po neku odprilikativnu etiketu... Mene je na primer godinama pratila fama da imam muda, koja je nedavno utihnula. Ko zna zašto, možda sad imam prostatu? Kuku!

        Pošto moderna medicina ne ume da mi ispravi zgrčeni nožni kažiprst, kao ni da mi izleči konjuktivitis, ni gasove u stomaku, ali ima veliku želju da me učini Amazonkom tj da mi odseče neku dojku za šta nema indikacija, a kako je ipak naša biznis medicina najuspešnija u promeni pola bavim se idejom da se podvrgnem onome u čemu su najbolji i da lepo postanem malo muško. Deda! Ne bih više morala da depiliram delove kože i slobodno bih bila ćelava, bez kompleksa, mogla bih da javno podrigujem, smrdim i prdim a valjda bih shvatila šta muškarci nalaze u ženama i zašto se plaše čak i golorukih feminiskinja?!

        Čak i Nadežde Radović Jarić Ćetković Radović. Koja će vam, istina, i danas skočiti na haubu i početi da doziva Policiju ako primeti da ste na sokaku pokupili maloletnu seksualnu robinjicu u nameri da je zloupotrebite na prvom parkingu. To hoće, ali je inače toliko nežna i pažljiva da joj bez po brige možete svoju pedigriranu mačkicu ostaviti na čuvanje kadgod krenete na neku daleku destinaciju u globalizaciji...