Smoriše nas pritiskom da medije moramo osloboditi. Zašto? Onda bi trebalo vršiti stručnu proveru duševnog zdravlja novinara, da ne bi radili zloćudni zagađivači, sadisti i skandalisti. Jer sada izgleda da pišu baš ovi koji ne bi trebali da dobiju radnu dozvolu.

         Ili su birani upravo radi sjebancije mentalnog zdravlja nacije? Služe za idiotizaciju populacije!?

          Kad je Milorad Mandić, glumac i upravnik dečijeg pozorišta umro u 55-oj godini videla sam naslov u nekom tablo-smeću: MANDA UMRO PRED DECOM. Kao da je namerno umro da prestravi decu. Pao je na sceni u predstavi za decu ali je umro pred medicinarima u Prvoj pomoći, posle 40 min. Novinar je napisao a urednik objavio ovaj gadni naslov na prvoj strani. Jer nije pristojno umirati pred decom!  Ko može. Ko mora, umire gde mora. Lešinari su odmah bili pred UK Vuk i snimali ko je tu od poznatih, kamčili izjave od šokiranih kolega. Čemu?

          Dok je umirao Gaga Nikolić, Milena Dravić molila je zaštitu Udruženja dramskih umetnika, jer nije mogla da živi od medijskih prljavština. Već odavno čuvam zdravlje i ne čitam novine, pa ne znam o čemu se tačno radilo, ali sam čitala njen vapaj. Doveli su je do očajanja. Ne verujem da ju je iko zaštitio. Za Gagin odlazak sam čula na bazenu, od jedne gospe koju sam do tada smatrala pristojnom. Rekla je: „Umro je Dragan Nikolić od raka debelog creva.“ Zašto je važno od čega je umro veliki glumac? Pa nije umro od Šekspira! Smrt je lična stvar! Ko je javno izneo dijagnozu, što je zakonom zabranjeno, zar ne? Da li je kažnjen? Čemu ta informacija? Da se teše bednici jer i veliki umetnici imaju svoje muke? Da oni bez raka debelog creva poveruju kako neće nikad umreti? Jer ih ziher neće zgaziti neko besno tajkunsko čedo na pešačkom prelazu.

          Jedan je ministar za Batu Živojinovića rekao, u kameru „ pričao sam sa Batom kad su mu već bili ocekli nogu.“ Ako tako govori ministar sa ekrana, nije čudo za tetku sa bazena! Lekar je detaljno, u kameru, dahtao kakve je ružne rane i dekubituse imala Jovanka Broz kad je dovežena u bolnicu. Uskoro je i on postao ministar. Zbog lekarske etike? Ovo služi da seire zlotvori, kako je bedno završila prva drugarica Jugoslavije. Po principu: nemam leba da jedem ni lekova da pijem, ali bar je komšiji crkla krava. Aman!

          Ima li još igde malo pristojnosti da prostacima pokažete kako je izgledala?

          Kupovala sam nešto nevino na kiosku kad mi je pogled pao na naslov SILOVAO SAM JE I ŽIVU I MRTVU. Citiraju ubicu trogodišnje devojčice! Koji je umobolnik mogao smisliti taj jezivi naslov? Zašto? Dokazuje da smo životinje? O, da, na čelu sa silovateljem i novinarem koji ga citira i urednikom koji je to stavio na naslovnicu?! Da nas užasne? Da više niko ne poželi da rađa decu? Da sam videla taj naslov pre trudnoće, ne bih rađala! Danas je izašao iz zavora lik koji je pre 30 godina napao Regana. Nije ga ubio, samo je pokušao, i odležao 3 decenije. Monstrum što je ubio devojčicu neće dobiti toliko. U CZ stražari ga čuvaju od linča zlih džeparoša i dilera marihuane. Ako ga ne sačuvaju ostaće bez posla. Ovo je bolesna i naopaka civilizacija!

