Prošle su decenije dok sam shvatila da smo mi, kao studenti iz provincije, u Beogradu nasledili sobice namenje slugama. Tokom prijemnog ispita na FDU sam stanovala na Topčideru. U garsončiću što mi je pozajmila seka Zorica, koja je otišla kući u Vukovar, na odmor. Luksuzna zgrada u ograđenom parku, sa kovanom kapijom. Blizu Rankovićeve vile gde Aleksandra već nije bilo. U prizemlju mračna gajba sa dugačkim hodnikom, maleckom sobicom što ima prozorče pod plafonom i klonju sa tušem. Gore stančine od milion kvadrata, nabavljene za prijatelje naroda od predratnih neprijatelja naroda. Gde nismo imali pristup. Prijatelji i neprijatelji naroda smenjuju se i šire u konforu a narod ostaje u skupim sobicama za poslugu. Samo što je tada studirao, a nije više služio. Danas pak studira, pa - služi.
          Pošto me Mita nije primio na svoju mušku klasu, a Belka me je pozvao u svoju, ali tek iduće godine, upišem ruski jezik, sa poljskim (samo je tu još bilo mesta) da me ne bi roditelji vratili u Osijek i zaposlili u Sudu, gde bih umrla od dosade. Na početku šk.g. Zorici vratim njen garson a ja se preselim na Vračar u tavansku sobicu, gde je do tada stanovala moja prijateljica iz Dubrovnika, kragujevčanka Žana. Veliki prašnjavi tavan jednospratne vile, sa dva sobička i sa miševima. Isti onaj sa koga smo šokirani gledali divlje engleske i holandske navijače kako urlajući idu na utakmicu Ajax - Juventus. Spiralnim drvenim stepeništem išlo se u dvorište, do klonje i u podrumsku vešernicu, na tuširanje. Vila je pripadala viđenom beogradskom geju, poligloti. U prizemlje su mu bili uselili važnog narodnog prijatelja, u podrum se uvalila raja, a te sobice na tavanu, devojačku sobu u ogromnom stanu na prvom spratu i bivše šupe u dvorištu je izdavao. Mada je vrlo dobro zarađivao i bez tih kirija. Posle ću shvatiti zašto pederima treba više para nego strejtovima. Za razliku od Žane koju su obožavali jer je bila doterana, mene su ignorisali. Oni vole prefinjene dame, ne moraju biti lepotice, ako imaju ukusa, ali džambase, poput mene ne podnose. Kao i strejt mužjaci ni oni ne vole cure koje biraju, umesto da se lickaju da bi bile birane. Ja sam, pak, rano otkrila da je jednostavno uzbudljivije biti lovac, nego lovina, pa sam tu ulogu i odabrala. Srna jeste puno lepša, ali je vuk pojede.
        Gazdi je u goste dolazio čuveni zagrebački gej, naslednik Gričke Vještice (Marije Jurić Zagorke). Pederi obično nisu nacionalisti, oni se grupišu po klasi i seksualnoj orjentaciji. I po finansijskoj moći. Taman toliko koliko su me etablirani gejevi prezirali zbog farmerki i patika, toliko su se oni mlađi, njihovi zamenjivi sestrići, rado penjali do moje sobice, da me zovnu na telefon, na kaficu, da malo proćaskamo, da mi pokažu mišiće... što me je čudilo i nerviralo. Onoliko koliko su se noblesi užasnuli na samu priču advokata iz dvorišta, da sam prebila dvojicu siledžija koji su pokušali da… (Lagao je advokat, kao i svi takvi. Nisam ih prebila, samo sam ih malo onesposobila.) Tačno toliko su ovi nabildani nećaci bili oduševljeni, pa su dolazili da mi čestitaju i nude mi svoju zaštitu. Oni se izgleda nisu bojali, čak ni gadili tuča, za razliku od svojih delikatnih stričeva i ujaka. Možda zato što su bili tetovirani, što se onda moglo videti samo na prekookeanskim mornarima i robijašima? Obično su nosili dugačke rukave, tatu je tada bio sramota, ali kad bi hteli da te impresioniraju ili zaplaše, onda bi kao slučajno zasukali rukave, da npr pomere pepeljaru. Ja sam se još tada grozila tetovaža. Kako zbog jadnih, jeftinih simbola i crteža koji su korišteni, tako i zbog skrnavljenja kože, što smatram divljaštvom i nepoštovanjem prirode. I mada me noblesi nisu voleli, meni su oni bili simpatičniji od mišićavih puvadžija. Bili su pristojni, držali su uljudnu distancu, za slučaj da neko nije oprao zube. Nisam shvatala odkud te dve nespojive vrste muškaraca zajedno?! I zašto bi sestrić spavao sa ujakom u bračnom krevetu? Sve dok se jedan nije odselio, baš dok je gazda bio na službenom putu, pa slučajno odneo koncertni klavir, tv i par persijskih tepiha. Što gazda nije ni prijavio miliciji, jer joj „nije verovao“. Tako sam prvi put prepoznala mušku prostituciju, kao „ fenomen“. I razumela sam zašto gejevima treba više para. Skupi su persijski tepisi. A posle toga sam shvatila ono najgore! Mene su startovale muške prostitutke, da im jebem ja majku kurvanjsku! Ma, šta je keva kriva? Tatu! Sinove im jebem! Neki zbilja imaju i decu, jadne te žene što su im rađale. I bi mi žao gazde. Jebeš život kad spavaš (vanbračno!) u bračnom krevetu sa ovakvom fukarom, pa da ti je triput sestrić i dvaput bratanac! Eh, svašta se može saznati kad gledaš iz sobica za služinčad. Štagod studiraš.
