|
|
2. deo - Prijateljice
20 godina kasnije, 2011. platila sam taksisti
200 evra da odveze mamu i mene u Osijek. Ne što
sam plivala u lovi, nego što je Anđi bilo frka.
On je hteo da vidi Osijek, tamo je služio vojni
rok i to mu je bila „najlepša godina u životu“.
Tetak Savo nam je pozajmio stan, koji je dobio
na korištenje, umesto svog, otetog. Išle smo
zbog tri ozbiljna razloga. Prvo: javili su iz
Ureda za izbeglice (ili za povratnike?) da je
mama dobila pravo na korištenje manjeg stana,
umesto njenog, otetog, i da se u roku od mesec
dana mora useliti ili gubi pravo. Realno je da
žena od 82 god, izbeglica, ima snage i love, da
za mesec dana kupi mameštaj i useli se u novu,
skroz praznu 6-katnicu, na periferiji! Po cičoj
zimi! Pored zgrade koju zovu “udovica” jer u
njoj žive udovice izginulih domoljuba. I jedva
čekaju povratnike. Na kraju Donjega grada gde su
davno živeli Srbi, ali ih više nema. Ili je
realnije da odustane? Obećano je da ćemo stan
moći otkupiti po povoljnoj ceni, koja još nije
poznata. Plan je bio perfektan. Mama bi
odustala, kao što su predvideli, oni bi se
oprali pred Evropom, kako prihvataju povratnike,
u gajbe što su izgrađene evropskom lovom, ali
glupi Srbi eto, neće i neće da se vrate. Ja sam
htela da se vratim! Par feministkinja me je
ubedilo da moram ostvariti mamino pravo. Bez
njih, meni to ne bi ni uspelo. One su urgirale u
Centru za mir a CZM u Uredu. Imponovalo mi je
što su te žene solidarne i nadnacionalne. Pet
godina sam slala silne neke dokunente za čije
sam prevode na hrvatski plaćala 10 eu stranu (na
kineski je koštalo 6 eu! Možda bih bolje prošla
da sam tražila parče Kineskog zida?) Volela sam
svoj rodni grad. Bolelo me je što su naše lične
stvari, sve sa tatinim instrumentima, knjigama,
mojom pozorišnom arhivom i pismima, izbacili na
dvorište, da bi se uselila neka sudinica! Osoba
koja se, dakle bavi pravdom! Iz Aljmaša ili B
Manastira, ne sećam se više. Imena se sećam.
Pitala sam proćelnika Ureda, kako stoje stvari
sa našom imovinom, koja je nestala ili uništena,
a on se brecnuo. „Meni su srušili trokatnicu u
Tenji, pa nikom ništa!“ Nisam nikad videla
3-katnicu u Tenji! Naš stan se video iz njegovog
Ureda! Beše u susednoj vili. Vila je bila
izgrađena za Italijanski konzulat koji se nije
nikada uselio. Kad je „pravednoj“ sudkinji,
vraćena njena kuća (netaknuta!), nazvala sam je
u naš bivši stan (na naš broj telefona!) i
pitala da li će sada ona nama vratiti stan, a
ona mi je histerično pretila svojim braćom
zengama. Klik! Ih! Ne stigoh ni da je pitam kako
joj stoji moj bikini! Kad je posle rata
normalizovana komunikacija, moja ćerka je
nazvala svog drugara iz detinjstva, sina one
Sande, koja nas je spašavala 1991. ali joj je
Sanda spustila slušalicu! Detetu! Ja šokirana
zovem opet, kad se javi gospon muž i zareži:
„Nemoj više nikad da zoveš! I ne vraćaj se!“
Klik! Čak ni tada nisam ukapirala da nas je
doktorantica hrvatskog jezika, 1991.