          Jutros sam pri odlasku na pijacu videla naslov: DŽEJ PEVAO ARKANU NA MESTU GDE MU JE UBIO BRATA. Pobogu! Znajući likove, možemo pretpostaviti ko je kome ubio brata (ako jeste), ali ko ih ne zna, mogao bi iz naslova, koji je još i nepismen, shvatiti i obratno. Čemu to služi? Brukanju pokojnog turbo ratnika i romske folk zvezde ili da se meni život zgadi dok idem po paradajz? Urednik zarađuje platu time što nam, (za čiji račun?) pljuje u lice? I podseća nas na tvrdnju “svi smo mi Srbi govna“. Nismo svi! Samo Vi!

          Žalila mi se prijateljica koja je neko vreme radila kao novinarka, jer je ostala bez posla. Kao diplomiranom defektologu dadoše joj da prati kulturu. Važi. Urednik (kome ona nije mogla da postavi dijagnozu) završio je veliki odmor u srednjoj, a dilovanje pred fakultetima, ali beše kompetentan da njoj naredi šta će pisati i koja će pitanja postavljati sagovornicima. Kad je odbila da slepog pevača upita „da li Vam je žao što nikada niste videli svoju decu“, monstum- urednik je dopisao i pitanje i navodni odgovor pevača, tvrdeći da to jako zanima čitaoce. Ti koji tvrde da su čitaoci pacijenti, oni su kliconoše! Ministri, lekari i gospa sa bazena, ovako govore jer je to, na žalost, postalo uobičajeno. Ne znači da je normalno! Jasno je da je cilj obaranje svih kriterijuma! Da li je cilj i da svi pobenavimo i pogubimo se? Da! Važno je da svi postanemo idioti da se ne bismo bunili protiv gospodara, koji nas gaze i pljačkaju. Mora se u korenu saseći svako ljudsko dostojanstvo, umesto čega dobijamo ljudsko pravo da se jebemo u dupe. (Pa da rađamo govna?) Ko voli, može da se ponosi. A ko ne voli, taj može da popuši! Duvan je zabranjen, ono drugo je ok.

           Laž je da ljudi žele to tabloidno novinarstvo! Ako ga žele zašto padaju tiraži? Jer oni koji ga žele nisu baš ljudi ili nisu baš pismeni? Sa istim zlim ciljem snimaju se rialiti dosade i šire se fame sa farme kako ih ljudi gledaju. Bosanski promoter prostakluka je posle Farme Velikog brata čak napravio neku navodnu glumačku karijeru. Ne verujem da se rialiti može stvarno gladati, probala sam da shvatim šta tu ima ali nisam izdržala ni 5 min, toliko je dosadno i besmisleno. Da li služi da posle njih i reklame izgledaju skoro zanimljivo, a poslanici u Skupštini pristojno? Kad ugaziš u balegu i blato ti je super!

          Zašto su nam svi Muzeji u rekonstrukciji a Narodna biblioteka bila zatvorena godinama? Namerno nam se uništava kultura, da bismo postali potrošači bofla i lekova. Da padnemo na najniže grane! Kad su nas već vratili na drvo.

           Rekonstruišemo klasno društvo pa je važno dokazati da su bogati pametni jer su bogati, odnosno obratno, a da su siromašni siromašni jer su budale. Moj brale. Srednji stalež se toliko istanjio i ostario pa mora da ćuti jer se usr'o da ne padne još niže. Mediji deluju na tri fronta, zagađuju, zatupljuju („zabavne emisije“, paparaci, rialiti, reklame itd) i zastrašuju (Dnevnici, Vesti, Crne hronike, medicina i farmacija).

          O zastrašivanju ću drugi put, a sad bih o kontaminaciji.

          Pričaju da je socijalističko novinarstvo širilo lažni optimizam. Jeste, ali zašto je bolje širiti pesimizam, strah i mrak? Bavilo se običnim ljudima i temama, nije kopalo po govnima. Danas - što gore to bolje. Čega se pametan stidi tim se ludak ponosi. Imamo jedva par netabloidnih, tzv intelektualnih novina, ali oni su najčešće smrtno dosadni, uvek sa namrgođenim dedama na naslovnicama. Njihova je funkcija da dokažu da sve što nije gadno - nije ni zabavno. Alo, budalo!

