Rodrigo Munjos Avia

PSIHIJATRI, PSIHOLOZI

I DRUGI BOLESNICI

izdavač: Samizdat B92

Beograd, 2016.

(četrnaesto izdanje, tiraž: 700)

sa španskog prevela Jovana Živanović

Rodrigo Montalvo Leteljijer (38), glavni junak ovog ispovednog romana je direktor u očevoj fabrici liftova. Živi sa ženom Pati (malom preduzetnicom) sinom Markosom (koji ima karakret geparda) i kćerkicom Belen (koja ima karakter oklopnika). Patrisija ima karakter nosoroga. Žive u porodičnoj kući sa bazenom u elitnom buržoaskom naselju na periferiji Madrida. Na drugom kraju podeljene ogromne vile žive mu otac i majka, a između njih sestra Nurija, vrlo uspešna advokatica sa mužem Ernestom, psihijatrom. Oni nemaju dece. Ernesto je perfekcionista koji svaki drugi dan u 7 ujutro kosi travnjak od oko 100 kvadrata, bazen puni, takođe bučno, po kalendaru, a postoji sumnja da čak i porez plaća pre roka.

Najveći Rodrigov problem je mačak Arnold, ljubimac njegove dece, koji ne mjauče nego laje kao pas i prepišava svako mesto u bašti na kome bi Rodrigo veselo urinirao. Najdramatičnija uspomena iz detinjstva mu je iz 3-će godine kada ga je lift, u roditeljskoj kući samoga spusio sa tavana skroz u garažu (4 nivoa), dok je otac izbezumljeno trčao niz stepenice i umirivao ga. „ Sve je u redu, ništa neće biti...“

Ukratko, bio je srećan čovek, sve dok nije dopao u ruke psihijatara, psihologa i ostalih bolesnika, sa ili bez licence. Sve zbog puke pristojnosti. Na jednom dečijem rođendanu zet Ernesto intimistički je seo na rukohvat Rodrigove fotelje i  rođački nametljivo ga tapšao po ramenima.

Ovome je to bilo tako odvratno da je Ernesto primetio gadljivi izraz njegovog lica i počeo da postavlja pitanja. Da bi izbegaoi neprijatnu istinu Rodrigo slaže da ga nerviraju Ernestovi dugmići od zečijih repova... tj. da već duže vreme ima neku averziju prema dugmadima i tandara broć. Ernesto mu dijagnostikuje fobiju i ponudi se da ga leči. Opet iz pristojnosti Rodrigo pristane, te mu na prvoj seansi Ernesto dijagnostikuje i parafaziju (nevoljno brkanje slogova u reči ili zamena celih reči)... i tu počinje hod po mukama, i po dijagnozama. Preljubazna psih-ološkinja sa 7 velova ubediće ga da ima tešku depresiju i da zauvek zaboravi reč sreća. Nekakav dugokosi popravljač mozga, grliće ga par minuta... Neki eminentni matori specijalista kome cure bale a donja mu usna visi u krilo, prepisaće mu svojim nečitkim rukopisom lekić od koga će se komirati itd.itd. Kulminiraće kod Fusiljija glavodera, koga će mu preporučiti zet Ernesto kad ga Nurija ekspeduje čak u Meksiko i razvede se od njega. Fusilji (što je inače vrsta testenine) će mu preneti svoj panični strah od smrti, pa se Rodrigo na kraju nađe sa jezivom kolekcijom, strahova, fobija, depresija, manija itd i na gomili lekova od kojih se sruši u san kao u smrt. Na koncu će zaboraviti čak i svoj rođendan i postati skoro sasvim nerazumljiv u govoru od one parafazije. Bezvoljan do stupora.

Tokom cele priče jako je upadljiva i upečatljiva njegova lepa i čista ljubav prema ocu, kao i očeva apsolutna originalnost i elan vital. Zato bude apsolutno šokantno što mu otac, na samom vrhuncu krize - daje pismeni otkaz, kao privremeno nesposobnom za rad... Ovo ga trgne i on odluči da se bori na sudu... i neću vam odati kraj, koji je srećan...

Kao paralelna radnja ide priča o Lope de Vegi komšiji, neženji koji živi sa roditeljima, ima psa sa imenom Sex i sumnjiče ga da se, šumicom šunja kao egzibicionista, zbog čega će ga najzad oterati iz kraja. U jednom času Sex nestane, Lope de Vega ga sa celom porodicom, slugama i nekim komšijama dugo traži, da bi ga na kraju našli obešenog o povodac. Do kraja ne saznajemo ko je ubio Sexa. Ili je meni promaklo? Javiće se posle na razglednici sa likom Mis Španije, iz nekog drugog kraja, sa vešću da su mu roditelji kupili većeg psa kome je dao isto ime SEX, te eto sada ima veći sex.

