|
IZVOR MISLI DA POŠILJKA IMA NOGE
Boris
Akunjin ŠPIJUNSKI ROMAN
Fotografija, na koricama je tačna, ali neprivlačna. Tu su polaznici vojne škole, kratko podšišani testosteronci, čije frizure asociraju na vaške i tifus, a njihova brojnost, uniforme i lica - na rat. Iako je snimljena u miru, između svetskih ratova, tridesetih godina XX-og veka. Istina, ratovi su previše blizu. 9 godina od kraja Prve svetske otimačine i isto toliko do početka WW2. Ovi momci koji te 1930. imaju možda 18 godina, bili su sitna deca u prvom i mnogo je među njima ratne siročadi. Imaće, ipak svoju sitnu dečicu u drugom ratu, od kojih će mnogi ostati siročad. Šta je zapravo mir na ovoj planeti? Vreme kad se muškarci spremaju za rat? Dok žene rađaju i čekaju. Ima na poleđini i takva mala fotka. Žena sa decom koja čeka... Mada on verovatno ne čita književne prikaze, ipak ću se i ovde zahvaliti Bogu što mi je dao da proživim prvih 40 godina u miru (od 1951-91), što nisam muško i što nemam sinova. Zahvalna sam i što više nisam mlada jer danas i devojke vrbuju u plaćeničku vojsku. Jutros sam videla dve koje su (od troje) najbolje u ovogodišnjoj klasi i dobiće za nagradu oficirsku sablju i pištolj sa posvetom, a to je velika čast. Fala na takvoj časti, rađe bih krempitu! Cure su uvek bolji đaci, ali slabi đaci vladaju svetom. Znači da škola, u ne daj Bože ratu, ne vredi ni pišljiva boba. Baš kao ni sablja. Razumem zašto je Olga Kirilova jedna je od urednica Akunjinovih knjiga, odabrala tu fotografije. Ali kako ja to da poklonim nekoj svojoj dugarici? One su majke, neke čak i bake, i svaka bi se zaplakala čim je vidi?! Verovatno znate da danas najviše čitaju iskorištene žene, one koje više nisu „u upotrebi“, a to su te koje se zaplaču na fotografiju topovskog mesa. One su rađale decu i najveći strah im je strah za decu, strah od rata. Ko i za koji cilj ima pravo da nečiju decu pretvori u „ljudske resurse za rat“? Videvši naslovnu stranu, zamalo da vratim knjigu na policu, mada sam prošla pola grada da je kupim. Ne krivim urednicu, koja je verovatno zaslužna što smo uopšte upoznali B.Akunjina kao sjajnog pisca, ali se bojim da je možda dizajn knjige kriv što od 2013. još nije prodata, dok su se prethodnih 20 prodavale u najkraćem roku. Dizajn tačan, ali neprivlačan. Ili je, možda nezgoda u tome što se Špijunski roman može naći samo u jednoj „knjižarnici“ u Beogradu (preko puta Ateljea 212) dok su se one ranije prodavale svuda. Ali se zato roman proguta za noć! Ne znam kad sam zadnji put čitala špijunski roman da li je to bio neki Simelov Može i bez kavijara pre 35 godina ili Đurđevićkin humoristički špijunac Prvi, drugi treći čovek, pre 5? Od žanr romana najviše volim fantastiku. Zato što je realnija. Dakle nisam kompetentna za „stručnu procenu kvaliteta“ (mada uglavnom ne verujem u stručnost kritike) ali ovako lično, nestručno, mislim da je roman odličan kao i svi Akunjinovi romani. Jednom ću sigurno otkriti šta njega čini velikim piscem, za razliku od „proizvođača knjiga“ koji imaju podjednako velik ili čak veći opus, ali po kvalitetu su mu malko ispod kolena. Ne mislim da pisac mora proliti krv, znoj i suze da bi napisao nešto dobro, naprotiv baš ne volim kad se oseti kako stenje, ali osim veštine i tehnike čak i talenta