Ako se ne drogirate, ne pušite i ne pijete, a lekari ne mogu da vam nađu dijagnozu - onda vam je sve to od stresa!

Znaju oni, učili su (ko je učio, ko nije kupio) kako je stres opasan i koliko strah može biti pogibeljan, ali se na njega vade samo kad njima zatreba! Inače nas sa svih medija, a posebno sa televizija, stalno zastrašuju. Da bismo kupovali kremice i pilulice. Da bismo vakcinisali sebe i decu. Da bismo nosili maske preko njuške. Da bismo roditelje žive sahranjivali u pelenama po staračkim domovima, da ih više nikad ne zagrlimo. Da se ne bismo družili, voleli, ni radovali. Da bismo se testirali za svaki prelazak preko grane. Dođe čoveku da postane migrant i da ide šumom!

Ko po ulici nosi masku od očiju do grla i onaj koji sam sedi u kolima sa brnjicom, taj sigurno gleda TV Dnevnike, Vesti i sve konferencije KRŠ- a za medije. Izbezumljen! Kako ne bi bio kad mu ministar prosvete preti otimanjem dece ako im ne stavi brnjicu?! Tj masku! (*KRŠ je krizni štab)

A evo primera šta može da ti uradi streščina.

Desilo se ovo polovinom pedesetih godina XX veka. Moj stric Luka Ojdanić, radio je u kombinatu Borovo. Uz pomoć braće, izgradio je kuću u Vukovaru. Imao je ženu Dinku i dve kćeri. Bio je dobar, topao, miran, radostan, vredan, tih i skroman čovek.

Tada je bilo obavezno redovno rendgensko snimanje pluća. Zbog straha od tuberkuloze, koja je odnela mnoge sjajne pisce i pesnike... i neznani broj običnih ljudi.

Nije se još znalo koliko je sam rendgen opasan, kao ni to da je tuberkuloza prelazna. (Takva su lutanja i štucanja svake nauke.) Snimanje je bilo organizovano preko fabrike. I tako je, kao i uvek, moj čika Luka poslušno, sa verom u medicinsku struku, otišao i na taj rendgen, mada je bio zdrav.

A sutradan su ga pozvali na razgovor! Gde mu je lekar, bez uvijanja, objasnio da mu je ostalo još najviše 7 dana života, pošto je tuberkuloza već uzela cela pluća, pa neka ide kući i oprosti se sa ženom i decom jer mu spasa nema. A pravo je čudo što još diše! Lako je biti hrabar kad si lekar. Ne radi se o njegovim plućima, pa može bez uvijanja, ali kako da Luka objasni ženi i deci da ih mora napustiti, tek tako, božjom voljom? Pogotovo što bog tada nije baš bio u milosti. Ni u modi, kao danas. Oznojio se  Luka, istog časa. Do Vukovara, na biciklu, već se zakašljao par puta. Kad je zastao, u maramici je našao kao neke crvene končiće. Krv? Bile su to one platnene maramice što su se kuvale i peglale. Papirnih, za bacanje, još nije bilo.

Već sutrdan se Dinka zabrinula što on troši tolike maramice, sam ih propira pre nje, kao da nešto krije. Još joj neko rekao da je dobio bolovanje, a on jutros kao da ode na posao!? Mlada luda, sumnjala je na ženski ruž, sluđen joj je neobično muž! Trećeg dana on priznade da mu nešto nije baš dobro i skupi se u krevetu. Kćeri male, fala bogu ništa ne pitaju.

Posle par dana u sred fabričke hale srušio se čovek u lokvu sopstvene krvi, koju je iskašljao - i umro. Digla se frka i panika. Čemu toliki rendgeni ako niko nije primetio, a bio se žalio čovek da jedva diše?! Počeli da čeprkaju i iščeprkali da je neko pobrkao snimke pa mog čika Luku poslao na oproštajno bolovanje, umesto čoveka na umoru. Luka je, nakon šoka, jedva ustao iz postelje, gde je već bio zanemoćao. Zahvalio se Bogu na svom kukavičluku i što nije preneo stres i strah na decu i ženu. I uskoro se, osedele kose, vratio na posao.

Umro je posle 40 godina, polovinom devedesetih, posle opsade Vukovara, koju je proveo u podrumu, posle popravke kuće na koju je palo 7 granata. Od moždanog udara. Lekar, koga sam upoznala na sahrani, rekao mi je da u Vukovaru imaju epidemiju moždanih udara i tumora na mozgu (koji ne pitaju za naciju!) i da im to svetska struka i nauka uopšte ne veruje. Pošto ni tumor ni moždani udar nisu prelazni. On je smatrao da je to psihosomaska reakcija na ratno ludilo, koje su preživeli…ali naučnici ne veruju! Ja sam mu poverovala, pogotovo što je nedugo posle toga i Lukina mlađa kćer dovežena otuda, sa moždanim udarom. Zdrava žena od 43 godine! Srela je na ulici prijateljicu iz osnovne škole, potpuno poludelu od rata i straha… Užasno se potresla. Glava ju je zabolela nepodnošljivo… Operisali su je u Beogradu, a pre nego što se probudila rekli su nam da je operacija uspela, ali se ne zna da li će nas prepoznati, da li će hodati, da li će znati gde je i kako se zove.

