|
NASAMO SA SVOJOM DIVLJOM ŽELJOM
Haruki Murakami
SPUTNIK LJUBAV
Tek oko polovine romana shvatim da sam ga već čitala... što dosta govori. Ovo je jedan od slabijih Murakamijevih romana. Ne zato što sam ga zaboravila nego ima još razloga. Prvo šlampavost koju od njega ne bih nikad očekivala. Na primer pola sata čitam kako su se kupale gole a posle se kupaći kostim suši u sobi (mada ima i terasa). Ako se već pisac zeznuo (a to se događa, Markes je u jednom eseju sjajno pisao o tome) ne znam šta su radili lektori, korektori, izdavači, urednici i prevodioci, na koncu. Ne boli da pitaš pisca odkud mu mokar badekostim ako su se kupale gole!? Onda taj centralni motiv žene koja je posedela od užasa, za jednu noć. Motiv čest kod Japanaca, a poznat svuda. Lično mi je jedna žena pričala svoj slučaj, pa mi i dalje nije bilo jasno kako može da posedi već izrasla kosa, ali hajde kad toliki pričaju i pišu. Možda prirodna kosa može, ali da je žena koja zbog te nesrećne okolnosti već 14 godina farba kosu, na odmoru u Grčkoj rešila da je malo ne farba i već četvrtog dana imala kosu belu kao sneg koju veže u punđu. Ma nek je stoput japanska uvoznica vina, ne može! I ovde kao glavnog lika, imamo muškarca oko 30 +-5, bezbojnog kao Tazaki, sasvim neupadljivog kao Tenga u 1Q84, usamljenog kao mnogi Murakamijevi likovi i vrlo privlačne, neobične, preosetljive... ili frojdovski rečeno, histerične žene. Ako bismo ovog glavnog mogli shvatiti kao neki Harukijev alterego, ko su mu onda te žene? I ovaj Glavni putuje preko pola sveta da bi našao prijateljicu, kao i Tanaki. Takođe ponavlja se i motiv snova pomešanih sa seksom i stvarnošću. Likovi se beznadežno izgube kad se suoče sa svojom „prekograničnom“ seksualnošću, mada inače deluju seksualno oslobođeni. Devojka Sumire, prijateljica glavnog junaka nestaće one noći kad pokuša dobiti ljubav tj. sex od svoje šefice Mju u koju je odavno zaljubljena. Pošto Mju ne može da joj uzvrati, Sumire nestaje kao dim. Isto kao što je, nakon slične situacije (homoseksualni sex), nestao i Tazakijev prijatelj Sivi, pošto ga je možda „zloupotrebio“, a možda je to Tazaki samo sanjao. Isto kao Sumire i Sivi je ušao noću u sobu svog prijatelja, prvo je čučao u ćošku, a onda ga... pa npr. obljubio. Da se ne podsećamo kakve se devijacije i halucinacije događaju u 1Q84., jasno je da Murakami tj njegovi likovi, onog časa kad seksualna želja postane društveno neprihvaćena (homo, pedo, incest i sl.) prelaze u snove. S obzirom da se pojam krivice, kajanja i griže savesti, prečest u evropskoj hrišćanskoj literaturi ovde ne pojavljuje (sem u katoličkoj školi) čini nam se da oni nisu pod pritiskom, kao mi. Međutim, kad čitamo da se Buda rodio kroz mamin pazuh postaje jasno da je i njima usađen seksualni stid. Čak i Indusima čiji se kameni bogovi javno krešu po svim hramovima. A možda to uopšte nije stid, nego prirodna samoodbrana? Pa i životinje se sklanjaju za parenje prosto zato što su tada ranjive (kad smo kod toga imamo dvoje golubova seksualnih manijaka u krošnji drveta kraj terase. Stalno se karaju i čerupaju. Ako ste mislili da se, kad se kaže kao golubići misli na gugutanje, nemojte više tako misliti.) Ili nam je možda stid usađen da bi bilo uzbudljivije? Roman ima i dva antologijska poglavlja. Prvo, dok citira Sumirin dnevnik on je stvarno napisan kao da ga je neko drugi pisao. Teško se čita koliko je verističan. Napisan je „iz lika“ toliko vešto da se iz njega naslućuje, zapravo čak se nameće, Sumirino konfuzno psihičko stanje ili možda već poodmakla bolest. Potreban je zbilja izuzetan talenat i veliko poznavanje dubine ljudske psihe da bi čovek napisao ovako nešto. Drugo je scena kod šefa obezbeđenja jednog marketa gde je učenik glavnog lika (i sin njegove seksualne partnerke) ukrao 8 plastičnih heftalica koje mu uopšte ne trebaju, a to mu je već treći put da ga hvataju u krađi, pa je šef obezbeđenja pozvao ne samo majku nego i dečakovog učitelja. Ovaj bivši pandur, sadašnji ponizni sluga kapitalizma, zli, bedni i neiživljeni sadista koji muči dete, što je pokušalo samo privući pažnju, napisan je perfektno. Murakamiju „idu od ruke“ ti tzv mali ljudi, kao onaj uterivač tv pretplate u 1Q84. ili majka pripadnica verske sekte (kojih se rođena deca stide). Ovaj šef obezbeđenja je toliko gadan i antipatičan da nam baš bude milo što mu je dečak ukrao i ključ od skladišta, čime mu je napravio veliku nepriliku, praktično osvetio mu se. Čisto se obradujemo kad učitelj taj ključ baci u mutnu vodu! Murakamijevi verni čitaoci reći će vam da ne odustajete od njega samo zbog ovog nesavršenog romana. Ja ću mu dati još jednu šansu, a ako mu se ovo ponovi naći ću sebi drugog Japanca i vršnjaka. |