Kako je piscu Munjosu, inače nagrađivanom u domenu literature za decu, ovo prva knjiga za odrasle (napisana 2005.) može se pomisliti da otuda potiče njegov jako originalan i vedar humor tipa - otac ga pozove, pa mu smrtno ozbiljan, tužno veli: Moram da ti priznam Rodrigo, ti nisi usvojen! Ili kad otac i sin noću, za osvetu, isprazne Ernestov tek napunjeni bazen. Ipak, kad malo bolje razmislim čini mi se da je to neki specifičan španski humor koji se pojavljuje kod Almodovara, Bunjuela, čak i kod Dalija...

U suštini ovo je roman o tome kako vam loše misli, strahovi, strepnje, zastrašivanja itd mogu zagaditi mozak ili um. Sasvim slično kao što ćete od nekog slinavog rođaka dobiti grip, jer niste stisli petlju da ga ne poljubite, isto tako možete „zakačiti“ i njegove strahove.

„Upoznao sam minimum 10 psihijatara i psihologa kao i razne psihopatonaturopate, akumpunktore, hipnotizere, masere, dijetiste, homeopate i vidare i zbog toga verujem da imam dovoljno iskustva da govorim na tu temu. Mislim da su psihijatri i psiholozi, osim što ne umeju ni međusobno da se razlikuju, veoma bolesni i to je jedini razlog za sve probleme koje uzrokuju, barem moje. Ozbiljno kažem. Oni su posvećeni smirivanju tegoba i muka dragih ljudi da ne bi morali da se bave sopstvenom mukom, da ne bi morali da se suoče sa patnjama koje i oni proživljavaju i to više nego bilo ko. Kada jedan psihijatar smiruje pacijenta, on zapravo smiruje samoga sebe iako to ne primećuje.

Psihijatri mi baš prijaju. Rekao sam ovu rečenicu samo da se malo nasmejem i zabavim, ali ću sada nastaviti da ih pljujem...“

Ne bih ja u ovo poverovala da nisam došla do sličnih zaključaka, na mnogo manjem uzorku i bez ličnog dramatičnog iskustva. Već kod studenata psihologije uočljivo je da su oni tu došli da ispitaju svoj problem. Za potrebe režije često sam čitala i njihovu literaturu koja je mahom pisana tako da svako sebe može prepoznati skoro u svakoj dijagnozi. Čak dva puta sam „vadila“ glumca iz ludnice i više puta mi se desilo da po licu i ponašanju ne mogu da razlikujem lekare od pacijenata. Jer ljudi su baš onakvi kako izgledaju, to zna svaki reditelj i glumac. Ako otkriješ kako lik hoda znaćeš i kako misli. I obratno. Izgled vara, ali jako retko, ako dobro vidiš. Ipak nam stalno ponavljaju mantru da izgled vara, da moramo biti fini i ako nam se neko ne sviđa. Sećam se koliko sam kao dete mrzela da me cmaču babe za koje sam znala da me ne vole nego se šlihtaju mojim roditeljima, ali kadgod sam pokušala da se otmem, sprečili su me.

Mnogi od nas su nedovoljno slobodni ili su previše pristojni, dobro dresirani, pa ne mogu nikome odmah, bez zadrške reći: Nemoj da me tapšeš po leđima, brate, nervira me to i ne guraj mi u nos svoju čupavu dugmad od zečijih repova, gadiš mi se! Nego bismo isto kao Rodrigo rekli. Izvini, izgleda da je to zbog tih digmadi, imam neke probleme sa dugmadima u zadnje vreme... i dobili dijagnozu da su fobični. Ja sam imala pravu alergiju na jednog upravnika teatra, znam da je to moguće! Uprkos tome nisam se do svoje 65-te godine emancipovala dovoljno da prekinem priču koja mi se gadi, ili mi je dosadna, ili me nervira, dakle čini mi štetu. Trpela sam silne „energetske i emotivne vampire“ jer sam dresirana da ljudima treba pomoći u nevolji. Treba kome treba, kome želiš i koga voliš, a ne treba bilo kome, ako nisi otirač. U tom smislu mislim da je ova knjiga oslobađajuća, a samim tim je i značajna. Nije čudo što je do sada imala 14 izdanja, ali čudo je što je ja nisam ranije srela. Želim svim mladim ljudima da je pročitaju na vreme.

U odbranu psihijatara moram ipak reći da sam imala jednog divnog druga, psihijatra, koji nije imao sve ove mane. Možda zato što me nije lečio nego smo se samo ponekad družili? Ali on je umro prilično mlad, pre 50-te godine, od raka. Možda zato što je pokupio lošu energiju i strahove od svojih pacijenata i zalutao u njigovim mrakovima?

Nego da se vratim na knjigu! Očarava me autorova sposobnost da nas nasmeje na potpuno neočekivanim mestima, kao i filozofija njegovog oca da je važna intelektualna sloboda, sposobnost za smeh, hrabrost da se razlikuješ i odlučnost da se boriš za ono do čega ti je stalo.