Volela sam Zagreb dok je teta Soka živela u vili na Gvozdu. Pored čika Krleže! 1963. sam, u Puli, pogledala u sunce i ostala mi usred vidnog polja bleštava fleka, odbijajući da se makne. U Osjeku nisu znali šta je, poslaše me u Zagrebačku bolnicu, gde takođe nisu imali pojma, ali su mi izvadili krajnike, davali mi injekcije “za jačanje”. Posle 3 meseca, već sam porasla 10 cm i ojačala 10 kila, upute me u Ženevu. Tamo opet pretrage, a vid gubim... Ledena časna sestra svakodnevno mi vadi krv! Po 9 puta bi promašila venu. Operativno mi izvadili tanak mišić iz noge! Punktirali bešiku, pred praktikantima, umrijeh od stida! Operisali oko i turili parče placente, da (ne) zaustave proces. Kad me je najzad primio prof Frančesketi, ćapio me za vrat da me namesti za pregled, napipao kvržicu iza uveta i upitao: “Toxoplazmozu, niste proverili?” Nisu. Nalaz iz Bazela čekao se 15 dana i beše pozitivan. Ne volim Zagreb ni Ženevu a Bazel, gde nisam bila, volim. Dijagnozu sam dobila.

1970. dođem ipak u Zagreb, da studiram. Dvoumila sam se između fizike i žurnaliastike, testirali me 7 dana u Profesionalnoj orjentaciji. Rekli da mogu studirati štagod hoću. Znam da mogu, ne znam šta hoću! Upišem Filozofiju i Političke nauke. Kao odličan đak dobijem novi Savski dom. Dvokrevetna soba. Prvi put sam videla rubriku za nacionalnost u domskom formularu. Pošaljem kući telegram, pitam koje sam nacije. Stigla dva odgovora, zezali me matorci. A u zimu počeše studentski nemiri. 2,5 godine posle evropskih šezdesetosmaških, koji su zahvatili i Beograd. Odmah shvatim da se ovi zagrebački razlikuju i od beogradskih protiv crvene buržoazije a i od evropskih, antiratnih. Ovi nacionalistički, hrvatski protiv “ostalih” nazvani Maspok, mada nisu bili masovan pokret. U istoriju ušli kao Hrvatsko proleće, mada su počeli u zimu. Primetim veliku razliku između stvarnih događaja koje sam videla i njihovog prikazivanja u medijima. Posumnjam u novinarstvo. Na oba fakulteta položim godinu, ali za narednu ipak dobijem mesto u starom domu Cvjetno. U sobama tri metalna kreveta. Smešteni Jugosloveni i Srbi. Jedared, u sred naselja organizovan miting, drže neznani studenti ili … neko? Milicija opkolila naselje. Govornici viču da neće pekmez iz Grocke, Srbija eksploatira Hrvatsku, traže samostalnost i zovu sve koji drugačije misle da se slobodno izjasne. Publika urla “Savka – Tripalo”! I dandanas, sa 74 godine imam kratak fitilj i dugačak jezik, jasno je kakva sam bila u 20-oj! Izađem na binu da objasnim kako su izmanipulisani i da se ne radi o pekmezu nego o nacionalizmu! Publika utihne. Kad sam završila - muk, samo se tiho razmiču da prođem. Kao da sam gubava. Onda mi ogromni Hercegovac, podmetne nogu, gurne me te padoh. Još trojica mu se priključe, da brže krepam. Moji … koje sam smatrala prijateljima, nisu se usudili, a “narodna” milicija nije dobila naređenje... Sinuše mi samo reči osječkog kavgadžije Naze “kad te biju jači, ako se braniš popiješ više batina, nego se sklupčaj, čuvaj glavu i mekane organe”. Poslušam.

Ne znam ko me doneo u sobu, budila me cimerka, Bosanka, brišući krv mokrim krpama, i tiho psujući majku ustašku. Ležala sam 7 dana u bolnim šljivama, srećom bez lomova (upalio Nazin savet), samo sa tvrdom plavom kvrgom u levom obrazu… kad su u sobu ušla dvojica Crnogoraca. Jednog sam znala sa bazena. Studirao je studiranje. Pozvaše me da im pokažem one “neznane junačine”. Ako sam ih zapamtila. Čuj “ako”! I danas ih pamtim! Ogromnog sam puno kasnije prepoznala u invalidskim kolicima.

Posle trećeg položenog semestra (22 ispita), dođem kući i kažem:“Ja se tamo više ne vraćam!” Četvrti semestar presedim u Beloj lađi sa tri frendice, pijući crno vino. Jedne večeri opazismo tri babe kako sede, pijući isto vino! Upitam se koje od nas četiri nema među te tri babuskare?!? “Nema mene, cure moje” i odem za Beograd.

Do juče sam se mogla zakleti da nisam bila u Zagrebu posle 1971. ali sam se juče setila da sam ipak bila još jedared, ali kada i zašto? Nisam mogla da se setim. Setim se da smo u Lovačkom restoranu jeli medveđi pršut i pili crni Pošip. Treće večeri kelner reče da smo popili sav Pošip. Ali kada? Zašto? Možda 1976 ? Završila sam bila treću godinu FDU u Beogradu. U leto, smo uradili Šekspirov San letnje noći u Pozorištu Dvorištu, koji je ispao hit leta, pa nas pozvaše u Zagreb? Na festivalčić il’ na susret Akademija? Kao što smo 1975. bili u Sarajevu. Gde li smo spavali? Znam da su nam za predstavu dali trpezariju samostana na gornjem gradu. Nisam srela fratre, to bih upamtila. Možda pobegoše od studenata?! Pamtim izglancani parket, stolice postavljene uz zidove i koncertni klavir u ćošku. U Kapetan Mišinom zdanju igrali smo pod nebom, na travi, u grmlju, a ovde smo dobili parket i klavir. Laza Ristovski, kao Vratilo začaran u magarca i Gordana Gadžić, kao vila Titanija, zacopana u magare (što je i danas čest slučaj) imali su ljubavnu scenu na senu… Asfalt i travu zamenismo parketom, ali za ljubavno seno ostao nam je samo klavir!? Setim se kako je Laza romantično ugasio lampicu iznad klavira. Onda mi sine da sam skidala naše glumce sa tuđih prozora, po starom gradu. Prozori prizemlja su dostupni a naši su se momci veselo kešali i virili u tuđe televizore! Da vide i čuju rezultat neke važne fudbalske tekme. Uplašim se, pohapsiće ih. Ne uspevam im objasniti da uštogljeni Zagrepčani neće shvatiti razularenu beogradsku spontanost. Kao za inat niko od Zagrepčana koji su naišli, nije bio uštogljen, nego sam ja ispala ptica zloslutnica.

Letos, ove 2026. biće pola veka od moje poslednje zagrebačke avanture nije čudo što mi se sećanje raspalo kad nam se i zemlja odavno raspala.