Komedija Rasprodaja (ili AkCijA, kako je ona htela da se zove!) spopadala me je celu godinu ili čak duže, tražeči da ja nju odmah napišem. Nudila je da žena od pedesetak godina fijukne, razapeta između nemaštine i spoljašnjeg pritiska za manijakalnu potrošnju. Reši da se zvekne, ali pošto nema ništa da ostavi svojoj odrasloj i normalno, nezaposlenoj deci, žena odluči da rasproda i zavešta sve svoje ispravne organe onima koji plate unapred ulazak u njen organski bio-testament. Napadala me je, ta crna komedija Rasprodaja, tako što bi mi u krevetu, pred sam sanak, kad sam osetljiva, odmotavala cele scene, toliko detaljno da sutradan ne bih znala da l' sam je sanjala il' mi je samo šaputala. Npr. scena sa nekim bajom koji treba desni bubreg, a ova mu nudi levi jer je desni već nekom obećala, ali oni nemaju pojma može li se levi transplatirati desno?
- Odjebi, kažem, mračnjačo neću da te pišem! Luda si 100 gradi! -
Kad sutra uveče zla komedija mi servira lovarnu potrošačicu koja želi snene rožnjače zelene, samo zbog boje jebene, a žena neće da joj proda zbog boje kad tolikom svetu trebaju za vid. I uopšte neće da ima ništa sa potrošačicom i njenim debelim tetoviranim obrvama!
- Neću, bre, više da pišem za jebenu fioku! - kažem ja komediji. - Jel znaš ti koliko ja imam neizvedenih komada. Čuče po nekim prašnjavim upravničkim, dramaturškim ili čak po mojim fiokama?!
- Znam, kaže, ali ja neću da čučim, mene će odmah da kupe!
- Qrac će da te kupi, pusti me da spavam! Znaš da imam barem deset koje su pobedile po nekim konkurcima u regionu, i da skoro ni jedna nije izvedena!
- Ne laži, kaže, igrali su ti Adrenalin u Mostaru!
- Igrali a mene nisu zvali jer su mi dužni ostali deo nagrade! 840 evrića milih mojih! A ja nemam leba ni čvaraka da jedem!
- Igrali su ti i Doba baraba u Novoj Varoši… i u Senti.
- Joj jebenti! igrali amateri i ništa nisu platili! Ala su me usrećili!

- Pa dobro, platilo ti je Narodno pozorište! Baš lepe parice…

- Ali oni nisu odigrali! Došao Ajkula za upravnika i srušio čitav repertoar.
- Ma dobro, igrale su je i zatvorene žene ... - smeje se - svud si se duvala kako si bila u zatvoru - crče od smeha!
- Šta je u tome toliko smešno, objasni molim te!
- A đuskali su ti i profesionalci Život je sve što te snađe i u Kragujevcu i u Kraljevu....
- Jesu, ali nisu na teveu gde je bila pobedila! A u Kraljevu mi je SPrC skinula Smenu bogova! I to ispod žita!
- Kak'a si ti cepidlaka! Igraju u Pinokiu Devojka cara nadmudrila, već 20 godina. Lepo platili, čak i tantijeme, pa još pobedili na onom Festiću, gde nikad niko nije video da je lutkarska predstava pobedila žive glumce.
- Pa i lutkari su živi glumci, šta sereš ko melodrama?! Uostalom, Devojka je bila drugonagrađena, a prva Despot Trpistrah nije nikad odigrana. Odbila su je čak tri upravnika mog matičnog teatra!
- Kad ti ne znaš da ponudiš, ni da pregovaraš... Jel' ti napis'o Beson da nemaš ič dara za diplomatiju?!
Luda i naporna zmija komedija, da me bog sačuva! Kad mi jedne noći dovede nekog arapskog šeika koji hoće odmah da kupi sve ženine organe, celo celcato belo joj i debelo telo, ne pita šta košta, plaća unapred, samo da se žena zamota u eksploziv, obuče čador i feredžu pa da se raznese na sred neke hrišćanske pijace na pazarni dan! Al ona neće, mrzi terorizam i politiku ima neke trt principe, hoće da joj organi žive i koriste nekome a ne da isfleka krvlju i džigericama poštene domaćice po pijaci.