koje imaju proizvođači knjiga, još treba originalnih misli, malo duše, a pogotovo duha. Što sve ima Akunjin. Mislim da kapiram! Ono što Akunjina čini izuzetnim i drugačijim od svih je činjenica da se on odlično igra, raduje se i lepo zabavlja. Sa sobom, sa materijalom, sa čitaocima. Proizvođači knjiga, normalno, pišu za potrošače knjiga (konzumente, ha!) a Boris piše za čitaoce. Kao za prijatelje. Zabavlja ih, ali im ne podilazi. On, naravno, ne igra poznatu igru, nego neku koju je sam smislio, skupa sa pravilima, što je tim zanimljivije. Zato što je igra interesantna, dosadnjakovići misle da je neozbiljna. Međutim, igra je vrlo ozbiljna stvar, pitajte decu. Nije samo puki namćorluk ozbiljan! Naprotiv, on je dosadan i opasan. Koliko se ja sećam, jedini koji se usudio i koji je umeo da se sa distancom poigra i nasmeje ozbiljnosti, dosadi, slavi,časti kukavičliku, poštenju je Čehov. Ipak, i danas mnogi tvrde da je on„samo mislio da piše komedije. Čehov je dakle, mislio, ali teoretičari znaju da nije pisao komedije. Jer on je, zaboga bio vrlo ozbiljan pisac, a ozbiljni pisci pišu drame. Sic! Aristofana već hiljadama godina smatraju manje vrednim od Sofokla ili Euripida samo zato što je duhovit i do danas razumljiv, a oni su, vidite, ozbiljni i nerazumljivi. Cvrc! Zbog toga što su ugledni namćori većina u intelektualnoj eliti (kao što su budale većina u neintelektualnoj biračkoj masi), zato što ne prezire svoj narod i zato što ne metaniše Zapadu, B. Akunjin možda nikada neće dobiti Nobelovu nagradu. Ako! Npr. u početku opisuje boks meč glavnog junaka Dorina, njegovu strategiju i taktiku, tako da meni koja inače mrzim boks, odjednom postane jako zanimljiv i razumljiv. Takav je to pisac. Glavni junak Dorin je 23-gidišnji pilot, potporučnik rasformiranog odelenja ČK za Nemačku, prebačen u bokserski klub do novog rasporeda. Otud ga angažuje Oktobarski, viši major, kontraobaveštajac iste službe, za hitan doček „paketa“ koji će, po dojavi izvora iz Nemačke, biti bačen padobranom, na obalu nekog jezera. Izvor tvrdi da paket ima noge. Veruje da je to agent ili agentkinja Vaser (voda) poslat sa važnim neznanim zadatkom. ČeKa ne zna, ali mi znamo jer nam je pisac napisao poglavlje Genijalna svinja u kome Hitler naređuje Abveru da smisle način kako da rat iznenadi Ruse, mada svi znaju da su Nemci na granice dovukli 5 miliona vojnika sa tehnikom. Iako je sporazum Molotov-Ribentrop o ne napadanju već potpisan (zbog čega je i rasformirano obaveštajno odelenje ČK za Nemačku). Kako je onda moguće da Ruse rat iznenadi, to ne znamo ni mi?! Prilikom dočeka čekisti bace pod led dvojicu Nemaca, koji su tu došli „na pecanje“ i neće da odaju lozinku. Paket je Ukrajinac, radista, njega uhvate i nateraju da propeva. Onda se očekuje veza sa Vaserom... itd. Zapetljano baš kao što treba, ali je uz to dinamično i duhovito, mestimično lirično, ili strašno, a ima i zanimljivih istorijskih podataka, koje nismo znali. Nedavno je neki engleski lord izjavio da su jugo-komunisti prisvojili 27-martovske beogradske demonstracije. Kaže: „Mi smo te demonstracije platili, da odvratimo nemačke avione od Londona.