Tri ili četiri puta sam nameravala iskoristiti velikodušno mi pruženu „mogućnost“ da ustanem nedeljom u 03 sata noću i „slobodu“ da između 04 i 07 kupim potrepštine za sedmodnevni goli život. U obližnjoj belgijskoj samousluzi. I da me tamo mrze jadni radnici koji su ustali u 01 radi dolaska na taj posao, gde su plaćeni jedva 400 evrića. Ta je mogućnost pružena samo nama od 65+ pa je ja zovem „penzionerski uranak“. Čekajući da najzad preraste u penzionerski ustanak, gde bih rado učestvovala. Nisam još bila „iskoristila“ tu trosatnu slobodu, jednom nedeljno, verovatno zato što realno nisam morala. Imam dete, meni je dete bez obzira na godine, koje odstoji nekoliko redova dnevno da nam kupi ono malo što nam treba. A redovi su baš svuda zato što su mnoge radnje i sve gradske pijace zatvorene, a ono što radi ima na pola skraćeno radno vreme. Promet je isti, samo je sabijen u strane trgovinske lance i u pola radnog vremena. U stranim lancima muče se naši radnici, ali zarađuju samo strane kompanije. Eksploatatori koje današnji političari moderno zovu „investitori“ i prodaju im jeftino našu decu. I još ih „subvencionišu“ plaćaju im subvencije po svakom novom radnom mestu.

Jedino čega sam se u životu bojala je bilo to da ću ako ostarim, postati bespomoćna i pasti kćerki za vrat. A to mi je evo, ova država omogućila i pre nego što sam zbilja ostarila! Osudila me na jebeni kućni zatvor ni krivu ni dužnu! I zdravu! Nisam izašla iz 50 kvadrata stana punih mesec dana! Kćerku su mi sa svih strana spopadali smrdljivi stejhomaši sa tekstom „čuvaj majku, nemoj da je ubiješ“ zamislite tu perverziju! Trebala sam da je šaljem na borilačke sportove, a ne na fakultet!

Rešila sam da tog jutra izađem i proverim umem li još hodati ulicom i kupovati u samiški, a pravo da vam kažem planirala sam i da se barem malo, bar protiv-propisno prošetam. Ustav mi doduše garantuje pravo kretanja ali mi jebena uredba brani! Ustala sam na vreme pošto nisam ni spavala.

Spremala sam se polako, da ne zaboravim rukavice, masku, novčanik i svašta u njemu... a i čekala sam da svane. Da ne izlazim, posle mesec dana u prazan grad u mrkli mrak, nekako mi bilo bljak. Međutim, nikako nije hteo da svane taj usrani petak! Pa sam ipak izašla u mrak! U našoj zgradi, u 21 stanu ima 3 samohrane babe, 4 matora para i još tri 65+ koje kao ja žive sa odraslom decom, ali izašla sam samo ja. Do samiške nisam srela nikoga, čak su i ulični psi spavali. Samo bi se poneka ptica odnekud oglasila. Sablasno.

Pred radnjom je bio red od 16 matoraca, koji su stajali na propisanoj udaljenosti od po 2 metra i ćutali. Bilo je više žena nego muškaraca i mnoge su izgledale bitno mlađe od 65, mada ne verujem da se neka cura umuvala tu među bakute. Dede su, naprotiv bili baš prastari, istrošeni kao stogodišnjaci, jedva se držeći na nogama. Nekako mi je to objasnilo zašto oni umiru duplo više od korone, nego žene. Izvinjavam se vršnjacima, ali valjda su radili na tom efikasnijem i bržem umiranju... odnosi ih i promaja...

Jedna sitna rasklimatana štrokava i čupava baba, obišla je čitav red sve nas zrikavo gledajući u njušku, pa ladno preko reda ušla u samišku. Svi vide i ćute. U Srbiji kad si lud imaš sva prava, ne moraš biti ni predsednik. Ne znam šta je s ovim narodom, ne buni se ni protiv šašave babe. Samo ja glasno gunđam: - Ovde je dovoljno da se napraviš lud i oma imaš sva prava!