Psujem joj boga komedijskoga, šaljem je u finu materinu krvoločnu
- Skini mi se s grbače glupačo! - puknem ko pun plotun na dan državnosti - Evo, napisaću te, obećavam da ću te otkucati čim prodam barem 5 od ovih gotovih komedija, ali do tada me ostavi na miru! Jel važi?
- Važi, samo me ne laži! - kaže ona i zbilja me ostavi sasvim na miru. Sasvim. Toliko da sam je bila potpuno zaboravila… Ali…
Bilo je to pre desetak godina, pa ne mogu tačno da se setim redosleda, a počelo je jednog sunčanog dana, kad sam se sa mamom spakovala u kola jednog druga da nas odveze u Nadinu vikendicu u Baćevac. Dala mi je ključeve da budemo tamo nedelju dana dok mi majstori orljaju po stanu. Mama je rekla da ona može ostati sama u selu ako ja budem morala do BG zbog radova.
Tek što krenusmo poče pljusak i zazvoni mi telefon. Buhina pravnica obaveštava me da je neko potpisao novu sistematizaciju radnih mesta, da je moje mesto ukinuto, te da sam postala nezaposlena! 11 meseci pre pune penzije, za koju je tada trebalo 59 godina života i 35 godina radnog staža. Ništa je ne razumem, kaže da je upravnik Boško Đorđević (koga su nam postavile demokrate) napravio novu sistematizaciju gde je umesto moga otvorio radno mesto za još jednog dramaturga. Pitam šta je sa mestom Mire Santini koja je otišla u prevremenu penziju i uzela finu otpremninu? Kaže gradonačelnik nije hteo da potpiše (ne sećam se ni ko je bio gradonačelnik) ali sad je evo potpisao neki zamenik i...
Nakon 20 godina rada u Buhi, ja sam postala tehnološki višak! Pozorištu ne treba pisac i reditelj nego mu treba drugi dramaturg, i to po oceni mladog diše. Mama i drugar čuju da je neka drama, ali se prave hladnokrvni, ćaskaju i smeju se...
Posle ću saznati da je novi dramaturg ex-supruga gradskog sekretara za kulturu, partijskog DS kolege Darijana Mihajlovića. (Verujem da nije znala za ovu „transakciju“ zato joj ime ne pominjem.) Njih dvojica su isto reditelji, Darijan sa FDU a Boško sa BK. Dakle, kolege smo. Sećam se da se po UDUS-u pričalo da je Darijan, kao predsednik sindikata dobio od Soroša 10 000 evra da napiše predlog Zakona o pozorištu, pa je prepisao hrvatski, koji pretpostavljam, nikad nije ni usvojen.
Boško se otvoreno hvalio da je smislio korumpiranje učiteljica za dovođenje dece u pozorište i da tako može prodati svaku predstavu bez obrzira na njen kvalitet. Inače su glasno zagovarali reizbornost glumaca i umetnika, ali su sebi i svojima otimali stalna radna mesta. Možda zato i ovako raspadnuta DS vlada srpskim teatrima? Ili su i oni preleteli u Naprednjake?
Saznaću kasnije da su suvišne postale još 4 žene, sve pred penzijom. Mi smo u trulom socijalizmu ljudima pred penzijom par godina davali 30% veću platu da bi im penzija bila bolja, nismo ih otpuštali.
Rešim da sredim stan pa da i njih dvojicu sredim u četiri šake, govna jedna, kolegijalna! Bila sam još u odličnoj kondiciji, mogla sam da ih bijem.
Odgovorili me posle prijatelji, da ne robijam zbog budala... Šteta!
Stan sam sredila nekako, zajeb'o me parketar koji je klao vola jedva nađoh drugog. Mama se uplašila da ostane sama u selu pa smo našli dom gde su je primili na samo 7 dana. Dok sve isplatih izvrnuh džepove.
Na Birou sam dobila osiguranje, koje sam plaćala preko 34 godine, a koje su sad počeli da zovu „pomoć“! 20 000 mesečno tri i po puta manje od plate. Bez otpremnine, jer nema više prevremene penzije. Glad na vidiku.
