PROKLETE DEVEDESETE
|
|
|
Devedesetih godina
prošlog veka, u ona bedna vremena, vraćali smo
se jedne noći sa gostovanja odnekud iz Vojvodine.
Obično bismo igrali 2-4 predstave na jednom
gostovanju, jer se inače ne bi nikako pokrilo,
pošto su karte za dečije predstave jeftine, a
inflacija beše strašna, pa bi nam do sutra
pojela sav prihod. Tako smo jedared u Pančevu
gostovali sa jednom velikom predstavom, pun
autobus ljudi i pun kamion dekora. Odigrali smo
4 predstave u sali za 350-400 dece, sve puno.
Sutradan nam je uplaćen prihod, ali da smo
podigli pare, mogli smo za njih da kupimo DVA
JAJETA. Nije vredelo ni ići do banke. Kamion,
autobus, honorare itd ipak smo morali da platimo.
Zato smo posle morali za svako gostovanje da
tražimo sponzore. To je radio marketing i uprava,
kome pođe za rukom. Ovaj put putovali smo
autobusom koji nam je ustupio sponzor, besplatno.
Autobus je bio star ali solidan. Rekli su nam da
je upravo remontovan. Dremali smo kad nas je
zaustavila vojvođanska policija, u to vreme
mnogo su voleli beogradske tablice. Dade im
vozač dokumente, ali oni nešto uporno
raspravljaju i ne puštaju nas dalje. Izađem da
vidim o čemu se radi. – Brate, ispravan je
autobus, šta zakeraš?! – kaže vozač. - Vidim da
je prošao generalnu i dobio dozvolu za probnu
vožnju – kaže pandur. - Pa u čemu je onda
problem? – trpam se ja kratkofitiljno ali
uzdržano. - U tome gospođo, što ova probna
vožnja mora da se obavi bez putnika! Ovaj
autobus još ne sme da vozi putnike! – Što znači
da bismo mi sad svi trebali da izađemo u mrkli
mrak i da odpešačimo za Beograd? – uzdržavam se
ja da ga ne ujedem i ne polomim neki zub. – Neee,
pa ne morate da pešačite celim putem. Za sat i
po naići će vam radnički autobus i staće tamo,
ni dva kilometra niže. Pa ako bude mesta i primi
vas... – Ali brate, - umeša se Neša šarmantno,
sve računajući na moj nedostatak taktike i na
svoju teve popularnost. – mi smo ti tečije
pozorište, vraćamo se sa gostovanja. Umorni smo,
igrali smo 4 predstave. Valjda i ti vodiš decu u
Pozorište Boško Buha. - Ja? Da vodim
decu u pozorište? NISAM LUD! – uvredi se pandur! |