- Ona je već bila i kupila puna kolica. Sad će tamo da gnjavi prodavce, tako ubija vreme... - odgovara neki čiča na moj u vazduh izrečeni šlagvort.

- Ne izgleda baš kao da ima još puno vremena za trošenje! - lanem ja a on se nasmeši tužno. Kad sam ja ušla kao šesnaesta iza nje ona je još uvek kreštala i kukumavčila oko prodavačica, vukući ih za rukave, da joj otvore zatvorenu kasu: - Ali molim teeee! Kad te molim... – Jadne kasirke!

Vazduh mi je ispod maske krenuo gore i zamaglio hladne naočari, trenutno me oslepivši. Morala sam da skinem cvikere i da ne vidim cene. Rukavice nisam uspela ni da navučem, bile su „s“ veličine, jedine koje su mogle da se nađu. I to u farbari, u apotekama i drogerijama nema. Kad naiđu koštaju 200 kinti par, a u farbari 140 dinara 10 pari. Samo što su dečije...

Samiška je opet bila renovirana i sve je ispremeštano, ništa više nisam znala gde stoji i morala sam sve da tražim. Dugo sam se pitala zašto to rade, zašto „renoviraju“ i preseljavaju svaki čas, pa sam na koncu shvatila. Dok tražiš ono što ti treba pokupićeš bar par stvari koje ti uopšte ne trebaju, a oni puno više zarađuju na nepotrebnoj, nego na potrebnoj robi. Zato renoviraju.

Na mesnici sam stajala sama dok je „vredni“ mesar pravio neko hitno i veliko spremanje. Nisam se pobunila baš da vidim kad li će se smilovati. 10 minuta od mog jedinog života čekala sam da mi se smiluje jebeni mesar! Kupila sam dve stvari ali sam stajala iza punih kolica jer brza kasa za do tri artikla ne radi. Zašto bi radila za drugorazredno, bedno i diskriminisano stanovništvo?! Mogli su nam barem dati crvene petokrake zvezde za na rukav umesto žutih šestokrakih koje su onomad Jevrejima davali nacisti.

U Srbiji ima oko 1 700 000 penzionera, koje optužuju da su izabrali ovu vlast, koja njih najviše gazi i ponižava. 1 300 000 od nas ima penzije manje od 30 000 (blizu 260 eu) i priča se da oni glasaju za sendviče. Ne znam. Ja glasam protiv i ne jedem sendviče. Ne gledam tv vesti ni dnevnike, a pogotovo ne „obraćanja“ i ne idem na mitinge... ali ipak ne verujem da su baš penzioneri izglasali ovu vlast... Možda oni pokojni? 

Kad sam najzad izašla napolje tamo je bio prekrasan sunčani prolećni petak. Svanulo je, ali ja više nisam imala snage da prošetam ni do okretnice. Kondicija mi je u kurcu, shvatila sam, a do nedavno sam pešačila 10 000 koraka dnevno i plivala sat vremena svaki drugi dan! Ostarila sam za mesec dana bar pet godina! Prestanite da me štitite oca vam jebem i sve pretke do askurđela! Ukazala mi se akutna potreba da proklinjem, ali nisam vernica pa ne umem. Jebiga! Do kuće sam prepoznala na sebi gadne simptome nekoliko različitih boleština. Stomak mi se zavezao u čvor i u zatvor, grlo me zapeklo, a suzni kanali su se napunili nečim slinavim i nepredviđenim, sve me je svrbelo kao da me neko polio govnima. Što zapravo i jeste. Dok sam prala ruke videla sam u ogledalu veliku alergiju na desnom obrazu, kao da mi je neko opalio šamar. Što takođe jeste.

Posle se tešimo... ipak prođe dan... Prođe život jebem ti, sve!

Spavala sam čitav petak da bih resetovala ostarelo telo.

Ali kadgod da  umrem neću vam iz košmarnih snova izlaziti!