Svi se razbežaše oko mene kao da sam kugu dobila. Ostadoše oni koji su me odgovarali od gaženja govana, a nagovarali me da ih tužim, ali ja se gadim sudova a fizička aktivnost mi lepo potroši adrenalin! Samo mi se ne ide u zatvor... pa ipak odustadoh.
Jedino što sam imala da prodam bile su moje komedije. Oborim cene i napravim rasprodaju. Što se danas kaže “izdampingujem pa izdominiram”.
Radio Beograd je kupio Klupu za zaludne čekače, koja je pobedila na njihovom konkursu za eksperimentalnu tandarabroć. Kupiše i Ako može ljudski, naslov gluplji od podnaslova Mrkvica i šargarepa. Pošto sam to režirala kao pozorišni komad zanimalo me kako zvuči na radiju, pa odem po kopiju. Uključim plejer nakon milion godina, televizor mi se tako iznenadio da je crk'o od ljubomore. Kad tamo reditelj snimio duodramu sa dva ista glasa. Ne znam kako je uspeo da ih upari, ok jedna mu je bila žena, al' gde nađe drugu s istim glasom? Valjda ljubavnica? Ne doslušam!
Najbolje je prošla drama Trag ljudskih zuba koju su tražili iz Velesa i Niša. U Nišu postoji grupa umetnika, sa bračnim parom Nedović na čelu, koja ima sopstvenu produkciju. Pitali su koliko košta Trag... i Miroljub Nedović je dramski pisac, zna proceduru. Bilo mi je neprijatno da naplatim kolegama, ali mi je jako trebao laptop, pa sam rekla da može i polovan, ako npr imaju sponzora. To sam i dobila, zajebavala me deca da je prastari, ali to mi je danas jedini uređaj u kući koji može da učita diskete, na kojima je meni cela arhiva. Pošto su premijere bile jedna za drugom rešim da ih vidim. I to sam režirala pa me zanimalo kako će drugi.
U Nišu je režirala Ivana Nedović, glumica. Igrala je sa koleginicom u Narodnom pozorištu, pred punom salom. Publika im je aplaudirala deset minuta, stojeći. Ne pamtim kad sam to zadnji put videla.
Smestili su me u garsonjeru dečijeg pozorišta. Nije mi bilo svejedno kad sam skapirala da sam sama u celom teatru sa strašnim nekim lutkama. Poslednji put sam tako spavala u Virovitici, davno, kad sam režirala Vlast, Analfabeta, od kolege Nušića. Sutradan odoh za Veles.
U Skopju me dočeka taksista sa ženom. Odvezoše me do Autorske agencije, gde mi isplatiše honorar i dnevnice, pa u motel pred Velesom, gde me sečekao direktor pozorišta.
U svakom ex-yu gradu ima bar jedan ubijeni lep socijalistički hotel, a gosti borave po malim privatnim motelima. Taksista je pola sata psovao sve one koji su nam rasturili Jugu i zaparložili partizanske spomenike, kad smo prolazili pored jednoga od njih. Isto kao jedan Mostarski taksista, onomad.
Teatar im je bio stari i mali ali im zidahu novi i veći, videla sam da će biti divan. U parku iznad reke, blizu pravoslavne crkve koju zidaju albanski dunđeri. Veles je inače ime staroslavenskog boga opstanka, ali u Jugi je bio Titov.
Trag… je režirao Cetinjski đak Nenad Vitanov, začuđujuće zrelo i darovito! Nisam očekivala da tako mlad momak može toliko dobro razumeti komad o nasilju nad ženama. Najbolje je izrežirao finale, kad su Sigurnu žensku kuću opkolili pijani mužjaci čije senke dramatično skaču naokolo, dok se čuju preteći glasovi i psovke... Strašno! Na premijeru je došlo pola Skopja. I oni su aplaidirali stojeći, dugo i srdačno! Kako ovi južnjaci vole i poštuju teatar, nisam znala! Ne znam kakve su posle bile kritike, to me i ne zanima, zanima me da li je predstava doživela izvođenje u novom teatru.