          Ok, jesu socijalistički novinari bili skoro redovno lažovi (zato im nismo verovali), ali bar nisu bili zagađivači, zastrašivači i zatupljivači. Sad Vi pitate kome treba zagađena, zgađena, zastrašena i zaglupljena populacija? Umesto opuštene, samouverene, hrabre ali nepoverljive npr? Treba onome ko hoće jeftino da je kupi. Izgleda isto, ali je bofl i neće potrajati do penzije. Kao radnici, jeftini su i poslušni, a ne kao oni samoupravljači koji su bili skupi i neposlušni.

          Uvek je bilo nesporazuma sa medijima. Neko napiše ili kaže odprilikativno... (kao što je juče neka pink-voditeljka govorila o divnim ulogama koje je Pavle Vujisić igrao u pozorištu. Može joj se. Nije morala sa školom u teatar, čak ni u bioskop.)

          Bilo je i većih nezgoda još dok su i pristojni ljudi čitali novine, ali su retko bile maligne. Pamtim 1 slučaj. Krajem sedamdesetih, kad je Aca Berček otkazao „Mladića“ Dostojevskog, gde je igrao glavnjaka, samo zato da ga ne ubije ormar, doživeo je pravi medijski linč. Srela sam ga jednom celog posivelog i reče mi: „Pljunuo me u 100 000 primeraka, pa mi se sad izvinjava, nasamo u pisoaru!“ Danas je to nemoguće jer niko nema tiraž od 100 000.

           Krajem osamdesetih sam se zaposlila u Buhi kao diša-operativac. U nekom od prvih intervjua neoprezno kažem da je to naporan ne umetnički rad, teško mi pada jer sam se školovala za rediteljku i blabla. Novinar napiše da ja mrzim direktorski posao! Sutradan ujutro Upravnik Ršum mrko, me propituje: kako ja mogu izjaviti da mrzim posao i zašto sam se uopšte javljala na konkurs ako je tako? Džaba se branim da nisam tako rekla, ne prihvata mogućnost da me je novinar loše prepričao. Slušala sam dok nije došlo dotle da me rasplače, gde se iznerviram i kažem: - Neću da Vas slušam, Vi niste moj Upravnik! - i krenem ka vratima.  - Molim? - zgrane se Ršum. - U Novostima piše da ste Vi upravnik Pozorišta Duško Radović. Nemate prava da grdite mene u Buhi! - Zbilja je to pisalo. Tek kad je pročitao, poverovao da možda i u mom slučaju muljaju.  

          Krajem devedesetih Danica Maksimović je bila predsednica Udruženja dramskih umetnika i zvala me Predsedništvo. Smutna vremena demonstracija, šetnji sa šerpama i vrlo bliskih susreta sa policijom. Izmlate nekog novinara i Danica navali da se moramo solidarisati sa medijima, kao sa najbližim saradnicima koje, eto ah, bije policija. Svi se slože, osim mene. „Novinare mora neko da bije i ako neće policija za platu, moraćemo sami, besplatno.“  Mislili su da se zajebavam, što je bilo tačno. Ali sam to i mislila. Ne nadglasam njih 11, te zakazaše u Zvezdari protest solidanosti SDUS-a sa sirotim milim novinarima koji trpe teror. Došla su čak tri akademika, masa velikih umetnika, pisaca reditelja i glumaca, a jedva par trećerazrednih novinarčića da to zabeleže za 106-tu stranu od svoje novine. Kad sam stigla sa zakašnjenjem od 5 minuta, već su se razilazili. Nakon 5-og oktobra neka cvećka urednička objavi Daninu fotku sa socijalističkim ex-ministrom za kulturu i sa pričom kako je ona dala veru za večeru itd. Ona je od ministra tražila novi prostor, jer je SDUS iseljen sa Terazija. Zamalo infarkt da je strefi, kad je videla šta piše ispod fotosa! Deceniju i po kasnije, u demokratiji ju je pripadnica iste oslobođene vrste fotografisala na nudističkoj plaži! I naterala je da joj razbije telefon a zamalo da popije i fine batine. Tabloidi su ipak sutra objavili fotke gole Danice sa pričom da je kao javna ličnost snimljena na javnom mestu! Sic! Pisalo je i da je obezbeđenje uzelo novinarkin telefon, ali je to pisalo tako da bi se moglo misliti kako je Dana sa svojim bodigardima išla na nudističku plažu (što deluje holivudski perverzno i bljak). Ona je pak bila sa mužem, a obezbeđenje je bilo plažino, a ne njeno. Epilog će možda biti na sudu, za par decenija... Veće su šanske da glumica plati odštetu za samoodbranu nego da novinarka plati kaznu za uznemiravanje.

