|
|
Komedija Rasprodaja (ili AkCijA, kako je ona
htela da se zove!) spopadala me je celu godinu
ili čak duže, tražeči da ja nju odmah napišem.
Nudila je da žena od pedesetak godina fijukne,
razapeta između nemaštine i spoljašnjeg pritiska
za manijakalnu potrošnju. Reši da se zvekne, ali
pošto nema ništa da ostavi svojoj odrasloj i
normalno, nezaposlenoj deci, žena odluči da
rasproda i zavešta sve svoje ispravne organe
onima koji plate unapred ulazak u njen organski
bio-testament. Napadala me je, ta crna komedija
Rasprodaja, tako što bi mi u krevetu, pred sam
sanak, kad sam osetljiva, odmotavala cele scene,
toliko detaljno da sutradan ne bih znala da l'
sam je sanjala il' mi je samo šaputala. Npr.
scena sa nekim bajom koji treba desni bubreg, a
ova mu nudi levi jer je desni već nekom obećala,
ali oni nemaju pojma može li se levi
transplatirati desno?
- Odjebi, kažem, mračnjačo neću da te pišem!
Luda si 100 gradi! -
Kad sutra uveče zla komedija mi servira lovarnu
potrošačicu koja želi snene rožnjače zelene,
samo zbog boje jebene, a žena neće da joj proda
zbog boje kad tolikom svetu trebaju za vid. I
uopšte neće da ima ništa sa potrošačicom i
njenim debelim tetoviranim obrvama!
- Neću, bre, više da pišem za jebenu fioku! -
kažem ja komediji. - Jel znaš ti koliko ja imam
neizvedenih komada. Čuče po nekim prašnjavim
upravničkim, dramaturškim ili čak po mojim
fiokama?!
- Znam, kaže, ali ja neću da čučim, mene će
odmah da kupe!
- Qrac će da te kupi, pusti me da spavam! Znaš
da imam barem deset koje su pobedile po nekim
konkurcima u regionu, i da skoro ni jedna nije
izvedena!
- Ne laži, kaže, igrali su ti Adrenalin u
Mostaru!
- Igrali a mene nisu zvali jer su mi dužni
ostali deo nagrade! 840 evrića milih mojih! A ja
nemam leba ni čvaraka da jedem!
- Igrali su ti i Doba baraba u Novoj Varoši… i u
Senti.
- Joj jebenti! igrali amateri i ništa nisu
platili! Ala su me usrećili!
- Pa dobro, platilo ti je Narodno pozorište! Baš
lepe parice…
- Ali oni nisu odigrali! Došao Ajkula za
upravnika i srušio čitav repertoar.
- Ma dobro, igrale su je i zatvorene žene ... -
smeje se - svud si se duvala kako si bila u
zatvoru - crče od smeha!
- Šta je u tome toliko smešno, objasni molim te!
- A đuskali su ti i profesionalci Život je sve
što te snađe i u Kragujevcu i u Kraljevu....
- Jesu, ali nisu na teveu gde je bila pobedila!
A u Kraljevu mi je SPrC skinula Smenu bogova! I
to ispod žita!
- Kak'a si ti cepidlaka! Igraju u Pinokiu
Devojka cara nadmudrila, već 20 godina. Lepo
platili, čak i tantijeme, pa još pobedili na
onom Festiću, gde nikad niko nije video da je
lutkarska predstava pobedila žive glumce.
- Pa i lutkari su živi glumci, šta sereš ko
melodrama?! Uostalom, Devojka je bila
drugonagrađena, a prva Despot Trpistrah nije
nikad odigrana. Odbila su je čak tri upravnika
mog matičnog teatra!
- Kad ti ne znaš da ponudiš, ni da pregovaraš...
Jel' ti napis'o Beson da nemaš ič dara za
diplomatiju?!
Luda i naporna zmija komedija, da me bog sačuva!
Kad mi jedne noći dovede nekog arapskog šeika
koji hoće odmah da kupi sve ženine organe, celo
celcato belo joj i debelo telo, ne pita šta
košta, plaća unapred, samo da se žena zamota u
eksploziv, obuče čador i feredžu pa da se
raznese na sred neke hrišćanske pijace na
pazarni dan! Al ona neće, mrzi terorizam i
politiku ima neke trt principe, hoće da joj
organi žive i koriste nekome a ne da isfleka
krvlju i džigericama poštene domaćice po pijaci.