“ I odista oni su već 6. aprila bombardovali Beograd umesto London. Sad važan Akunjinov Čekista u romanu kaže da su Rusi organizovali vojni udar kojim je srušena izdajnička jugo-vlada jer je potpisala Trojni pakt. Zato da bi poslali nemačku vojsku na Jugoslaviju, umesto na Rusiju. Računali su loše, da će ih Jugosloveni zadržati malo duže od 7 dana. Valjda nisu bili obavešteni da će ih Hrvati dočekati sa cvećem? Šta je radilo odelenje za Balkan? A nas su učili da treba da se ponosimo tim 27. III 41. demonstracijama i tim patriotskim vojnim udarom! I svojim dragim saveznicima Rusima i Englezima. Naši su političari i novinari i dalje voljni da napucikaju decu da se pokolju oko toga koji su nam miliji i bolji. (Svi u Nato, bato.) Ha! Sreća da sam bežala sa časova istorije, živa bih se sad pojela da nisam. Sreća takođe što mi je dete završilo školu (poštujući tradiciju bežanije) jer da sada moram plaćati kazne za neopravdane izostanke sa ispiranja mozga, morala bih je ispisati iz škole. Pošto Dorin nije matori Džems Bond koji kreše buljuk mladih lepotica, on je mlad i zaljubio se u Nadeždu, koja se isto smrtno zaljubila u njega, ali ga otera čim sazna da je iz ČK. Ona je ostatak bivšeg režima, čak je i religiozna. Otac joj je očni lekar koji leči sve ćoraviju vrhušku (metafora!), pa ga ovi trpe, mada je liberalan. Dorinu, koji se ponosio svojom službom i mislio da narod voli ČK, ništa nije jasno. Pa je i ljubavna priča zapetljana. Zanimljivo da je Dorin iz sela Dorino, koje je pripadalo Fon Dornu (Fandorinu). To se pisac poigrao vezom sa svojim dosadašnjim junacima. I sa vernim čitaocima. Donekle nerviraju previše mnogobrojne rogobatne skraćenice Narkom (narodni komesar. Za Dorinovi službu, to je Staljinov zemljak Gruzin Lavrentij Berija), VCIK, RSFSR, NKVD, Komsomol, ITD! Ali to je u tadašnjem SSSR-u bilo uobičajeno, mnogo više nego u ex-yu mada ni ovde nismo oskudevali u Udbi, Ozni, Skoju, Informbirou itd. Samo što, na žalost, nikad nismo imali Bezbožničku ulicu, ta bi mi se adresa jako sviđala. Nema svrhe ni pameti da se prepričava zaplet špijunskog romana, ali valja reći da je pisac našao jako simpatičan način (gambit?) za rasplet. Naime, 11-to poglavlje, koje opisuje događaje što su se desili u zoru 12. juna 1941. je povučeno zbog bezbednosnih razloga i kao smešteno u posebnu fasciklu... Tako da sledećih pet poglavlja, i čudesni i strašni događaji u njima, deluju još zagonetnije. Dorin je posle mnogih peripetija najzad uhvatio Vasera. Pod dejstvom nekog „seruma istine“ Kola-3 (od koga ne može prestati da priča, jer dobija napad logoreje, tako da ne može lagati) u specslužbi Vaser odaje da rat počinje 22. juna, pa od istog seruma padne u 35-časovni san. Dorinu nije jasno zašto se ovaj serum ne koristi stalno, nego se još ljudima čupaju nokti (kao i Oktobarskom kad je jednom bio zglajznuo) a šef mu objasni da je serum previše skup! I odlazi kod svoje ljubavnice, čuvene glumice, dok Dorin ostaje da dežura u njegovom kabinetu, gde zaspi. Budi ga Narkom koji je pustio Vasera da se bezbedno vrati u Nemačku i sad panično traži Oktobarskog. Najzad nađu ga Čekisti i ubijaju u podne (kao što mu je davno prorekla Ciganka!) a Dorina Narkom šalje na odmor. Sve dok nam na samom kraju ne vrati 11- to poglavlje kao rasplet, ništa nam nije jasno. Posle je sve jasno, a koliko je uverljivo, zavisi od čitaoca. Prosudite sami. Obavezno!
|