          Raspad medijske etike započeo je devedesetih godina prošlog veka, kao i ostali raspadi. I ja sam tada pisala jako prgave tekstove tipa Generalu nema ko da puši, (po satiričnim listovima, ne po tabloidima). Nazove me jedna GMO (genetski modifikovana osoba) iz neke NGO da mi naruči tekst protiv lika koji je navodno uvredio čitav ženski rod. Kažem: - Gospo, ja ne pišem po porudžbini, nego ono što mislim. - odbijem.

- Poslaću vam ja njegov tekst, sigurno će vas razbesneti. - navaljuje.

- Zašto bih namerno čitala ono što će me razbesneti, nemojte da mi šaljete?! 

- Ali nama je jako stalo da ga ispljujete onako duhovito i oštro kako samo vi umete.

          Vidim, neće da sjaši, 'ajmo preko džepa:

- Jelte? A koliko ste Vi planirali para za jednu takvu oštru duhovitu pljuvačinu?

- Ovaj... mi baš nemamo puno novaca, mislila sam da pišete iz ubeđenja...

- Pa pišem ono što ja mislim, a ono što vi mislite, napišite sami. 

- Morala bih da vidim sa nadležnima. Najviše možda 100 do 200 maraka...

 (moj honorar po tekstu u Krmači bio je 30, objavljivali su ono što doneseem, nisu poručivali, ni popravljali. Plata operativnog diše mi je bila u milijardama dinara).

- Možda mogu da izvučem malo više. Javiću vam za sat, dok se iskonsultujem...

- Nemojte, gospođo da se iskonsultujete. Za tolike pare poznajem momka koji bi mogao da ga malo oplavi. Želite li broj? (ovo beše kockarski blef, mada mi je kocka dosadna).

- Neee... mi smo hteli tekst. Ne objavljujemo ko je koga izmlatio mi smo fina novina...

- Shvatila sam. Ipak nađite dugog izvršioca pljuvačkih radova. - i prekinem vezu.

          Prestala sam da pišem za medije, kad su slabi đaci počeli da me vade iz konteksta, skraćuju, popravljaju dopisuju i ne plaćaju! Ali tv i danas moram da uključim kad noću krenem u kupatilo, jer bih dok stignem do prekidača mogla nagaziti na mačku. Tako da ponekad nešto i vidim dok napipavam papuče...

          Iz zapadnije i naprednije Slovenije stigla nam je slinavo-romantična reportažica o rodnom mestu Melanije Tramp. Priča je ispričana kao Pepeljuga o dobroj curici koja ni sanjala nije da će se iz male Slovenije udati za prebogatog princa. Ispričana je kao bajka, bez sitne činjenice da je princu 7 banki, da je od Melanije matoriji 4 decenije, da od dve bivše žene ima buljuk odraslih potomaka i da uostalom uopšte nije princ nego dasa koga su od bankrota spasile banke da im ne bi napravio još veće dugove. Kad sam se zgrozila na slina-stil reportaže i ciknula, ko da mi je neko stao na nove patike:

- Kako, bre ovi izvukoše zaključak da je lepotica srećna što se udala za zver? 

- Ali on je Donald Tramp i ja bih se udala za njega!- reče naša lepotica s fakultetom!     

          Dakle, uspelo im je. Naša krasna mladež prihvata njihove vrednosti da više vredi moć i bogatstvo, koje si oteo, nego mladost i lepota što ti je dao Bog. Sve dok nam u sistemu vrednosti pljačka buda iznad božijeg dara, biće nam ovako kako nam je!

          Alo, deco bre! To je plagijat! Falsifikat! U bajci Lepotica i zver, zver se nakon prvog lepoticinog poljupca pretvori u prelepog i mladog svata a ne u besnog ocvalog predsedničkog kandidata (s kojim možeš poginuti tokom atentata)!