- Kako je onda operacija uspela? - pitam naivno i drsko!

- Pa živa je! - kažu…

Tolika je moć stresa!

Priču o snazi imuniteta ispričao mi je moj profesor, scenograf i prijatelj Žak Kukić, a desila se skoro u isto vreme kad i Lukina.

“Rendgen je bio obavezan za sve đake i organizovan je preko škole. Čak smo mu se radovali, pošto toga dana nije bilo nastave. Snime razred, pa kud koji, mili moji. Kad, jedared pozovu mamu u školu! Poslali joj po meni pisamce. Pomislila je da sam se negde potukao i unapred je počela da me grdi. Barabe su me ponekad napadale jer sam se “gospocki” oblačio a to baš nije bilo moderno u novoj radničkoj državi. A šta ja da radim kad mi je sve što sam imao bilo predratno, ostalo od tate? Tata mi je emigrirao, to znaš!? Proglasili su ga za narodnog neprijatelja i uzeli nam vilu u Kneza Miloša, onu gde je sada ambasada Gane… A mami i meni dali su sobu na Zvezdari… Ali nije to tema, nego što me je mama napala da sam se pobio, a nisam. Da jesam, ja bih priznao. Pa neću valjda da stojim i gledam kako me mlate?! I tako ode mama u školu… i vrati se bleda kao krpa što se kaže. Šta je bilo?!  Iz škole je poslali kod doktora, a on joj veselo, oduševljeno čestita lepu vest, što sam ja najzad evo ozdravio i sad sam potpuno zdrav!

- Kako to mislite ozdravio? Moj Živorad nije bio bolestan!

- Kako nije, kad je imao tuberkulozu?!

- Taman posla!

- Ja ovde imam snimak na kome se jasno vide zarasle kaverne, drugarice, pogledajte i sami… ovo ovde...

- Čiji snimak?

- Živorad Kukić, odelenje drugo dva, tehnička škola, adres..

- Ma to je neka greška! Valjda bih znala da mi je sin bio …

- Ne znam ja zašto vi niste znali, ja vidim zarasle kaverne!

Prevrnuli su posle celu kartoteku i ispalo je da je snimak stvarno moj. Niko u odelenju nije bio lečen od tuberkuloze, pa znači nije mogao biti zamenjen sa nečijim ko je izlečen. Doca je hteo da me ponovo snimaju, ali mama nije dozvolila, uporno tvrdeći da se ja nisam punu godinu ni zakašljao! Doktor je tvrdoglavo verovao rendgenu i ponavljao da to nije moguće! Moguće ili nemoguće, ispalo je da sam ja “preležao” tuberkulozu na nogama i izlečio se nekako sam od sebe. Možda se istakao lični imunitet? Ili se možda nekakva zaludna anđelica (anđeo ženskog roda) zainteresovala za moje spasenije? Pošto sam bio zgodan klinac. Još sam imao kosu. ...Ljudi često kažu da veruju u čuda, a kad im ovako nešto ispričaš, skoro niko ne veruje!“

Ja verujem!                                     

Mnoge su vlasti kroz istoriju koristile strah za kontrolu naroda. Rimljani su razapinjali žive ljude na krstove kraj puteva, Inkvizicija je spaljivala na lomačama, Turci su nabijali na kolac, Englezi su maštovito ubijali gde god su stigli, Nemci su od 1916. vešali Srbe na Terazijama i terali narod i decu da to gledaju, a od 1941. javno streljali i vešali, pred očajnom publikom. Francuzi su  giljotinirali. Amerikanci bombardovali. Rusi žive zakopavali. Japanci sekli sabljama... Prestravljeni ljudi su pokorniji i slabiji, lakše im je biti gospodar. To koristi i većina religija, na žalost.

Danas postoje elektronski mediji, pa je zastrašivanje lakše.

Ipak mi nije poznato da je ikad iko, U IME ZDRAVLJA, zastrašivao ovoliko kao ovi koronari! Obarajući nam imunitet pred nadirućom bolešću! I to medicinska struka koja zna da je najbolje razvijati imunitet a ne razbijati ga! Pošto su nam ovako uporno i sistematski uništavali otpornost zastrašivanjem i stresom, kućnim zatvorom, zatvorenim državama, Vestima, testovima i maskama... ne mogu da poverujem da su to činili „za naše dobro!“

Za osam meseci ostarili smo osam godina!