Psujem joj boga komedijskoga, šaljem je u finu
materinu krvoločnu
- Skini mi se s grbače glupačo! - puknem ko pun
plotun na dan državnosti - Evo, napisaću te,
obećavam da ću te otkucati čim prodam barem 5 od
ovih gotovih komedija, ali do tada me ostavi na
miru! Jel važi?
- Važi, samo me ne laži! - kaže ona i zbilja me
ostavi sasvim na miru. Sasvim. Toliko da sam je
bila potpuno zaboravila… Ali…
Bilo je to pre desetak godina, pa ne mogu tačno
da se setim redosleda, a počelo je jednog
sunčanog dana, kad sam se sa mamom spakovala u
kola jednog druga da nas odveze u Nadinu
vikendicu u Baćevac. Dala mi je ključeve da
budemo tamo nedelju dana dok mi majstori orljaju
po stanu. Mama je rekla da ona može ostati sama
u selu ako ja budem morala do BG zbog radova.
Tek što krenusmo poče pljusak i zazvoni mi
telefon. Buhina pravnica obaveštava me da je
neko potpisao novu sistematizaciju radnih mesta,
da je moje mesto ukinuto, te da sam postala
nezaposlena! 11 meseci pre pune penzije, za koju
je tada trebalo 59 godina života i 35 godina
radnog staža. Ništa je ne razumem, kaže da je
upravnik Boško Đorđević (koga su nam postavile
demokrate) napravio novu sistematizaciju gde je
umesto moga otvorio radno mesto za još jednog
dramaturga. Pitam šta je sa mestom Mire Santini
koja je otišla u prevremenu penziju i uzela finu
otpremninu? Kaže gradonačelnik nije hteo da
potpiše (ne sećam se ni ko je bio gradonačelnik)
ali sad je evo potpisao neki zamenik i...
Nakon 20 godina rada u Buhi, ja sam postala
tehnološki višak! Pozorištu ne treba pisac i
reditelj nego mu treba drugi dramaturg, i to po
oceni mladog diše. Mama i drugar čuju da je neka
drama, ali se prave hladnokrvni, ćaskaju i smeju
se...
Posle ću saznati da je novi dramaturg ex-supruga
gradskog sekretara za kulturu, partijskog DS
kolege Darijana Mihajlovića. (Verujem da nije
znala za ovu „transakciju“ zato joj ime ne
pominjem.) Njih dvojica su isto reditelji,
Darijan sa FDU a Boško sa BK. Dakle, kolege smo.
Sećam se da se po UDUS-u pričalo da je Darijan,
kao predsednik sindikata dobio od Soroša 10 000
evra da napiše predlog Zakona o pozorištu, pa je
prepisao hrvatski, koji pretpostavljam, nikad
nije ni usvojen.
Boško se otvoreno hvalio da je smislio
korumpiranje učiteljica za dovođenje dece u
pozorište i da tako može prodati svaku predstavu
bez obrzira na njen kvalitet. Inače su glasno
zagovarali reizbornost glumaca i umetnika, ali
su sebi i svojima otimali stalna radna mesta.
Možda zato i ovako raspadnuta DS vlada srpskim
teatrima? Ili su i oni preleteli u Naprednjake?
Saznaću kasnije da su suvišne postale još 4 žene,
sve pred penzijom. Mi smo u trulom socijalizmu
ljudima pred penzijom par godina davali 30% veću
platu da bi im penzija bila bolja, nismo ih
otpuštali.
Rešim da sredim stan pa da i njih dvojicu sredim
u četiri šake, govna jedna, kolegijalna! Bila
sam još u odličnoj kondiciji, mogla sam da ih
bijem.
Odgovorili me posle prijatelji, da ne robijam
zbog budala... Šteta!
Stan sam sredila nekako, zajeb'o me parketar
koji je klao vola jedva nađoh drugog. Mama se
uplašila da ostane sama u selu pa smo našli dom
gde su je primili na samo 7 dana. Dok sve
isplatih izvrnuh džepove.
Na Birou sam dobila osiguranje, koje sam plaćala
preko 34 godine, a koje su sad počeli da zovu „pomoć“!
