Zahar Prilepin
SANJKA
roman
prevela: Radmila Mečanin
izdavač: Draslar partner, 2012.
tiraž: 1000
 

“Trebalo je da umrem u osamdesetoj, sinovi bi mi bili živi. Umro bih srećan. A sad (samo 4 godine posle), Senjka, ne shvatam ni zašto sam živeo - nemam nikog, nisam stekao ništa, kao da nisam ni živeo.. Ne jedem ništa, pa ipak ne mogu da umrem…” Rekao mu je tatin otac, kad su se poslednji put videli. Molio ga da sačeka i sahrani ga, da ne bi sahranjivale same žene. U selu više nema muškaraca, kao ni stoke (što liči!). Senjka nije mogao. Na sahranu nije stigao. Zašto? Hm. Čudni su mu prioriteti: nežno voli majku, ali joj se ne javlja danima, pije poput oca i stričeva, koje je ubila votka. “Naš Vasja je pročitao tolike knjige, zar nigde nije pisalo da votka ubija?“ pita ga baka, kojoj je votka ubila sva tri sina, a najstarijeg, poslednjeg, Sanjkinog oca. Ne znaš šta je gore. Da ih odnese Volga ili votka.Ovo, Drugo poglavlje, koje govori o rodnom selu, kamo je Sanjka zbrisao posle džumbusa što ga je njegova partija napravila na mitingu u Moskvi, je ubedljivo nabolje.

        (Možda mene najviše dira jer sam takođe seoskog porekla, i moj je otac 1989. sve shvatio i rekao: „Prestar sam da čekam još jedan rat, dosta mi je svetski!“ I umro. U 68-oj godini, kao još uvek sretan čovek, koji je dočekao da mu se pametna kćerka zaposli, a lepa unuka prohoda i progovori. Ženi je ostavio stan i penziju, što joj je sve otela nova Hrvatska država... on to ne bi mogao da spreči...)

Ima još jedno poetično poglavlje, potkraj knjige, kad će opet posle besmislenog rusvaja, sa saborcima bežati u selo, ali neće tamo stići zbog zime. Zaglaviće se iza poslednjeg sela na kraju asfaltnog druma, gde će ih nepoznati seljaci primiti ljudski srdačno, ugrejati i nahraniti kao rod rođeni. Na nesreću, oni će imati tv gde će grupa saznati da je počeo konačni sukob njihove partije sa vlastima, pa će poći nazad u veliki prljavi grad. Njihova drugarica Jana bacila je, lično na gospodina predsednika kesu s pomijama i obrukala ga pred kamerama. Za šta je platila kao da ga je ubila. Logičnije je bilo ubiti ga, zar ne? Ako smo već u kapitalizmu, gde je cena merilo svega. Kad plaćaš kao za ubistvo, bolje da si ubio. Inače si budala, kao onaj koji je platio čizme, a ide kući u čarapama. Atentat je lepa smrt za vladara. Učili su nas da je drug Lenjin poginuo od posledica atentata (isto žena). Sad kažu da je umro od sifilisa, što bi zbilja bilo bljak. Atentatu na Gandija valjda nisu našli manu, pa sad pričaju da je bio peder. Eto. Politika je puna splačina, samo se ne vide, od firmiranih odela, satova, tamnih stakala i tralalala.

Sanjkina partija Savez stvaralaca, nosi laž već u imenu, kao i većina političkih partija, pogotovo na područjima srušenog socijalizma. Ništa oni ne stvaraju. Samo ruše. Prave gluposti, da bi privukli pažnju, ali konkretne ideje za rešenja sranja - nemaju. Nemaju ni vere da išta mogu, misle da nemaju uopšte šanse. Sutra, kad bi im neko, samo tako, dao vlast, ne bi znali ništa pametnije nego da se naroljaju. Policija ih zove esesovcima, zbog dva es u nazivu i zastave koja liči na fašističku, ali po svemu sudeći oni nisu fašisti.