Ne znam takođe ko je dao prevod u Makedonski naroden teatar, gde sam ga kasnije slučajno našla pod boljim naslovom Moj čovek (koji je takođe iz mog komada). Emajlirala sam direktoru da ga podsetim na obaveze prema autorki, nije odgovorio, mada je moje ime bilo na sajtu njegovog teatra, znao je ko sam. Javila sam autorskoj agenciji i njima je odgovorio. Poslali su mi taj odgovor gde tvrdi da su se oni samo inspirisali mojom dramom, ali su ga sredili... tako da im je čak i mizanscen ostao isti, samo je moje ime obrisano sa njihovog sajta. Autorska je predlagala da ih tuže u moje ime, ali ja nisam imala nerava da se tužakam sa čovekom koji vlada pozorištem a ne zna šta je autor, a šta je plagijat.
Zatim su Požarevljani kupili Život je sve što te snađe, urbanu bajku za klince i majku. Dala sam im da biraju. Mogli su uzeti neku praizvedbu, ali ljudi izgleda ne veruju u svoj sud i ukus, nego preferiraju nešto što je već tamo negde odigrano. To je valjda razlog što jedni drugima mažnjavaju repertoarsku politiku, pa svi beže od svoje žene, služe dva gospodara, sa bubom u uhu. Ovo je ipak pobedilo na tv konkursu, igrano je u Kraljevu i Kragujevcu, mada ja imam i boljih komada. Neizvedenih. Zabranjenih čak! Kupci biraju.
Kad sam došla da potpišem ugovor, otkrijem da su i oni, bez pitanja ili dozvole igrali Trag... Hm! Vidim da je urednik Dragi Ivić u nebranom grožđu. Završio je organizaciju na FDU zna sve o autorskim pravima, znači nije on odlučio da mi ne jave. Ipak se branio da su to glumice same radile, nije bio projekat Doma kulture… A posle, kad je shvatio da ga ipak neću izujedati, pohvali se da je on lično pravio plakat za predstavu. I pokaže mi jarko zeleni pakat “ukrašen” zubnim protezama. Čak ni tada ga nisam ujela! Tolerancija je moja do jaja! Posle, kad sam upoznala ženske koje su igrale, a to su Vesna Rajkovic i Snežana Mandrašević, glumice kojima bi se ponosio svaki profesionalni teatar, odobrim da igraju kolikogod hoće. Šta će mi pare, ionako sam podebela?
Novu su predstavu lepo platili i ispala je vrlo dobra, ali je velika sala ostala poluprazna. Pošto je neko zagubio karte koje je trebalo da podeli na protokol. Glumci su dobili jako malo karata. Stekoh utisak da je to neko namestio zvrčku uredniku, ali nemam dokaza... Ja ne dobih ni jednu kartu, a htela sam da zovem par cura iz ženskog zatvora.
Onda je i Pozorište Boško Buha otkupilo scensku bajku Srećni sat. Izgleda, zahvaljujući Predsedniku Upravnog odbora, koji nije bio iz stranke, nego iz čitanke. Slutim, nemam dokaz. Nisu meni dali da režiram, nego pozvaše svog partijskog kolegu Nenada Gvozdenovića. On je prvo bio glumac i još uvek više voli glumu, ali iz realnog razloga glumi samo onda kad sam sebi dodeli ulogu. Dade on, milome sebi, malu ulogicu Oca. Otac je lik napisan kao depresivan, bez teksta, koga sinovi nosaju po avliji a on samo uzdiše. Zbog njega će sinovi odlaziti da nađu taj srećni sat tj čarobni časovnik. Otac ima ženu, Majku diktatorku, koja svaki njegov uzdah precizno prevodi sinovima sa celim dugačkim rečenicama. Gvozdeni Neša ubije takvu zlu Majku i mazne joj svaku repliku. Štrihuje i dve snajke, pa i od njih uzme pokoju rečeničicu. Znači od depresivca napravi logomana!
Zatim potamani celo Carstvo udovica, na čelu sa Caricom udovicom i Dvorskom plačljivicom (udovicom Dvorske lude) i sve dvorske dame. Ne znam šta je uradio sa Kockarkom Devojkom, znam samo da je preživela Princeza Briga, jer bez nje ne bi bilo ni bajke.