20 000 mesečno tri i po puta manje od plate. Bez
otpremnine, jer nema više prevremene penzije.
Glad na vidiku.
Svi se razbežaše oko mene kao da sam kugu dobila.
Ostadoše oni koji su me odgovarali od gaženja
govana, a nagovarali me da ih tužim, ali ja se
gadim sudova a fizička aktivnost mi lepo potroši
adrenalin! Samo mi se ne ide u zatvor... pa ipak
odustadoh.
Jedino što sam imala da prodam bile su moje
komedije. Oborim cene i napravim rasprodaju. Što
se danas kaže “izdampingujem pa izdominiram”.
Radio Beograd je kupio Klupu za zaludne čekače,
koja je pobedila na njihovom konkursu za
eksperimentalnu tandarabroć. Kupiše i Ako može
ljudski, naslov gluplji od podnaslova Mrkvica i
šargarepa. Pošto sam to režirala kao pozorišni
komad zanimalo me kako zvuči na radiju, pa odem
po kopiju. Uključim plejer nakon milion godina,
televizor mi se tako iznenadio da je crk'o od
ljubomore. Kad tamo reditelj snimio duodramu sa
dva ista glasa. Ne znam kako je uspeo da ih
upari, ok jedna mu je bila žena, al' gde nađe
drugu s istim glasom? Valjda ljubavnica? Ne
doslušam!
Najbolje je prošla drama Trag ljudskih zuba koju
su tražili iz Velesa i Niša. U Nišu postoji
grupa umetnika, sa bračnim parom Nedović na čelu,
koja ima sopstvenu produkciju. Pitali su koliko
košta Trag... i Miroljub Nedović je dramski
pisac, zna proceduru. Bilo mi je neprijatno da
naplatim kolegama, ali mi je jako trebao laptop,
pa sam rekla da može i polovan, ako npr imaju
sponzora. To sam i dobila, zajebavala me deca da
je prastari, ali to mi je danas jedini uređaj u
kući koji može da učita diskete, na kojima je
meni cela arhiva. Pošto su premijere bile jedna
za drugom rešim da ih vidim. I to sam režirala
pa me zanimalo kako će drugi.
U Nišu je režirala Ivana Nedović, glumica.
Igrala je sa koleginicom u Narodnom pozorištu,
pred punom salom. Publika im je aplaudirala
deset minuta, stojeći. Ne pamtim kad sam to
zadnji put videla.
Smestili su me u garsonjeru dečijeg pozorišta.
Nije mi bilo svejedno kad sam skapirala da sam
sama u celom teatru sa strašnim nekim lutkama.
Poslednji put sam tako spavala u Virovitici,
davno, kad sam režirala Vlast, Analfabeta, od
kolege Nušića. Sutradan odoh za Veles.
U Skopju me dočeka taksista sa ženom. Odvezoše
me do Autorske agencije, gde mi isplatiše
honorar i dnevnice, pa u motel pred Velesom, gde
me sečekao direktor pozorišta.
U svakom ex-yu gradu ima bar jedan ubijeni lep
socijalistički hotel, a gosti borave po malim
privatnim motelima. Taksista je pola sata psovao
sve one koji su nam rasturili Jugu i zaparložili
partizanske spomenike, kad smo prolazili pored
jednoga od njih. Isto kao jedan Mostarski
taksista, onomad.
Teatar im je bio stari i mali ali im zidahu novi
i veći, videla sam da će biti divan. U parku
iznad reke, blizu pravoslavne crkve koju zidaju
albanski dunđeri. Veles je inače ime
staroslavenskog boga opstanka, ali u Jugi je bio
Titov.
Trag… je režirao Cetinjski đak Nenad Vitanov,
začuđujuće zrelo i darovito! Nisam očekivala da
tako mlad momak može toliko dobro razumeti komad
o nasilju nad ženama. Najbolje je izrežirao
finale, kad su Sigurnu žensku kuću opkolili
pijani mužjaci čije senke dramatično skaču
naokolo, dok se čuju preteći glasovi i psovke...
Strašno! Na premijeru je došlo pola Skopja. I
oni su aplaidirali stojeći, dugo i srdačno! Kako
ovi južnjaci vole i poštuju teatar, nisam znala!
Ne znam kakve su posle bile kritike, to me i ne
zanima, zanima me da li je predstava doživela
izvođenje u novom teatru.
