Ovo je slika koju mi je ŽIVORAD ŽAK KUKIĆ profesor i drugar, poklonio za moj neumitno nadolazeći, nebitno koji, rođendan. Avansno, 16 dana ranije. Znajući da na proslavu istoga neće doći, pošto ga ja neću ni slaviti. Nisam luda da slavim što starim!

Priznajem da nije sam smislio tu genijalnu ideju, nego sam ga podstakla pričom kako mi je puklo zlo ogledalo. I sad mi tiplovani šaraf, besmislen, tužan i sam samuje, bol bolujući, na golom zidu. Kad mi je, jednom zorom, zlo ogledalo pokazalo činjeničnu situaciju sa mojom prekomotnom širinom, tako sam ga mrko pogledala, odmah sam ga s tipla oborila. Ono pade, pre no što saznade, raspade se u sitne komade.

Pošto mi je Žak u više navrata ponudio da odaberem neku sliku koja mi se sviđa, ja se nakon 20 godina drznem da zatražim jednu... k'o za rođendan. U stvari da zaboravim ono zlo ogledalo.

Već sutradan mi se čovek javio. Mada sam bila spremna na čekanje od mesec dana, zato što je morao otići do ateljea koji je na 12-om spratu i dostupan samo kada lift radi.

Kaže: - Ovde autor slika za poneti. Odabrao sam ti dve, pa ti vidi. Jedna je onako lep nežan akvarel, za devojačku sobu. To za tvoju ćerku koja pamti moje rođendane, pa te podseća da se ti napraviš važna sa čestitanjem... A druga je malo grublja, kao za tebe...

-Ti mene smatraš grubijankom? – zabezeknem se ja, na čovekovu oštroumnost.

- Možeš da dođeš već sutra. – Te ja zapucam već u subotu, tj. sutradan. Stignem na NBG sa Karaburme, brže nego do Pariza, ali zalutam u jbnm bloku 45, gde istoimene ulice zavrću pod uglom od 45 stepeni, pa posle naglo, na ravnom, bez razloga, promene ime iz npr Ivana Ribara u Jurija Gagarina. Kao da su tajni agenti, a ne sokaci! Da li je kadrovik koji je davao brojeve ulazima i zgradama na NBGD lepo završio na Golom otoku, što bi bilo pravedno, ili su se on i Golać mimoišli u vremenu, što bi bilo šteta?! Ako kogod zna, neka mi javi.

- Morao sam da naspem francuski konjak u kafu, koliko ti kasniš. Džabe ti što si rediteljka i pisac, kad samo plavuša može tako da zaluta u ravnim ulicama!

- Pošteno je, brate, što sam ja dočekala da me neko, makar i u ovim godinama nazove ženskom i plavušom! Sevap. Merak. Mašala! Hvala.

          Slike spremno stoje na kauču. – Ova je za tebe – kaže Žak pokazujući na veću (to je ok i ja sam veća). – Ona mi je van svih ciklusa. Slikao sam je za vreme bombardovanja. Samo nju i nijednu drugu. Vidiš, sve gori. Savsko pristanište, ispod Kališa, gore je Pobednik. Sve u plamenu...

          -Meni, uprkos tome, ipak izgleda nekako optimistična – drznem se ja.

          - To je zbog autora. – kaže. Ispriča mi kako je Buhina glumica, a njegova dugogodišnja komšinica Jelica Teslić preminula sama u stanu, pa je posle desetak dana policija provalila vrata i odnela je na obdukciju. Baš je potrešen što je žena umrla tako sama i neprimećena, ali ne pokazuje, nego pita:- Oćeš da ti zovem taxi?

          Ja sam se kao svaka opljačkana penzionerka bila spremila da idem linijskim kombijem E6, ali on mi kao zaslužni umetnik, spremio čak i pare za taxi. Nisam ni pokušala da odbijem. Ne bi vredelo. Jedva dobismo taxi, samo broj žutoga ima u Politici. Nekad ih je bilo bar 20. Posle mi je taksista objasnio da je to zato što samo Žuti plaćaju reklamu. Izem ti reklam, pula malog reda bolesno stinim slovcima.

          Vozio me preko Gazele pa Kneza Miloša pored bivšeg generalštaba. Kažem: - Gledajte, raščišćavaju ruševine, nisu još ni punoletne! Jel' to neko kupio Generalštab? Nato možda? – On priča da je radio na železničkoj stanici te noći kad su ih gađali, kaže sve su glavom udarali u krov kola kako koja grune. Pao mu na haubu komad betona ovoliki (pa pokazuje veličinu teleće glave, otprilike) – Eno mi ga kod kuće i danas! - Ne veruje, kao ni ja uostalom, da oni nisu mogli smaknuti Slobu i vernu mu ljubu, nego su morali da bombarduju celu Srbiju. Da pobiju 3 000 ljudi i da istresu svoje prljavo naoružanje. Ni da su slučajno pogodili baš Kinesku ambasadu. Proveravali su kako će kosooki da reaguju. Nije to bila greška!  Što im se ne omače da pogode Englesku, koja je baš tu između oba SUP-a koje su skenjali i Generalštaba. Tu im nekako ne zaluta raketa, a u Kinesku zalutala mada se golim okom videla u livadama! Zaključismo da to nije bio rat samo protiv Srbije, nego je to bila „vakcinacija Evrope“ kao što su onomad, svojevremeno, preko Vijetnama vakcinisali Aziju. Kako piše Čomski... Taksista koji čita Čomskog? Opet fakultetlija!

          Jbt, došla zadnja vremena, počela sam da se slažem sa taksistima!

          I tako sad imam sliku koja će me podsećati na bombardovanje.

Koje i bez slike ne mogu da zaboravim već 18 godina.

Ali, lepo mi čuči na zidu, zar ne?! Neuporedivo bolje od ogledala.