Dakle potamanio je 6 ili 7 žena koje sam ja pisala za naše neuposlene glumice! Koje bi se sve radovale da su igrale. Više nego da sede za platu. U pozorištu za decu, kad prerasteš princezu, ima da sediš dok ne ostariš do veštice. Da li su i njih spremali za Biro, kad im nisu davali uloge?
Napustila sam čitaću probu, čim sam videla spisak lica. Bilo je kasno da skinem priredbu, pare su mi već razvukli razni dospeli računi, nisam mogla da ih vratim, pa ne mogu ni tekst da povučem. Odlučim, da progutam nejestivo i da iskuliram. Vidim rešili su da useru predstavu pa da je posle NG skinu, a ja sam se badava 20 godina trudila da se NG predstava napravi što bolje, jer je ona mnogim klincima prvi susret sa pozorištima, i da nam posle ostane na repertoaru.
Iz puke pristojnosti sam ipak pojela gov… (ne Vladu, bre!) i došla na premijeru, ali zguza, na službeni ulaz. Ušunjam se kod tonca i šoknem se kad opazim scenu praznu, ružnu i neosvetljenu.
- Jel' im ovo dekor za bajku? Da im jebem malo milu majku!
- Čekaj samo da im čuješ muziku!
- Što, jel' bolje da je ne čujem?
- Bolje je, ako ti se još malo živi...
(Tešio me posle električar da redielj nije umeo ni svetlo da postavi, pa deca srećom nisu baš ni videla predstavu u mraku.)
Cmoknem ja našeg dragog tonca, u njegovo sedo teme, blagorodan jedan čovek i odem kući… Šest kilometara peške, da malo izluftiram mozak i dušu. Umorim se, hvala Bogu pa se izvalim lepo da prespavam ovo malo što mi je od života još ostalo.
Taman da glasno zahrčem kad iz jastuka izmigolji ona zaboravljena komedija Rasprodaja ( AkCijA kako je htela da se zove) i navali na mene onako iznurenu, zajebanu i neraspoloženu.
- Eto, prodala si šest komada, sad me napiši, obećala si.
- Zašto da te pišem, usraće te neko ionako? Vi’š kako je onaj usr’o Sat!
- Obećala si!
- Ama, nađi nekog boljeg pisca. Ne sećam se više ničega...
- Setićeš se, kad počneš. Obećala si!
Ustanem, sednem za kompa i počnem. Prvo mi se ničim izazvano promenio naslov, sam od sebe, iz inata. I to se promenio u mnogo bolji, ne smem da vam odam koji. Pišem uvodnu scenu, žena sama u kuhinji, radi nešto, a muž gleda tv u sobi, pa se dovikuju. Otkud joj sad ovaj muž, mogla sam se zakleti da nikad nije bio pomenut?! Jel' se ova komedija meni sveti što je nisam zapisala dok je bila fina i friška? Onda uđe i sin Roman, jebemti imaju i sina, ova hoće da ima gomilu lica. Ona mene zajebaje! Srećna porodica, svi se sa svakim svađaju, ponaša se kako ko hoće, niko ne čeka da ga lepo smislim i pristojno napišem. Veze nema sa onim što mi se onomad nudilo pred spavanje! A u jednom trenutku samo puče pucanj i prosto ispade da se Tatica roknuo, ubio se, potpuno nenajavljeno i histerično! Poludeo od televizije? Onda navališe neki novi likovi, panduri, dileri, crnci, Amerikanci. Bože sakloni! Priznajem, ludo sam se zabavila i cerekala dok su mi se tako šećkali kroz SF komediju. Ispala je SF i završila sam je, ne volim da stanem na pola puta… Ali sam je posle zaključala i sahranila u kompjuteru, a naziv faila sam progutala i lepo zaboravila. More, ne dam da me siluje, pa da je najbolja i najsmešnija komedija na svetu, a nije, prilično je nategnuta i neorganizovana. Ne da je neću prodati, nego ne dam nikome ni da je pročita. Prc!