1. deo (od 3-4)

U proleće 1991. mama je javila da su skinuti mitraljezi sa Suda i Pošte pa joj možemo slobodno doći u goste. „Ima malo više milicije, ali naše...“ - „Mama, naša milicija više ne postoji, ko zna čija je sada...“. - „Ali Rajhl Kir je rekao da u Osijeku neće biti sukoba... dok je on živ...“ Moja Anđelija je jedva preživela raspad Jugoslavije 1941., ali je i pola veka kasnije, ipak naivno verovala, da je nova YU čvršća. „To se samo nacoši prave važni, a neće ništa biti, isto kao ni 1971!“ - „Mama 1971. Nije bilo 'ništa' nego svašta! (ja sam kao brucošica dramatično doživela maspok u Zagrebu)... ali dobro, Anđo, doći ćemo.“ Jedina osoba naivnija od moje Anđelije - sam ja. Pođem sutradan, sa 5-godišnjom ćerkom. U autobusu Čazmatransa vladala je teška tišina. Mučan muk. Kod Lovasa šugav kamion, preprečen preko ceste, sa vrećama peska, mitraljezom, šahovnicom i naoružanim mužjacima, koji nešto urlaju. Vozač vikne „Sagni se! I drž’ se čvrsto!“ skrene u livadu, zaobiđe barikadu, vrati se na drum i nagazi gas. Pucali su za nama. Na Vukovarskoj stanici kažu ne može se preko Borova, zatvorena je cesta. Poslaše nas preko drugih sela. Sva behu prazna, u centru sakoga drugačija zastava, koju čuva druga uniforma. Sunčano, a sablasno. U Gabošu prođosmo pored prazne majkine kuće, koja se raspadala, isto kao država. „Kako je tužna“ šapuće mi ćerkica. Zakasnismo u praznjikav Osijek. Uskoro smo čuli sirene automobila koji (kažu nam komšije) ne daju tenkovima prolaz… Sigurno na taj događaj danas podseća čudan spomenik „Fićo i tenk“ u Vukovarskoj ulici. U večernjem Dnevniku tužni Tuđman pali sveće u prozoru „Za izginule domoljube u Borovu selu“. - „Otkad se sveće pale po prozorima?“ pitam Anđeliju. „Prebrojavaju nas...“ kaže ona i pali sveću u prozoru... Komšinica Sanda je nekoliko puta dolazila i panično nas terala da bežimo u Baranju „Poklaće vas!“ kaže. Verovali smo da se brine za nas, mnogo su se voleli njen sin i moja ćera. (Danas kapiram da je to zapravo bilo zastrašivanje...) Sutradan nas je faktički oterala na 'poslednji autobus za Beograd' koji ide preko Đakova. Za mnom uđe neki susjed iz kraja, znamo se celoga života, nikad se nismo pozdravljali - „ Odlaziš, Glorija?!“ trijumfuje on. „Vratiću se, ne brini...“ (ja njemu nisam znala ni ime, a pogotovo ne nadimak). Zatim izađe iz autobusa cerekajući se. A ja se ne vratim 20 godina. Uskoro su načelnika policije Rajhl Kira pozvali zbog nečeg hitnog u Čepin, sačekali ga na cesti i podlo ubili iz zasede. Kao što je obećao, sukoba nije bilo dok je on bio živ, ali posle...