Ne znam takođe ko je dao prevod u Makedonski
naroden teatar, gde sam ga kasnije slučajno
našla pod boljim naslovom Moj čovek (koji je
takođe iz mog komada). Emajlirala sam direktoru
da ga podsetim na obaveze prema autorki, nije
odgovorio, mada je moje ime bilo na sajtu
njegovog teatra, znao je ko sam. Javila sam
autorskoj agenciji i njima je odgovorio. Poslali
su mi taj odgovor gde tvrdi da su se oni samo
inspirisali mojom dramom, ali su ga sredili...
tako da im je čak i mizanscen ostao isti, samo
je moje ime obrisano sa njihovog sajta. Autorska
je predlagala da ih tuže u moje ime, ali ja
nisam imala nerava da se tužakam sa čovekom koji
vlada pozorištem a ne zna šta je autor, a šta je
plagijat.
Zatim su Požarevljani kupili Život je sve što te
snađe, urbanu bajku za klince i majku. Dala sam
im da biraju. Mogli su uzeti neku praizvedbu,
ali ljudi izgleda ne veruju u svoj sud i ukus,
nego preferiraju nešto što je već tamo negde
odigrano. To je valjda razlog što jedni drugima
mažnjavaju repertoarsku politiku, pa svi beže od
svoje žene, služe dva gospodara, sa bubom u uhu.
Ovo je ipak pobedilo na tv konkursu, igrano je u
Kraljevu i Kragujevcu, mada ja imam i boljih
komada. Neizvedenih. Zabranjenih čak! Kupci
biraju.
Kad sam došla da potpišem ugovor, otkrijem da su
i oni, bez pitanja ili dozvole igrali Trag... Hm!
Vidim da je urednik Dragi Ivić u nebranom grožđu.
Završio je organizaciju na FDU zna sve o
autorskim pravima, znači nije on odlučio da mi
ne jave. Ipak se branio da su to glumice same
radile, nije bio projekat Doma kulture… A posle,
kad je shvatio da ga ipak neću izujedati,
pohvali se da je on lično pravio plakat za
predstavu. I pokaže mi jarko zeleni pakat
“ukrašen” zubnim protezama. Čak ni tada ga nisam
ujela! Tolerancija je moja do jaja! Posle, kad
sam upoznala ženske koje su igrale, a to su
Vesna Rajkovic i Snežana Mandrašević, glumice
kojima bi se ponosio svaki profesionalni teatar,
odobrim da igraju kolikogod hoće. Šta će mi
pare, ionako sam podebela?
Novu su predstavu lepo platili i ispala je vrlo
dobra, ali je velika sala ostala poluprazna.
Pošto je neko zagubio karte koje je trebalo da
podeli na protokol. Glumci su dobili jako malo
karata. Stekoh utisak da je to neko namestio
zvrčku uredniku, ali nemam dokaza... Ja ne dobih
ni jednu kartu, a htela sam da zovem par cura iz
ženskog zatvora.
Onda je i Pozorište Boško Buha otkupilo scensku
bajku Srećni sat. Izgleda, zahvaljujući
Predsedniku Upravnog odbora, koji nije bio iz
stranke, nego iz čitanke. Slutim, nemam dokaz.
Nisu meni dali da režiram, nego pozvaše svog
partijskog kolegu Nenada Gvozdenovića. On je
prvo bio glumac i još uvek više voli glumu, ali
iz realnog razloga glumi samo onda kad sam sebi
dodeli ulogu. Dade on, milome sebi, malu ulogicu
Oca. Otac je lik napisan kao depresivan, bez
teksta, koga sinovi nosaju po avliji a on samo
uzdiše. Zbog njega će sinovi odlaziti da nađu
taj srećni sat tj čarobni časovnik. Otac ima
ženu, Majku diktatorku, koja svaki njegov uzdah
precizno prevodi sinovima sa celim dugačkim
rečenicama. Gvozdeni Neša ubije takvu zlu Majku
i mazne joj svaku repliku. Štrihuje i dve snajke,
pa i od njih uzme pokoju rečeničicu. Znači od
depresivca napravi logomana!
Zatim potamani celo Carstvo udovica, na čelu sa
Caricom udovicom i Dvorskom plačljivicom (udovicom
Dvorske lude) i sve dvorske dame. Ne znam šta je
uradio sa Kockarkom Devojkom, znam samo da je
preživela Princeza Briga, jer bez nje ne bi bilo
ni bajke.
