RASTANAK SA ZAVIČAJEM 2
 

 

2. deo - Prijateljice


20 godina kasnije, 2011. platila sam taksisti 200 evra da odveze mamu i mene u Osijek. Ne što sam plivala u lovi, nego što je Anđi bilo frka. On je hteo da vidi Osijek, tamo je služio vojni rok i to mu je bila „najlepša godina u životu“. Tetak Savo nam je pozajmio stan, koji je dobio na korištenje, umesto svog, otetog. Išle smo zbog tri ozbiljna razloga. Prvo: javili su iz Ureda za izbeglice (ili za povratnike?) da je mama dobila pravo na korištenje manjeg stana, umesto njenog, otetog, i da se u roku od mesec dana mora useliti ili gubi pravo. Realno je da žena od 82 god, izbeglica, ima snage i love, da za mesec dana kupi mameštaj i useli se u novu, skroz praznu 6-katnicu, na periferiji! Po cičoj zimi! Pored zgrade koju zovu “udovica” jer u njoj žive udovice izginulih domoljuba. I jedva čekaju povratnike. Na kraju Donjega grada gde su davno živeli Srbi, ali ih više nema. Ili je realnije da odustane? Obećano je da ćemo stan moći otkupiti po povoljnoj ceni, koja još nije poznata. Plan je bio perfektan. Mama bi odustala, kao što su predvideli, oni bi se oprali pred Evropom, kako prihvataju povratnike, u gajbe što su izgrađene evropskom lovom, ali glupi Srbi eto, neće i neće da se vrate. Ja sam htela da se vratim! Par feministkinja me je ubedilo da moram ostvariti mamino pravo. Bez njih, meni to ne bi ni uspelo. One su urgirale u Centru za mir a CZM u Uredu. Imponovalo mi je što su te žene solidarne i nadnacionalne. Pet godina sam slala silne neke dokunente za čije sam prevode na hrvatski plaćala 10 eu stranu (na kineski je koštalo 6 eu! Možda bih bolje prošla da sam tražila parče Kineskog zida?) Volela sam svoj rodni grad. Bolelo me je što su naše lične stvari, sve sa tatinim instrumentima, knjigama, mojom pozorišnom arhivom i pismima, izbacili na dvorište, da bi se uselila neka sudinica! Osoba koja se, dakle bavi pravdom! Iz Aljmaša ili B Manastira, ne sećam se više. Imena se sećam. Pitala sam proćelnika Ureda, kako stoje stvari sa našom imovinom, koja je nestala ili uništena, a on se brecnuo. „Meni su srušili trokatnicu u Tenji, pa nikom ništa!“ Nisam nikad videla 3-katnicu u Tenji! Naš stan se video iz njegovog Ureda! Beše u susednoj vili. Vila je bila izgrađena za Italijanski konzulat koji se nije nikada uselio. Kad je „pravednoj“ sudkinji, vraćena njena kuća (netaknuta!), nazvala sam je u naš bivši stan (na naš broj telefona!) i pitala da li će sada ona nama vratiti stan, a ona mi je histerično pretila svojim braćom zengama. Klik! Ih! Ne stigoh ni da je pitam kako joj stoji moj bikini! Kad je posle rata normalizovana komunikacija, moja ćerka je nazvala svog drugara iz detinjstva, sina one Sande, koja nas je spašavala 1991. ali joj je Sanda spustila slušalicu! Detetu! Ja šokirana zovem opet, kad se javi gospon muž i zareži: „Nemoj više nikad da zoveš! I ne vraćaj se!