Nikad u životu nisam dobila ovoliko čestitaka za rođiš, kao ove (prve) godine na Fb. Računajući i onih par desetina što su stigle SMS-om i telefonom, nakupilo ih se preko 200. A nisam slavila. Ne mogu da slavim što starim, vruće je. Možda bih na nekoj španskoj plaži sa kablovima sangrije nekako i uspela ali ne dade mi se pomenuta plaža a na Adi Ciganliji nema sangrije na kablove…

U čast ovih 200 čestitara, koje nisam ni vodom počastila, rešim da se setim jednog, bar onog najlepšeg rođendana, u mom dugom veku. I ne mogu da se setim ni jednog! Ne tvrdim da se u mom detinjstvu nisu slavili rođendani, pošto još nisu bili zavladali kultovi potrošačkih praznika. Možda samo meni nikad nisu pravili žurku pošto sam došla usred najvrelijeg leta? Ali ne pamtim ni da su drugi pravili, čak ni zimi kad se ionako po vas dan čuči u kući. Znam, da nam je, ako smo bili kod nje, majka Sretenka, od milja Seša, pravila svečane rođendanske ručkove, za familiju, ali đuskanja ni zezanja nije bilo, a ni za tortu nisam sigurna. Uostalom, čemu torta kraj tolikog voća i bostana?

Tako je jedne godine za moj rođiš spremila gusku. Ne znam kolika je bila divizija familije koja je zverku pojela. Ne bih ni to zapamtila da Seša nije šest dana kasnije zaklala još jednu nesrećnu pticu, ovaj put  za Gordanin rođendan. Ona je bila od mene godinu dana starija a šest dana mlađa. Dok smo mi unuci, ustali i umili se žrtvovana ptičurina već je bila zaklana, očerupana i aranžirana u velikoj tepsiji. Spremna za ulazak u vrelu rernu šporeta na drva, koji je podložen u kujnici. Šestog avgusta!

Gora je pomno razgledala guščiju ikebanu pa je prgavo rekla: - Mići si zaklala veću! - Mića sam bila mala ja.

- Iju! Ta otkud veću ‘rano moja slatka, ista je bila ko tvoja! - Seša se zabezeknula. - Nije, bila je veća! Ti Miću više voliš nego mene (što nije bilo istina, mada bi bilo normalno) iako sam ti ja od sina a ona ti je od ćeri i morala bi mene više voljet! - cendra Gora.

- Tvoj trocentimetarski nos, moje dupe razvali! - upadne Bracko i odmah zaždi za kujnicu, da ga ne bi Seša karala što sekira sestru.

- Goro, dijete, guske su potpuno iste, vagala sam ih. - reče Seša jako povređena. Ona je stvarno bila ikona pravednosti i poštenja. Kupila bi kilo karamela pa bi nam razbrojala da svako dobije u bonbonu isto ko ostalo dvoje. - Ali ako ti kažeš da je manja, ajmo do svinjca i odaberi gusku koju hoćeš! - pa ju je čvrsto zgrabila za ruku i povela ka svinjcu. Nas dvoje mlađih zaguzeljasmo za njima.

         Svinjac je bila niska i dugačka kućica u avliji za životinje, sa 5 ili 6 sobičaka, svaki sa svojim ulazom i posebnom avlijicom. Ograda je bila Seši do lakata, nama do nosića. U jednoj sobici-avlijici živele su guske, u drugoj patke, ređe ćurke, onda svinje, pa obaška krmača sa malim prasićima, a nerast ili kakav prgavi gusan živeli su sami. Kokoške su slobodno kljucale po celoj toj avliji i bunjištu a spavale su na granama osušene kruške. Kako dođosmo do guščije avlije, tako Seša podiže Goru, spusti je na guščiju teritoriju, preko ograde i reče: - ‘Ajde sad, biraj! -

Gora se nije odma’ usrala od stra’ nego je bogami pošla ka guskama da odabere, ali su se one, a naručito gusan, uznemirile i poustajale, pa su je saterale u ćošak sve sikćući ljutito. Na čelu sa gusanom. Opazila je da je on najveći i zacvilela: - Oću ovu! - To je gusan! - kaže Seša. Gusana bi klala vrlo retko, nisam tačno znala zašto. Ne znam ni danas, ali mislim da je klan tek kada postane seksualno neupotrebljiv ili agresivan. Logično.

Onaj gusan, kao da je znao da je odabran poče zlokobno da mlati jezikom i zalepeta krilima na Goru. Ona zavrišta, a bogami zaplakasmo i nas dvoje mlađih, koji smo virili kroz ogradu. Pa je Seša u poslednjem času podigne iz guščije avlije i prebaci preko ograde u slobodu. - Šta je? Oćeš gusana da koljemo? - Neću! peci koju oćeš, - zajeca Gora - ja neću da jedem. - ‘Oćeš, očeš! - reče Majka Sretenka i odlučno krene ka kujnici. Mi za njom. Da. Kuća je bila puna svega, ali nismo smeli da zakeramo oko hrane. Jelo se šta Seša spremi. Mo’š da ne jedeš, al onda čekaš novi obrok dal će da ti se svidi. Treći ti se svidi uvek, šta god da ima. Ogladniš ko vuk. Sretenka je smatrala da je lakomost strašna sramota i bila je surova kad mora da odvikava dete od sramote. Moj tata je tvrdio da tu odvike nema i da lakomost nije sramota, nego nesreća ili kazna. Jer lakomi ljudi ne mogu da budu srećni, pošto im nikad nije ničega dosta. Ispalo je da je on bio u pravu.

A sada, 60 godina kasnije, ispada da ja pamtim samo jedan rođendan koji uopšte nije bio moj…