- Treba mi bar 1000 eura da proslavim ćerkici prvi rođendan.

- Gde? Na Havajima?

- Ne, nego u našoj igraonici, kod stadiona...

- Časti ti, farbaj mi kosu, nemoj mene farbati! Zašto bi pukla somića evrića na pizdariju od rođendanćića? Ona se toga ni sećati neće...

- Moram. Svi to rade... Ja sam htela da odemo na Zlatibor, porodično na 10 dana, za iste pare, ali muž kaže... Ako 'ćemo da budemo društveni...

- Njaške?

- Ma, ne! Mi smo bili već na 10 takvih rođendana! Dok zakupiš igraonicu, uplatiš za svako dete, na komad, pa piće za roditelje, pa dok poručiš neki ketering. Pa animatori, pa klovnovi. Sve to košta. Prošle subote smo išli na Brdo kod kumova. Svaka od 20 keva donela tortu, znaš ove nove kupovne, trospratne...

- Ove zelene sa groznim roznim zečevima? Ili prave plave sa štrumfovima?

- Ajnezajebaj! Sve donele super-ultra-fensi iz poslastičarnice, samo neka ljankase donela svoju domaću. I ne'š mi verovati samo se njena pojela!

- Što ti ne bih verovala? Ne bih ni ja žderala Crnu-Mini-u-roznoj-aljini. Nisu deca luda.

- A što vrište, ciče, pište. Većina ne zna ni da hoda, a kamoli da priča...

- Ali zašto to radite? Bahatite se? Uvaljujete se u višu srednju klasu?

- Ne, nego kažem ti, takvi su sad običaji.

- Bilo je običaja da se cura uda nevina, pa jesi li ti bila kad si se udavala?

- Sram te bilo. Ti znaš da je ovo meni treći muž!

- Jesi ti svesna da si, em zadrti potrošač, em snobčina do koske?

- Molim? Nemoj da se vređamo sad?!

Eto kako sam ostala bez frizerke!