Dakle potamanio je 6 ili 7 žena koje sam ja
pisala za naše neuposlene glumice! Koje bi se
sve radovale da su igrale. Više nego da sede za
platu. U pozorištu za decu, kad prerasteš
princezu, ima da sediš dok ne ostariš do veštice.
Da li su i njih spremali za Biro, kad im nisu
davali uloge?
Napustila sam čitaću probu, čim sam videla
spisak lica. Bilo je kasno da skinem priredbu,
pare su mi već razvukli razni dospeli računi,
nisam mogla da ih vratim, pa ne mogu ni tekst da
povučem. Odlučim, da progutam nejestivo i da
iskuliram. Vidim rešili su da useru predstavu pa
da je posle NG skinu, a ja sam se badava 20
godina trudila da se NG predstava napravi što
bolje, jer je ona mnogim klincima prvi susret sa
pozorištima, i da nam posle ostane na repertoaru.
Iz puke pristojnosti sam ipak pojela gov… (ne
Vladu, bre!) i došla na premijeru, ali zguza, na
službeni ulaz. Ušunjam se kod tonca i šoknem se
kad opazim scenu praznu, ružnu i neosvetljenu.
- Jel' im ovo dekor za bajku? Da im jebem malo
milu majku!
- Čekaj samo da im čuješ muziku!
- Što, jel' bolje da je ne čujem?
- Bolje je, ako ti se još malo živi...
(Tešio me posle električar da redielj nije umeo
ni svetlo da postavi, pa deca srećom nisu baš ni
videla predstavu u mraku.)
Cmoknem ja našeg dragog tonca, u njegovo sedo
teme, blagorodan jedan čovek i odem kući… Šest
kilometara peške, da malo izluftiram mozak i
dušu. Umorim se, hvala Bogu pa se izvalim lepo
da prespavam ovo malo što mi je od života još
ostalo.
Taman da glasno zahrčem kad iz jastuka izmigolji
ona zaboravljena komedija Rasprodaja ( AkCijA
kako je htela da se zove) i navali na mene onako
iznurenu, zajebanu i neraspoloženu.
- Eto, prodala si šest komada, sad me napiši,
obećala si.
- Zašto da te pišem, usraće te neko ionako? Vi’š
kako je onaj usr’o Sat!
- Obećala si!
- Ama, nađi nekog boljeg pisca. Ne sećam se više
ničega...
- Setićeš se, kad počneš. Obećala si!
Ustanem, sednem za kompa i počnem. Prvo mi se
ničim izazvano promenio naslov, sam od sebe, iz
inata. I to se promenio u mnogo bolji, ne smem
da vam odam koji. Pišem uvodnu scenu, žena sama
u kuhinji, radi nešto, a muž gleda tv u sobi, pa
se dovikuju. Otkud joj sad ovaj muž, mogla sam
se zakleti da nikad nije bio pomenut?! Jel' se
ova komedija meni sveti što je nisam zapisala
dok je bila fina i friška? Onda uđe i sin Roman,
jebemti imaju i sina, ova hoće da ima gomilu
lica. Ona mene zajebaje! Srećna porodica, svi se
sa svakim svađaju, ponaša se kako ko hoće, niko
ne čeka da ga lepo smislim i pristojno napišem.
Veze nema sa onim što mi se onomad nudilo pred
spavanje! A u jednom trenutku samo puče pucanj i
prosto ispade da se Tatica roknuo, ubio se,
potpuno nenajavljeno i histerično! Poludeo od
televizije? Onda navališe neki novi likovi,
panduri, dileri, crnci, Amerikanci. Bože sakloni!
Priznajem, ludo sam se zabavila i cerekala dok
su mi se tako šećkali kroz SF komediju. Ispala
je SF i završila sam je, ne volim da stanem na
pola puta… Ali sam je posle zaključala i
sahranila u kompjuteru, a naziv faila sam
progutala i lepo zaboravila. More, ne dam da me
siluje, pa da je najbolja i najsmešnija komedija
na svetu, a nije, prilično je nategnuta i
neorganizovana. Ne da je neću prodati, nego ne
dam nikome ni da je pročita. Prc!
|