          Sada pišem nešto što se nekima neće dopasti, ali to mi nije ni cilj. Drugi će shvatiti da je istina. Odrasla sam u finom gradu, u kazalištu tradicionalno tolerantnom prema svima, umetnicima, gejevima, alkosima, švalerima… Iznad mene je stanovao šminker koga je baletan svako veče ispod prozora pozivao u šetnju. Među poznanicima i saradnicima imam normalnih dostojanstvenih gejeva, bez šarafa u nosu, alki u ušima, i bez ljubičastih kosa ili kukastih krstova na ćelavim glavama. Oni se ne ističu na paradama ponosa. Ističu se ovi drugi. Ovi koji agresivno reklamiraju svoje seksualne usluge, namenjne gej i sado-mazo populaciji. Sve su reklame danas agresivne, ali to njih ne abolira. Ne ponavljajte da „izgled vara“. Ne! Izgled ne vara, osim da bi izuzetkom potvrdio pravilo. Ljudi su baš onakvi kakvi izgledaju, jer postoji uzročno-posledična veza između estetike i etike.
          Pitala sam se ko i zašto finansira te parade, kad one pristojnim gejevima nisu potrebne? Pod pristojnim, mislim na sve one, gejeve i na strejtove, koji smatraju da nije pristojno isticati svoju versku, nacionalnu i seksualnu pripadnost. To je lična stvar. Ne volim nikakve parade, počev od državnih, vojnih, preko crkvenih litija, pa sve do bajkera i pedera. Manjina koja remeti saobraćaj ugoržava većini slobodu kretanja. Pošto postoje organizacije sa plaćenim uposlenicima koje se bave gej paradama, istraživala sam kome to (osim njima) treba. Gledala sam puno emisija, intervjua, filmova itd i sve me je nekako podsetilo na proizvodnju ratova 1990- ih godina. Na provociranje nečijeg zazora ili mržnje. Na sasvim nepotrebno svrstavanje i razbrajanje. Ne mislim da će neko izazvati pravi rat između strejtova i gejeva, ali tenzije i netrpeljivost izaziva. Tu se onda umeša crkva koja narkomaniju leči lopatom i nema pojma o pedofiliji u svojim redovima, ali baca anatemu na gejeve. Raspravlja se nadugačko i naširoko imaju li pederi pravo da usvajaju decu, a prećutkuje se pretvaranje žena u inkubatore koje će tu decu rađati. Čak i sam termin surogat-majka je bolesno licemeran. Zašto ne kažemo žena-inkubator? Pa da odmah bude jasno koliko su žene ponižene u toj demokratskoj borbi za prava na decu, onih kojima priroda nije dala to pravo.
          Slobodno vi tvrdite da je današnja gej-parada planirana baš na sam dan 100-godišnjice proboja Solunskog fronta, sasvim slučajno, a ne da izazove revolt i mržnju srpskih patriota a pogotovo desničara. I da je zajedno sa biciklističkom trkom slučajno, a ne da se napravi što veća gužva. Nije slučajno. Niti je slučajno ovaj levi trandža baš u narodnoj nošnji, što će se protumačiti kao da se srpski narod nudi za kresanje. Jeftino.