          Sanjka je putovao u Rigu da ubije sudiju koji je 17 sovjetskih staraca veterana WW2, osudio kao okupatore.  Strpao je u zatvor na 15 godina čak i Sašine partijske kolege, koji su samo demonstrativno „okupirali“ neku kulu, bez krvi, pa su ipak osuđeni. Sanjka je, dakle, hteo da smakne sudiju, ali nije uspeo, pošto ga je, na njegove oči, ubio neko drugi. Ko?! Previdela sam ili nije ni pisalo. Uglavnom, Stvaraoci do pred kraj, izbegavaju ubijanje Rusa.

Nisu ni komunisti, a ni „zlatna sredina“. Oni su izgubljena generacija, nižeg srednjeg staleža (koji je u socijalizmu bio najbrojniji) koju je izgazio libero-kapitalizam. Ostavio je nezaposlenu, zbunjenu, poniženu, jadnu, bez dostojanstva.  Vođa im je u zatvoru, osuđen na 15 godina, zbog lajanja, ako sam ukapirala. Što se tiče vlasti i prljavog neokolonijalizma, oni su u pravu, ali su, na žalost, samo mali izmanipulisani kreteni. Svi plebejski buntovnici i vođe, koji su tradicija u Rusiji, još od Stjenjke Razina, Jemeljana Pugačova, Tarasa Buljbe, Čapajeva imali su neki, ma koliko neverovatan, san o pobedi, ovi Stvaraoci ne dobacuju ni do haosa, a kamoli do reda i mira posle njega.

Izgleda da su anarhisti. Zbog moje averzije prema svakoj vlasti i ja posumnjam da sam možda anarhista, pa konsultijem Bakunjina. Pošto mi je bio suv i dosadan, zaključim da nisam njegov fan, ali nađem gde kaže.“Ima raznih kapitalizama. Postoji npr. birokratski kapitalizam, kao u Srbiji, gde niko ništa ne radi, već se svi otimaju za vlast, pa posle otimaju od države.“ Joj! Ipak sam anarhista, al sam već matora za tuče. Ovo je napisao 1903. 42 godine pre Jugoslavije, a preko 100 godina prije nove Srbije, koja je ista jbt!

Najliričnije mesto je opis da je sir takav da ga ne treba jesti, nego samo staviti na obraz i - plakati. Ali kad Sanjka i Oleg u podrumu, gde su došli po oružje začuju jezivo pištanje, odmah preskočite neku stranu. Tu je užasna metafora o klupku pacova zamršenih repova, koji ne mogu nikuda. Ako to pročitate, danima će vam se kod obroka, ili u snu dizati stomak...

„Raskopčao je jaknu, koporan... Izvukao je krstić i stavio ga u usta. U početku, krstić mu je hladio jezik, zatim je postao topao. A zatim bljutav. U glavi su mu živela, čudnovato ujedinjena, dva osećaja: sve će se uskoro svakog trena, završiti i - ništa se ne završava, i dalje će biti tako, samo tako.“  Ovo je kraj romana, gde Senjka, pošto je sa Stvaraocima opljačkao oružje, zauzeo gradsku vladu, rasterao policiju, video kako mu gine najmlađi saborac Pozitiv, pa izbacio očevog prijatelja kroz prozor... gde, eto, gleda u pristigle vojne Ruske tenkove i čeka da ih razvale...

Pokušala sam dokučiti zašto je ovaj roman dobio kinesku nagradu za „Najbolji strani roman“, rusku „Jasnu Poljanu“ itd. Besmislen pokušaj pošto nemam pojma ko je bio u konkurenciji. Takođe ne znam da li je uticalo to što je Prilepin Generalni direktor nižnjegorodskog izdanja Nove gazete i viđeni kolumnista mnogih listova. To što je ovako darovit sigurno je uticalo, ali sine Prilepine, baci pogled i na „svetlo na kraju jebenog tunela“.

Ponovo podozrevam da mi je nešto promaklo zbog prevoda. Zašto je svaka partijska ulična svinjarija prevedena kao „pogrom“ kad nema mrtvih?

Da li to SS klinci partijci upotrebljavaju prejaku reč da bi sebi digli cenu ili „prevodilica“ nije čula reči rusvaj i ršum? Ako je prvo, treba fusnota, ako je dugo, treba rečnik. Ako je treće, meni treba sedativčić. Ili votka? Da me lako smakne i skine me s vaše grbače.