|
1. deo (od 3-4)
U proleće 1991. mama je javila da
su skinuti mitraljezi sa Suda i Pošte pa joj
možemo slobodno doći u goste. „Ima malo više
milicije, ali naše...“ - „Mama, naša milicija
više ne postoji, ko zna čija je sada...“. - „Ali
Rajhl Kir je rekao da u Osijeku neće biti sukoba...
dok je on živ...“ Moja Anđelija je jedva
preživela raspad Jugoslavije 1941., ali je i
pola veka kasnije, ipak naivno verovala, da je
nova YU čvršća. „To se samo nacoši prave važni,
a neće ništa biti, isto kao ni 1971!“ - „Mama
1971. Nije bilo 'ništa' nego svašta! (ja sam kao
brucošica dramatično doživela maspok u
Zagrebu)... ali dobro, Anđo, doći ćemo.“ Jedina
osoba naivnija od moje Anđelije - sam ja. Pođem
sutradan, sa 5-godišnjom ćerkom. U autobusu
Čazmatransa vladala je teška tišina. Mučan muk.
Kod Lovasa šugav kamion, preprečen preko ceste,
sa vrećama peska, mitraljezom, šahovnicom i
naoružanim mužjacima, koji nešto urlaju. Vozač
vikne „Sagni se! I drž’ se čvrsto!“ skrene u
livadu, zaobiđe barikadu, vrati se na drum i
nagazi gas. Pucali su za nama. Na Vukovarskoj
stanici kažu ne može se preko Borova, zatvorena
je cesta. Poslaše nas preko drugih sela. Sva
behu prazna, u centru sakoga drugačija zastava,
koju čuva druga uniforma. Sunčano, a sablasno. U
Gabošu prođosmo pored prazne majkine kuće, koja
se raspadala, isto kao država. „Kako je tužna“
šapuće mi ćerkica. Zakasnismo u praznjikav
Osijek. Uskoro smo čuli sirene automobila koji (kažu
nam komšije) ne daju tenkovima prolaz… Sigurno
na taj događaj danas podseća čudan spomenik „Fićo
i tenk“ u Vukovarskoj ulici. U večernjem
Dnevniku tužni Tuđman pali sveće u prozoru „Za
izginule domoljube u Borovu selu“. - „Otkad se
sveće pale po prozorima?“ pitam Anđeliju. „Prebrojavaju
nas...“ kaže ona i pali sveću u prozoru...
Komšinica Sanda je nekoliko puta dolazila i
panično nas terala da bežimo u Baranju „Poklaće
vas!“ kaže. Verovali smo da se brine za nas,
mnogo su se voleli njen sin i moja ćera. (Danas
kapiram da je to zapravo bilo zastrašivanje...)
Sutradan nas je faktički oterala na 'poslednji
autobus za Beograd' koji ide preko Đakova. Za
mnom uđe neki susjed iz kraja, znamo se celoga
života, nikad se nismo pozdravljali - „ Odlaziš,
Glorija?!“ trijumfuje on. „Vratiću se, ne brini...“
(ja njemu nisam znala ni ime, a pogotovo ne
nadimak). Zatim izađe iz autobusa cerekajući se.
A ja se ne vratim 20 godina. Uskoro su načelnika
policije Rajhl Kira pozvali zbog nečeg hitnog u
Čepin, sačekali ga na cesti i podlo ubili iz
zasede. Kao što je obećao, sukoba nije bilo dok
je on bio živ, ali posle... |
|