zastrašivala, a nije nas spašavala. Shvatila sam
to tek juče! Možda zato što je onda bila
asistentica na makedonskom a ne Dr za hr? Sad je
zovu „prečista“! Zbog čiste savesti? Kad su
došli na predstavu Tri sestre, koju je u
Narodnom pozorištu u BG režirala Vida Ognjenović
(kao i u HNK Osijek, pre rata) glumice i glumci
Hrvatskog kazališta, su se svi srdačno izljubili
samnom. Ali kad sam ja došla u Osijek, neke od
njih su me „otkačile“. Igrale su u više mojih
predstava, družile smo se! Zapravo nije
najstrašnije, kad te u ratu opljačkaju, nagore
je u šta se pretvore ljudi. Koje si smatrao
prijateljima. U Beogradu Vedranu Rudan štampaju
na hrvatskom, kako igraju i Tenu Štivičić ali u
Zagrebu i Sarajevu pevode Dušana Kovačevića. Ja
sam svoju tugu i nostalgiju prebolela tako što
sam napisala tragikomediju AKO MOŽE LJUDSKI
(Mrkvica i šargarepa) na novohrvatskom. To su u
Guarnerijusu odlično igrale Ljilja Blagojević i
Aleksandra Saša Nikolić. Bol i nostalgiju sam
izlečila. Ostao mi ožiljak. Drugo: mami je
istekla Hrvatska Putovnica koju je, za vreme SAO
Krajine uzela u Vukovaru, i sad je morala
tražiti novu u OS. Srpski Pasoš nije tražila jer
nije imala ni državljanstvo. A treće, takođe
važno, bilo je to što smo morale u Mirovinskom
osiguranju ponovo upitati šta će biti sa 80
maminih mirovina koje joj nisu isplaćene?! Njena
je penzija bila mala, 300 eu, ali 80 komada je
ipak 24 000 eu koje su joj dugovali. Prestali su
joj slati ubrzo posle početka rata „jer nije
bila kod kuće“. Gde nije mogla doći bez
putovnice. Zatim je došla sa SAO HR putovnicom i
uz pomoć odvjetnika dobila je svoju mesečnu
mirovinu, jedva godinu dana, pa opet ništa „jer
nije bila doma“! Gde nije mogla biti jer se već
bila uselila sudkinja. Ranije su joj govorili da
oni duguju i Hrvatima ratne penzije… Sada su
smislili da bi ona morala dokazati da nikad nije
primila tih 80 mirovina! Kako se to može
dokazati? Oni bi mogli dokazati, da su npr
uplatili, ali nisu, pa im se ne dokazuje. Mama
se protivila, a ja sam prihvatila krletku od 39
m. Dugačku 10 m široku 4, na prvom kratkom zidu
ulaz, a na zadnjem prozor i vrata za mini lođu.
Projektovan kurton-stan, vode kao jednosoban!
Mada je garsonjera, jer nema ni kuhinjsku nišu,
nego se kuva u sobi! Ima besmisleni špajz u sred
gajbe. Jedino je kupatilo valjalo. Nas tri smo u
Beogradu 10 godina živele u garsonu od 26 m koji
je bio bolje osmišljen i osvetljen. 6 god. sam
putovala svakog meseca u Osijek da platim režije
i zakup, sve čekajući ugovor o otkupu. Stanarina
jeste bila mala, ali režije nisu, čak i ako ne
trošiš ništa, plaćaš sve priključke i svaki na
drugom mestu. Cela ta avantura me je koštala
preko 6000 evra. U Hrvatskoj ima 30 Ureda za
povratnike, u svakom radi nekoliko ljudi (ukupno
bar 100) a svi oni uspevali su godišnje
napraviti jedva desetak ugovora o otkupu. Od
kojih je većina bivala odbijena, kao preskupa!
Za 15 dana, koliko smo čekale maminu putovnicu,
jedino je Lela od svih mojih starih prijateljica
došla preko celog grada da se vidimo. Uzrujano
nam je pričala o operaciji srca posle koje nisu
mogli da probude njenog muža Laciku. „Probudili
grobove od 80 godina a mog Lacu ne mogu da
probude, zamisli!“ Tu shvati da je moja Anđelija
starija od “grobova” i zbuni se. Anđa se, pak
delikatno napravi da ništa nije čula, ja
namignem Leli i nastavismo priču. To je
prijateljstvo. |
|