“ Klik! Čak ni tada nisam ukapirala da nas je doktorantica hrvatskog jezika, 1991. zastrašivala, a nije nas spašavala. Shvatila sam to tek juče! Možda zato što je onda bila asistentica na makedonskom a ne Dr za hr? Sad je zovu „prečista“! Zbog čiste savesti? Kad su došli na predstavu Tri sestre, koju je u Narodnom pozorištu u BG režirala Vida Ognjenović (kao i u HNK Osijek, pre rata) glumice i glumci Hrvatskog kazališta, su se svi srdačno izljubili samnom. Ali kad sam ja došla u Osijek, neke od njih su me „otkačile“. Igrale su u više mojih predstava, družile smo se! Zapravo nije najstrašnije, kad te u ratu opljačkaju, nagore je u šta se pretvore ljudi. Koje si smatrao prijateljima. U Beogradu Vedranu Rudan štampaju na hrvatskom, kako igraju i Tenu Štivičić ali u Zagrebu i Sarajevu pevode Dušana Kovačevića. Ja sam svoju tugu i nostalgiju prebolela tako što sam napisala tragikomediju AKO MOŽE LJUDSKI (Mrkvica i šargarepa) na novohrvatskom. To su u Guarnerijusu odlično igrale Ljilja Blagojević i Aleksandra Saša Nikolić. Bol i nostalgiju sam izlečila. Ostao mi ožiljak. Drugo: mami je istekla Hrvatska Putovnica koju je, za vreme SAO Krajine uzela u Vukovaru, i sad je morala tražiti novu u OS. Srpski Pasoš nije tražila jer nije imala ni državljanstvo. A treće, takođe važno, bilo je to što smo morale u Mirovinskom osiguranju ponovo upitati šta će biti sa 80 maminih mirovina koje joj nisu isplaćene?! Njena je penzija bila mala, 300 eu, ali 80 komada je ipak 24 000 eu koje su joj dugovali. Prestali su joj slati ubrzo posle početka rata „jer nije bila kod kuće“. Gde nije mogla doći bez putovnice. Zatim je došla sa SAO HR putovnicom i uz pomoć odvjetnika dobila je svoju mesečnu mirovinu, jedva godinu dana, pa opet ništa „jer nije bila doma“! Gde nije mogla biti jer se već bila uselila sudkinja. Ranije su joj govorili da oni duguju i Hrvatima ratne penzije… Sada su smislili da bi ona morala dokazati da nikad nije primila tih 80 mirovina! Kako se to može dokazati? Oni bi mogli dokazati, da su npr uplatili, ali nisu, pa im se ne dokazuje. Mama se protivila, a ja sam prihvatila krletku od 39 m. Dugačku 10 m široku 4, na prvom kratkom zidu ulaz, a na zadnjem prozor i vrata za mini lođu. Projektovan kurton-stan, vode kao jednosoban! Mada je garsonjera, jer nema ni kuhinjsku nišu, nego se kuva u sobi! Ima besmisleni špajz u sred gajbe. Jedino je kupatilo valjalo. Nas tri smo u Beogradu 10 godina živele u garsonu od 26 m koji je bio bolje osmišljen i osvetljen. 6 god. sam putovala svakog meseca u Osijek da platim režije i zakup, sve čekajući ugovor o otkupu. Stanarina jeste bila mala, ali režije nisu, čak i ako ne trošiš ništa, plaćaš sve priključke i svaki na drugom mestu. Cela ta avantura me je koštala preko 6000 evra. U Hrvatskoj ima 30 Ureda za povratnike, u svakom radi nekoliko ljudi (ukupno bar 100) a svi oni uspevali su godišnje napraviti jedva desetak ugovora o otkupu. Od kojih je većina bivala odbijena, kao preskupa! Za 15 dana, koliko smo čekale maminu putovnicu, jedino je Lela od svih mojih starih prijateljica došla preko celog grada da se vidimo. Uzrujano nam je pričala o operaciji srca posle koje nisu mogli da probude njenog muža Laciku. „Probudili grobove od 80 godina a mog Lacu ne mogu da probude, zamisli!“ Tu shvati da je moja Anđelija starija od “grobova” i zbuni se. Anđa se, pak delikatno napravi da ništa nije čula, ja namignem Leli i nastavismo priču. To je prijateljstvo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                     <<